Пјесан XVIII
Ријеше јур зецови: „Сто ћемо живи бит?
живот је наш ови боље нам утопит;
ербо смо прем слаби у свакој противи,
и да ствар мала би, бјежимо страшиви."
Почеше сви зато купит се и справљат, 5
дубоко гди 'е блато, за скочит уњ на, врат.
Кад ето сметене туј виде нередно
жабе пристрашене бјежати с краја у дно.
Пазећи тој, од њих тад један кличе, у глас:
„Братјо, ето плашив'јих јес звијери веће од нас! 10
ето оди видимо кијех и наш страх мори:
дома се вратимо, ер нијесмо најгори."
Тугама хоћ прид свијем разговор наћ себи?
Свеђ мисли да мнозијем горе је нег теби.
