*** У густом жбуну једном где грање шумори мило

*** Писац: Милета Јакшић

* * *

        ***

У густом жбуну једном где грање шумори мило,
У бујној травици и нежној ник’о је шарен цвет,
Ту поток шумори и струји, лахора лагано крило,
Уставља благи лет.

У сјајне звездане ноћи ту често славујак поје,
И чудно његов гласак по дубравама јечи
К'о грање када прича умилне бајке своје
Тихе и слатке речи.

Ал црна ноћ кад мине, румена зорица сване,
На њега не пада никад умилног сунца зрак,...
Суморна јесен дође са вихарима страшним
Покида цвеће мило, свеже зелене гране
И цветак покри мрак.

Збогом анђелче моје, душа се тебе сећа,
Растанка нашег иде немили тужни дан,
Ах шта за тебе беше кратка и слатка срећа,
Кад ти је живот сан.

Ал пред очима мојим једнако лебди слика,
И твоје лице мило и танак нежан стас,
У тајне немирне ноћи вечито трепте звуци,
К'о с Еолове харфе, твој слатки мили глас.

---

Извор

• [*** У густом жбуну једном где грање шумори мило], Јавор, год. XIX, бр. 6, 9. фебруар 1892. године, стр. 81.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.