Ако јес истини, мој Боже, ови сан

Извор: Викизворник
Ако јес истини, мој Боже, ови сан
Писац: Непознати аутор
562. песма првог дела Рањинина зборника.




Ако јес истини, мој Боже, ови сан,
   веће ми не чини живјети један дан.
Приди стрил огњени тер ми смрт сатвори,
   не крсмај о мени, хрло ме умори;
ер вољу не бит жив, дим воље најдраже, 5
   нег видит ови гнив ки[м] ме сан кобљаше;
то ли је сан ови бјегућ некрјепостан,
   то сузи јад ови да сам вас жалостан.
Крозашто с уздахом сузе ми све очи
   и прси злијем страхом још туга наскочи. 10
У срдцу мојему сили ме тај сан хоћ
   ни мислит о њему, а истом није моћ.
Ја не вим, тешко је, што годијер ово би,
   до душе до моје чух да ме укоби.
Ох, како не умријех ноћаска по ноћи, 15
   ја кад у сан усњех госпођу туј доћи
ка ме је свезала кроз срце рањено
   и муке задала с ких цвилим љувено.
Свезав ју вођаху гусари немили
   и тач њом труђаху да мрамор процвили. 20
Гредијеше туј срамно јакино меу лави,
   у рухо притамно покрив се по глави;
а земљи снижено очима снизаше,
   тер с молбом смиљено трговцем прављаше:
"Покли ме Бог и чес, трговци честити, 25
   довела на в[ас] јес, хтјејте ме трпити!
Покли ме несрјећа али суд од звизда
   мене њим обећа и у њих влас изда,
гди годир дај мало љубави, на свити
   ако јес остало, ку би моћ видити, 30
и ако ка милос у прси биваше,
   не буд' вам усилос да се сад покаже.
Од мене гнив ови хотјејте слободит,
   да ме зли татови не буду сад водит;
рад моје младости и дјевства јур мога 35
   има'те милости, молим вас цић Бога.
Ер нисте лав грди, нисте змај огњени,
   ни мрамор притврди, нисте лед студени,
да мене млађахну пожалит нећете,
   гди нигдир не дахну кроз хусе проклете. 40
Јур кажи, кошуто од ловац чувана,
   како јако круто од њих сам свезана.
Руци ме, научне вит круне с ружицом,
   коли су сад мучне, стегнуте узицом.
Злате сам још власе сад тамне развргла 45
   и грдо низа се развивши растргла,
а лице, ко бîше румено и бијело,
   од муке усише, све ми је зблиједјело;
и очи ме плачне сузећи виђ гину,
   ке бијеху прî зрачне јак звијезде кад сину. 50
У колу с вилама ка појах весело
   дан и ноћ с тугама сад цвилим дресело.
Зором сам ранила на глас од славица
   тер пољем бирала разлика цвитјица;
а раним сад зором прî нег падне роса, 55
   тер љутом грем гором и нага и боса.
У гиздах му младос разблудно провођах
   и сваку још радос ку жељах нахођах;
врху свијех вила и дјевиц од свита
   блажена ја била, одвеће честита. 60
Вај мени! а сада невољна ван свих грем,
   од жеђе и глада, вај мени, ово мрем.
Ово сам прижедна водице студене,
   усна ми кораљна сва пуца и вене.
Ни горска још вила, ни морска серена 65
   у пјеснијех није била како ја хваљена;
а сад је мукал глас, грло ми присише
   у ком сва рајска слас под небом словише.
Цјећ пута труднога како дух не пустим?
   вајме ја небога једва рич изустим! 70
Ох, је ли тој слично, хтјејте ми правити,
   да срце дивично тој може трпити?
Тако Бог њих силе све сасма погуби,
   а мајке ја миле скоро се наљуби!
Моје је живјен'је у робству зли хинац, 75
   краће нег цафтјен'је и липос од винац;
ако се до мал час тужна не слободим,
   тер остав у њих влас млађахта усходим.
Јер истом ово знам да умрем од гнива, -
   чудим се како сам и досле још жива; 80
али сам камена, сва слична дубрави
   у кој сам рођена и гди ме Бог јави?
Јур та је дубрава тврђа у мрамору,
   под гором гиздава већи дил на мору;
мнози јој завиде ки нијесу слободни, 85
   ње благо гди виде тере мир угодни.
Ну што ми помага тој славно иман'је,
   ш ње мира и блага кад не имам уфан'је;
када сам ја сама овакој вођена
   меу свими вилама јак звир уловљена? 90
Вај, смртни стрил рани плахога јелинка
   и у њем остани горчи од пелинка,
за ким сви зађоше хрти тер сљедници,
   а мене ођоше на бистрој водици,
у кој се позире камен јак бисера, 95
   тач лијепо извире из чиста језера.
Туј трудна почивах под дубје зелено
   тер руке умивах и личце румено,
у мислех будући да се сва охлађу,
   докле траци врући од сунца позађу. 100
Истом ја злочеста, а не вим одкуда,
   чух нада мном да с' ста тај дружба прихуда,
ка мним да учини вас говор с језером
   да ме тач прихини и њим да невјером.
Вај, све се тој врило смутило змијама 105
   и јадом створило и смртним тугама,
тер се туј створили сви змаји огњени
   и окол палили туј сваке зелени,
да нигдар не буде туј дубја ни траве,
   нека се свак бљуде тач воде нездраве! 110
ни ниједна да веће, како ја, туј зађе
   тер моје несрјеће худија њу снађе!
Зач свакој јес боље дивици умрити
   нег ове невоље како ја видити.
Ах, она блажена ка оста у свој стан, 115
   јак рајем дружена мирује поваздан;
дај с дразијем почива и види што жели,
   и мнократ ужива с њим покој весели,
а тамна не труди меу злобне туђине
   ни себи смрт жуди а живот проклиње, 120
како ја примучна поваздан ка цвилим,
   надалек разлучна [с] срчаним и милим.
Ах, гдје су који ме дан и ноћ слијеђаху
   и на моје име привјерно служаху?
и који прављаху за најмањи влас мој 125
   да се не штеђаху сатрти живот свој,
тер блиједу сву младос с уздахом трајаху
   за добит му радос ку заман труђаху?
Гди је њих ум хитри, гди им су захвале?
   али су меу витри како сан остале? 130
Ох, моји ти мили, причисто љубљени,
   гдје се су сад дили на ови труд паклени?
Али у невољи дрази се изгубе,
   дрази пријатељи гди праве да љубе?
Ну и зацјећ Бога, трговци честити, 135
   од трга свакога тако вам добити,
у туђој још страни вашега још вика
   тако вас Бог брани худога чловика,
слуга вам још буди у свему привиран
   и тако да свуди прођете пут миран, 140
тер моћни сви с благом на свој стан вратили
   и здраво с придрагом опћином састали, -
кигодир сад мени тужној се умоли
   у туђој он страни тако се не боли,
ни нигдар још тако ваши се примили 145
   у робству овако свезани видили.
Немојте ме части гусаром оставит,
   ктјејте ме њих власти млађахту слободит;
јер ваша доброта може ли трпити
   да се ја сирота тач будем водити? 150
То ли вам љубко бî да сам раба тужна,
   куп'те ме ви себи, нека сам вам сужна.
Вољу бит меу таке вас мој вик у робству
   нег меу зле горштаке у славном краљевству."
Ком вила тој рече, јак да ме разбуди, 155
   со очи ми утече они час сан худи.
Ну оста становит сумњом страх у мени,
   у ком је вас повит ники труд паклени.
Ово сам протрнул, проблидив мâ младос,
   ох, да би Бог сврнул ови сан у радос!160