Чини Имбра Челебије
(из Рисна)
Мили Боже, чуда великога,
Што царица не има порода,
Ни мушкога ни ђевојачкога!
Бога моли царевица млада,
Да јој Бог да од срца порода, 5
Јал' мушкога, јал' ђевојачкога.
Бога моли, умолила га је:
Бог јој даде од срца порода,
Не мушкога, већ ђевојачкога.
Топи бију за неђељу дана, 10
Ђе се цару родила ђевојка;
За двије јој име избирали,
Док су дивно име изабрали,
Дивно име, Материно злато.
Када су јој име изабрали, 15
Сковаше јој сребрну бешику,
На бешику од злата сокола,
Кад је сама, да се разговара.
Рани мајка Материно злато
Док је злато до куђеље било; 20
А кад злато до куђеље било,
Сковаше јој сребрну куђељу[1],
При куђељи од злата вретено,
На вретено прстен од бисера;
Рани мајка Материно злато 25
Док је злато до ђерђефа било;
А кад злато до ђерђефа било,
Купила јој ђерђеф од мерџана
И лијепу иглу од биљура,
Танка беза од града Мостара, 30
Сваке свиле баш од Сарајева
И лијепа Млетачкога злата;
Дозвала јој девет другарица,
Да је уче на ђерђефу вести
Под наранчом у росне ливаде. 35
Кад бијаше на западу сунце,
Ма се диже Материно злато,
Стаде шетат' низ росне ливаде
А поред ње девет другарица,
Те јој носе скуце и рукавце, 40
Скуце носе, да се не обросе,
А рукавце, да се не отруне;
У то доба челебија Имбро
Шетајући уз росне ливаде,
Па јој Имбро Божју помоћ зваше: 45
„Божја помоћ, Материно злато!“
А она му помоћ прифаташе :
„Бог да' добро, челебија Имбро!“
Оде Имбро двору бијеломе,
Па је стару дозивао мајку: 50
„О старице, моја мила мајко!
„Ајде, мајко, у цареве дворе,
„Проси за ме Материно злато;
„Ако ти се не оженим њоме,
„Никад ти се оженити не ћу, 55
„Ни ђевојком, нити удовицом,
„Већ ти, мајко, хоћу земљом црном.“
Али мајка Имбру говораше:
„Синко Имбро, врло добро моје!
„Тебе ће ми забавит' ђевојка.“ 60
Али опет Имбро вели мајци:
„Ајде, више не говори, мајко!
„Него ајде, те проси ђевојку.“
Ма се мајци ино не могаше,
Од Имброва страха не смијаше, 65
Него оде у цареве дворе.
Када дође на авлијнска врата,
Закуцала алком на вратима,
Виђеше је девет другарица,
Што учаху Материно злато, 70
Што учаху на ђерђефу вести,
Сташе мразит' Материну злату
А онога челебију Имбра,
Да је Имбро рода хорјатскога,
Да је Имбра хорјатка родила. 75
Ал' излази царевица млада,
Те старици отворила врата,
Па је води у нове камаре,
Шећерли јој кафу доносила,
Кафу пише, докле је попише; 80
Али вели млада Имбра мајка:
„О Бога ти, царевице млада!
„Нит' ме питаш, ни ја тебе кажем.
„А што сам се стара замучила
„Од мојега двора до твојега: 85
„Послао ме челебија Имбро,
„Послао ме, и поздравио те:
„Хол' му дати твоје чисто злато,
„Хол' је њему дати за љубовцу?“
Али вели царевица млада: 90
„Причекај ме, млада Имбра мајко,
„Док ја пођем у росне ливаде,
„Да упитам моје чисто злато,
„Хоће л' узет млада Имбра твога.“
Кад царица под наранчу дошла, 95
Својему је говорила злату:
„Злато моје, холи узет' Имбра?“
Али злато говораше мајци:
„Прођи ме се, моја мила мајко!
„Ја га не бих ни за слуге млада, 100
„А некмоли за мог господара;
„Е је Имбро рода хорјатскога,
„И Имбра је родила хорјатка.“
Кад то чула млада Имбра мајка,
Не шће чекат' царицу госпођу, 105
Док с хабером из ливаде дође,
Но из двора на брзину бјежи.
Далеко је Имбро угледао,
А још мало ближе сустретао,
Па је старој бесједио мајци: 110
„Јеси ли ми за муштулук, мајко?“
Срдито му одговара мајка,
„Прођи ме се, Имбро, јадан синко !
„Ма је тебе говорила мајка,
„Да ће тебе забавит' ђевојка; 115
„Она ти је говорила, синко.
„Да си, синко, рода хорјатскога,
„Да је тебе родила хорјатка.“
Кад је Имбро мајку разумијо,
Он је старој бесједио мајци: 120
„А не бој се, моја стара мајко!
„Да би мене не родила мајка,
„Већ кобила, која ата мога
„Ако јој се осветити не ћу
„Пријед саба и зоре бијеле!“ 125
Кад у вече о вечери било,
Вечераше и софру дигоше.
Свако леже, ђе је мјесто коме,
Млади Имбро у нове камаре;
На несан се бјеше њему дало, 130
Па он узе дивит и хартије,
Те написа лист књиге бијеле,
Вијару је меће од планине,
Књигу меће, а вијара куми:
„Не носи ми писмо и хартију, 135
„Него памет Материна злата,
„Да ми дође у бијелу кулу
„Прије саба и зоре бијеле
„Сама гола, у кошуљи танкој,
„Сама боса, у пачмаге жуте, 140
„Гологлава, у марами малој.“
Па је другу књигу накитио.
Па је меће у воду студену,
Па је воду Богом заклињао:
„А за Бога, моја водо ладна! 145
„Не носи ми писмо ни хартију,
„Него памет Материна злата,
„Да ми дође у бијеле дворе
„Прије саба и зоре бијеле
„Сама гола, у кошуљи танкој, 150
„Сама боса, у пачмаге жуте,
„Гологлава, у марами малој."
Па је трећу књигу накитио,
Па је меће на ту ватру живу,
Живу ватру Богом заклињаше: 155
„А за Бога, моја ватро жива!
„Не гори ми писмо на хартију,
„Него памет Материна злата,
„Да ми дође у бијеле дворе
„Прије саба и зоре бијеле 160
„Сама гола, у кошуљи танкој,
„Сама боса, у пачмаге жуте,
„Гологлава, у марами малој!“
У томе га санак преварио.
Мало било, за дуго не било, 165
Ал' су тешко рти навалили,
Бије неко алком на вратима:
„Отвор' врата, челебија Имбро!
„Отвор' врата, остала ти пуста!“
У томе се Имбро пробудио, 170
Он се скочи, ка' да се помами.
Хитро трчи, те отвори врата,
Ал' на врат'ма Материно злато!
Кад је виђе челебија Имбро,
Ка' да га је огријало сунце; 175
Пригрну је ћурком зеленијем,
Ушеташе у бијеле дворе
И одоше у нове камаре.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
