Мислиш, дико, да не марим за те,
А ја марим и срце ми знаде;
Кад у цркву, молим Бога за те,
Кад из цркве, окрећем се на те;
Очи кријем, да се не насмијем. 5
Што их кријем, то се већма смијем;
Што пред св’јетом не погледам на те,
Стидљива сам, па не ћу да гледим.
Дику кунем, а за диком трунем[1].
Слатко име, што гинем за њиме! 10
Није име, да гинем за њиме,
Већ је име, да се играм њиме.