Ако т' је који вај, путниче, рад бога
узтегни свој ступај врх писма овога,
тер проштив за мал час, молим те, са мном туј
пожалуј мој пораз, и све зло пожалуј.
Оди цвит од вила почива, ма љуби, 5
коју смрт немила нередно погуби
на поли ње лита, тер што би умрло,
уграби од свита за гладно ње грло,
а што би живуће, против ње вољи, знај,
тој нагло и вруће у вишњи ступи рај; 10
она се сад моли у вишњег', знам, за ме,
а вајмех! ја доли ље плачем добро ме.
Тим, драги и мили путниче, рад бога
са мноме поцвили врх гроба овога;
то ли си оправан к весељу ком годи, 15
не стој ту у заман, куда греш, проходи.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
