Јаох, чему на свит сај изидох, одкли тач
све дни је мени вај дружити и горк плач?
Чему ли они час, ком видјех ови свит,
о смрти, твоја влас на мене не хтје прит'?
Јаох, не би чес худа над мном влас имала, 5
нит' би ме од свуда жалосна сретала,
љувена нит' би моћ; госпође свих вила,
по вас дан и сву ноћ сужна ме водила:
О живи боже мој, је ли ки мени лијек,
да горко овакој не тужим вас мој вијек? 10
Свакојзи лијек рани наће се у трави,
а мене ништо ни' да лијека добави,
Сама смрт у покој може ме поставит',
и тужан живот мој свих туга избавит'.
Може ли гдје годи горчији, јох, стан бит' 15
нег' мени, јох, оди, гдје ћу се погубит'?
Ако ме глуха смрт избавит' не буде,
живот мој сам ћу стрт', да ођем све труде.
Робоват' ер служећ и себи јад творећ
и све дни тужећ, никако нећу већ; 20
тер да ли чес добра жива ме изведе,
срце ме ку обра, да к мени доведе,
у свему с њом радос имат' ћу на свити,
честита и младос наша ће вик бити.
Извор
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XI, Djela Miha Bunića Babulinova Maroja i oracia Mažibradića marina Burešića, str.117, Zagreb, 1880
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мароје Мажибрадић, умро 1591, пре 433 године.
