Ах, круно бисерна, твојијем личцем прибилим
стриљаш ме чемерна, тер чиниш да цвилим
болежљив живот мој дан и ноћ ки тужим,
румени образ твој желећи да здружим,
који је ['Цхоје'], над свијем славан, тач сличан к Елени, 5
цјећ кога мене [план] скончава љувени,
дан и ноћ плачући, покле ми с' госпоја,
сам себе кунући, зач не имам покоја;
ер нитко на сај свит није тако уцвиљен
тко море разумит ко сам ја ухиљен. 10
Фуњестру, крунице, ја твоју кад виђу,
тад сузе на лице из очи ми приђу.
Госпође, ови гнив чин' да ме остави,
јере сам истом жив цјећ твоје љубави.
Хај, не имам покоја, ох, рани [нî] лијека, 15
тужна младос моја тужећи довијека;
и право могу рит: не би ме видјела
све дане на сај свит цјећ тебе весела,
ка ['Кха'] мореш учинит да веће не тужу,
образ твој руменит створити да здружу. 20
Ласно се смилит мож на мене, госпође,
[и] ови оштар нож да мене мимође.
Молим те, ови гнив чин' да ме остави,
јере сам истом жив цјећ твоје љубави.
Не чин' ме да тужу у жељи љувено', 25
желећи да здружу личце тве румено.
Ох, која сву свитлос добиваш даници,
допусти туј милос твојему служици;
погледај ка Богу, ки нас је сатворил,
тер мени небогу извидај љувен стрил. 30
К вам ['Q уам'], мири, вапију ки мене слишите,
са страна обију на мене паните;
раните му младос, ка смрти да приђу,
да т' веће туј радос очима не виђу;
зач ['С аç'] на ме госпоја запусти сасвим тач, 35
не да ми покоја дан и ноћ негли плач.
Тога цић, љубави, згорил ти лук и стрил
ка мене добави околи такеј вил.
Вапију прид Бога, да т' суди душицу,
ком мене небога остављаш служицу. 40
Живот ['С гиуот'] мој чемерни, дан и ноћ ки тужи,
образ твој румени желећи да здружи!
