Нека свак говори, да на свиет може бит'
од мога стан гори, и толи јадовит,
тој није никако, нит' ће бит' до вика,
да стан'је овако може... човика.
Јер кад сам кон виле, срце ме оћути5
јадовне све стриле, и чемер приљути;
а кад сам на двори, тучем се ноћ и дан
у несвиес по гори, гди звирју није стан;
гдје није зелени, ни воде, ни траве,
једа гди љувени труди ме оставе.10
Ну није начина у мојој памети,
да може вик ина мис'о се видјети,
тер с грозним сузами туј пишем ње име
у сваки жив ками, да живе све вриме.
Ако ли гди догју у дубја зелена,15
уписан туј огју биљег ње имена.
Доколи ками јес и дубје зелено,
живе вик ње урес и име љувено.
Пак зовем по гори ње урес избрани,
да гора говори, и да га прослави,20
тер горе, дубраве и голет камена,
јур пуно јес славе све од ње имена.
А у тој час мира не да ми ње љубав,
него ме сатира, јакино звиерје лав.
Извор
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XI, Djela Miha Bunića Babulinova Maroja i oracia Mažibradića marina Burešića, str.109, Zagreb, 1880
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мароје Мажибрадић, умро 1591, пре 433 године.
