12

Шињел
Писац: Николај Гогољ

његове канцеларије, и без тога живјело у одговарајућем страху: чим би га спазили издалека, остављали би посао и чекали у ставу мирно док шеф не прође кроз канцеларију. Његов обичан разговор с потчињенима био је строг и састојао се из свега три реченице: »Како се ви усуђујете? Знате ли ви с ким говорите? Схватате ли ви ко је пред вама?« Ипак, у души је био добар човјек, са друговима присан, услужан, али га је генералски чин сасвим ошамутио. Добивши генералски чин, он се некако смео, залутао и никако није знао како да се понаша. Кад је бивао са себи равнима, био је још човјек као што треба, човјек врло пристојан, у многом погледу чак и доста паметан; али чим би се нашао у друштву људи макар за један чин нижим од свога, онда просто не би био низашта: ћутао је, и његов положај изазивао је жалост тим прије што је и сам осјећао да би вријеме могао провести несравњено боље. Понекад му се у очима огледала силна жеља да се придружи некој групи и укључи у какав занимљив разговор, али га је задржавала помисао: неће ли то бити превише од њега, неће ли бити фамилијарно и неће ли тиме умањити свој значај? Усљед таквих размишљања вјечно је остајао ћутљив, промрмљавши само понекад неке једносложне ријечи и тиме стекао назив најдосаднијег чбвјека. Ето таквој важној личности је дошао наш Акакије Акакијевич, и дошао му у неповољније вријеме. Важна личноси налазила се у свом кабинету и врло, врло пријатно се распричала с неким недавно приспјелим старим знанцем и другом из дјетињства, с којим се није видјела неколико година.
У то вријеме су му јавили да је дошао неки Башмачкин. Он упита одсјечно: »Ко је то?« Одговорили су му: »Неки чиновник«. – »А! Нека причека, сад немам времена« – рече важни човјек. Овдје треба рећи да је то важни човјек сасвим слагао: имао је времена, он и његов пријатељ поразговарали су о свему и већ доста времена су прекидали разговор дугим ћутањем, само лако тапшући један другог по рамену и понављајући: »Тако ти је то, Иване Абрамовичу!« – »Тако је то, Степане Варламовичу!« Али је ипак чиновнику наредио да причека, да би пријатељу, човјеку који већ одавно није у служби и давно живи код куће у селу, показао колико дуго чиновници чекају у његову предсобљу. Напослијетку, пошто су се наразговарали, а још боље довољно наћутали и попушили цигарете у врло удобним фотељама са покретним наслонима, он се најзад, као тобож изненада, сјетио и рекао секретару који је у вратима био застао с актима ради реферисања: »Да, ондје, чини ми се, чека неки чиновник; реците му да може ући«. Примијетивши смирени изглед Акакија Акакијевича и његов похабани вицмундир, нагло му се окренуо и рекао: »Шта желите?« – одсјечним и грубим гласом, који је раније, недјељу дана прије но што је добио садашње мјесто и генералски чин, посебно увјежбавао у својој соби, сам и пред огледалом. Акакије Акакијевич је благовремено осјетио одговарајућу бојажљивост, мало се збунио и онако како је могао, колико му је допуштала слобода језика, објаснио са чешћим уметањем рјечце »овај«, да је његов шињел био сасвим нов, да му је сад бездушно отет и да се обраћа њему, да се он својим заузимањем некако, овај, да се писмено повеже са господином врховним директором полиције или с неким другим, и пронађе шињел. Генералу се, не зна се зашто, овакво опхођење учинило фамилијарним.
– Шта, милостиви господине – настави он одсјечно – ви не знате ред? Куда сте то забасали? Не знате како се обављају послови? Најприје бисте о том морали предати молбу у канцеларију, она би била прослијеђена шефу одсјека, начелнику одјељења, затим би била предата секретару, а секретар би је већ доставио мени...
– Али, ваше превасходство – рече Акакије Акакијевич трудећи се да прибере сву малу прегршт присуства духа коју је још имао у себи и истовремено осјећајући да се страшно ознојио – ја сам се усудио ваше превасходство узнемирити зато што секретари, овај... непоуздан
– Шта, шта, шта? – рекне важна личност. – Како сте се ви тако осмјелили? Гдје сте накупили такве мисли? Каква се то дрскост распространила међу младим људима против начелника и старјешина!
Важна личност није, изгледа, примијетила да је Акакије Акакијевич већ превалио педесету годину. Према томе, ако би се и могао назвати младим човјеком, онда би то могло бити