Шаран/5

ПРИЗОР ПЕТИ

ПРИЗОР ПЕТИ

ПАНТА (долази): Што јесте, јесте, баш вајн дечко тај мој Станко! Само ми је нешто здраво замишљен! Бадава, суђено је њему да буде славан човек! То се не да сакрити! Ал' док га виде у Карловцу, свако ће да каже: тек, тек, Пантин син ваља! Као што сам наумио, при том остајем: сутра се путује. Сад још ово мало да окопам што сам почео (Копа.), јер ено стоји и у вечитом календару: што човек за млада месеца заради, од тога има троструку хасну. Зашто је то тако, ја не знам, ал' то су тајне божје што човек не може да докучи, а још је мој дед говорио: што наште срца урадиш, то ћеш најскупље продати. Боже мој, како су мудри били ти наши стари! Попа ми је, истина, говорио да то ништа не треба веровати, да су то враџбине! Јест, враџбине, а што и он врача кад не верује? Та и ономад је најмио девет надничара да му виноград копају. Баш сам бројао: три пута три девет! А, рекох, попо, нећеш сакрити, ухватио сам ја тебе: дакле, девет! Па тако му виноград и роди боље него ичији. Па још он може казати да не врача: таки су ти учени људи — што знају, то крију, а нама једнако предикују: Не ваља врачати, не ваља врачати, а ту баш и лежи најдубља мудрост. Сад већ и ја тако радим! И ја кажем да не држим на враџбине, ал' само кад бих све могао докучити. Хо, хо, шта је ово? Гле, бог и душа, ако ово није чудо, риба! (Извади шарана.) Тако ми бога, шаран, па жив! Гле, гле, како се праћака, канда сам га у Дунаву уловио. Е, сад нека ми ко каже да не бива свашта на свету! А напоследак, зашто и не би и било? Човек не треба ничему да се чуди; свашта има свога узрока, само га ваља наћи, тако вели стара књига. (Мисли се.) Овде је подводно, шаран је несташан, ови димшићи и тако су већ толику рибу расплашили, можда се мигољио, мигољио кроз земљу, док није дошао чика-Панти под ашов да му се понуди за печење, а петак је, таман како ваља. Е, сад коме да кажем, не би ми веровао. (Виче.) Жено! О, жено!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.