ЧАШИ
Онаклијо јада
Чашо моја мала!
С танки ти усана
Би ли мени један пољуб дала?
Није много, душо,
Једап вољуб само!
Кани ми се стида,
Да се, чашо, ближе упознамо.
Пашћу ти на уста,
К'о лспир на ружу,
Са пољупцем једним
Испићу ти замедљану душу.
А бићу ти веран;
Не као лепири,
Што шарено цвеће
Дотле воле, само док им мири.
Већ као јунаци
Сабљи, јатагану,
Ил' сићане звезде
Тврдом небу, божијему стану.
Срдићу се каткад,
Чашо моја јасна,
А највећма онда
Кад не будеш пуна, него празна.
Ал' неблагодаран
Бити теби не ћу:
Кад изданем, чашо,
У ледни гроб и тебе понећу.
А из гроба хладног,
Вера и поштење!
Мноме ћеш да јуриш,
Чашо моја, и на ускрсење!