*** (Под оловним небом пољане су биле...)

Под оловним небом пољане су биле... Писац: Јаков Шантић

---

        12.

Под оловним небом пољане су биле,
Кô и моја душа, пуне умирања;
Око мене бјеше живот очајања
И страшна тишина студене могиле.
 
Од једног бола муклог умирања
По пољима ме луд страх гонијаше,
Док онесвјеснух негдје испод грања
Што свјештенички јоште издисаше.
 
И ту сам чуо... Да л' то бјеху сузе?...
Не! Нешто јаче, болније, грозније:
Радост умирања животâ позније’
 
И један позив из земних дубина,
Кô када мајка зове свога сина,
Ал' мрачан, гвозден кô поглед Медузе...

---

Извор

• Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 109.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 118 година.