Млада Мара рано подранила
Прије зоре и жаркога сунца
У бостању[1] да поспе цвијеће.
Туда проће челебија Васо
На својега коња великога, 5
Па ми Мари тако говораше:
„Душо, Маре, врло добро моје,
Дај ми ружу, жи’ти браћа била!”
Кад то чује прелијепа Маре,
Укинула цвијет од ружице, 10
Па је ружу Васу даровала.
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 4.