Цар Сулејман и краљ од Кандије
Молиле се двије султаније,
Своме баби цару Сулејману:
»Мио бабо, царе Сулејмане,
А тако ти дина и амана,
И нашега поста рамазана, 5
Дај ти нама лађу од мерџана,
И дај нама слуге неколике,
Да пођемо Шаму и Медини,
Да ми нашу ћабу походимо,
Да се нашем свецу поклонимо.«
Молиле се и умолиле се,
Цар им даде слуге неколике,
И даде им лађу од мерџана,
И одоше двије султаније,
Кад дођоше ћаби у Медини,
Ту се цуре поклонише свецу,
И виђеше турбе пророково.
Дан за даном 'Аџи-Бајрам прође,
Све аџије натраг полазише,
А за њима двије султаније,
На црно се навезоше море;
Ђеје срећа тује и несрећа,
Ударио сјевер са планине,
Заљуљао море из дубине,
Валови се пењу до облака,
И на њима лађа од мерџана,
Заједрила лађа од мерџана,
На једрима од бијела платна,
Кајно лабуд кад развије крила,
Помела се лађа од мерџана,
Тако иде за петнајест дана,
Са истока оде ка западу,
Док избила под Кандију града,
Ту је лађа ноћцу преноћила.
Кад свануло и сунце грануло,
Уранио од Кандије краље,
Па он шеће граду по бедему,
Док му очи мору утекоше,
Кад се нешто на обали сјаји,
Говорио од Кандије краље:
»Мили Боже, чуда великога!
Шта се оно на обали сјаји,
Ал' је сунце, ал' Је камен драги?«
Па опружи дурбин од биљура,
Пак преда се чудо покупио,
Кад видио, тихо говорио:
»ННт' је сунце4 нит' је камен драги,
Већ царева лађа од мериана,
И у њојзи двије султаније!«
Па се врати свом бијелу двору,
Опремио слуге неколике,
Изведоше двије султаније,
Сусрете их од Кандије краље,
Собом води двије султаније,
И њихово Тридесет робиња,
Што им носе скуте и рукаве,
Одведе их у бијеле дворе,
У одају својој госпојици :
»Госпојице, на ти невјестице!
Ни' куписмо кићенијех свата,
Ни' трошисмо готовине блага,
А синове наше оженисмо,
Из харема цара Сулејмана.«
Кад је госпа цуре прихватила,
Донесе им пива и једива,
Кад једоше и напојише се,
Питала их госпоја краљица:
»О дјевојке, моје златне ките,
Одакле сте, чије ли сте шћерке?
Мени рече од Кандије краље,
Да сте шћери цара Сулејмана,
Ал' ја њему вјероват не могу,
Мој господар маскари се мноме!«
Њој говоре двије султаније:
»Твој господар истину ти каже,
Јесмо шћерке цара Сулејмана.«
Све јој кажу како им је било.
Остадоше двије султаније,
У Кандији у крал>еву двору,
Тако стаде за гоДину дана,
А кад било на Васкресеније,
Крал. цурама у одају дође,
Овако је њима говорио:
»Султаније, моје невјестице,
Вал>а вам се данас покрстити,
Вјенчаћу вас за два моја сина,
Биће добро и вама и њи.ма.«
Моле му се двијесултаније:
»Ти нас немој, крал>е, покрстити,
Да ми нашом вјером преврнемо,
Да ми нашег баба раз.ъутимо,
Већ му пиши књигу шаровиту,
Ишти блага колико ти драго,
Даће теби откупове скупе.«
А краље им на то одговара :
»Што ће мени вашег баба благо,
Кад ја имам и одвише блага.«
Пак завика слуге и слушкиње,
Па их свлаче, те их преоблаче,
Сакупише кићене сватове,
Доведоше од злата кочије,
Уведоше двије султаније,
Код њих сједе крал>е и крал>ица,
Па одоше цркви намастиру,
Кад у цркву свати уљегоше,
Изађоше дванајест владика,
Одслужише тајну летур^ђију,
Покрстише двије султаније,
Којој: »Фата«, сад јој име: »Ката«,
Којој: »Нура«, сад јој име: »Мара«,
Привјенчаше момке и дјевојке,
За два књаза двије султаније,
Кумоваше до два џенерала,
Два краљева прва поглавара,
Па одоше у краљеве дворе,
Ту велику свадбу учинише,
Свадбоваше за петнајест дана,
Свадба била, пак се растурила,
Сваки оде свом бијелу двору,
Остадоше момци и дјевојке,
Пак се љубе кад год се пробуде.
Тако стаде за годину дана,
Затрудњеше двије султаније,
Обје мушко чедо породише,
Племенито двоје дјеце лудо,
Кајно двије румене јабуке,
Па зовнуше крштенога кума,
И одоше у бијелу цркву,
Па крстише двоје дјеце лудо,
Двоје дјеце Петра и Николу,
Кад владике свршиле крштење,
Краљ учини велико весеље.
Чудио се царе Сулејмане,
Све 'аџије натраг долазиле,
Не долазе двије султаније,
Па за њима шаље капетане,
Да му нађу двије султаније,
Тражише их седам годин' дана,
И на суху и на сињем мору,
Али цуре наћи не могоше.
Кад настаде осма годиница,
Полазише стамболски трговци,
У ђемији низ то сиње море,
Да продају робу свакојаку,
Однесе их вјетар ка западу,
На отоку под Кандију града,
Извадише робу на обалу,
Мијењају за дукате жуте.
Док ево ти двије султаније,
Узимају свилу и кадифу,
Оставише хиљаду дуката,
Па трговцим' тихо говорише:
»А трговци, незнани јунаци,
Откуда сте, од кога ли града?
Није л' Бог д'о и срећа велика,
Да сте отуд од Стамбола града?«
Трговци им од истине кажу,
Султаније њима говорише:
»Ево вама стотину дуката,
Причекајте три-четири сата,
Да ви нама књигу понесете,
Да је дате цару Сулејману.«
А трговци лакоми на благо,
Дочекаше, то је њима драго!
Кад одоше двије султаније,
У потаји књигу написаше,
Не пишу је чим се књиге пишу,
Већ црвеном крвцом из образа,
Све у књизи младе укитише,
Каквијех су допа'нуле јада,
И послаше књигу по трговцу.
Кад је цару књига долазила,
Књигу учи, а с тугом се мучи,
Уз образ му пламен ударио,
И грозница цара ухватила:
»Авај њему до Бога милога!
Ваља ми се бити с каурима!«
Кад грозница цара оставила,
Књигу пише краљу од Кандије:
»Побратиме, краље од Кандије!
Тамо су ми двије султаније,
Људи кажу, у твојему двору,
Пошаљи ми двије шћери моје,
Ишти блага колико ти драго?
Ак' 'оћеш ти мене послушати,
Даћу теби по Мисира мога,
И даћу ти дванајест градова,
На обали покрај сињег мора;
И ево ти моја вјера тврда,
Никад с тобом ратовати нећу,
Пазићу те кано сина свога,
За живота и мога и твога.«
Књигу даде морском капетану,
Однесе је од Кандије краљу,
Кадје краљу књига долазила,
Књигу учи, грохотом се смије,
Па по њојзи цару отписује:
»Јадан царе, луде ти си главе!
Што ми нудиш готовину благо,
Кад ја имам и одвише блага? 200
Што ми нудиш по Мисира свога,
Кад је моја земља питомија?
Што ми нудиш дванајест градова,
Кад ти ниђе ништа свога немаш,
Све што имаш све је туђе било, 205
Нико ништа дарово ти није,
А отето вазда је проклето,
То ћеш знати кад станеш враћати,
Свак' ће своју старину потражит,
Кад издадеш што је чије било, 210
Остаће ти туга и невоља,
Да се мучиш довијека свога,
Ко што данас ти мучиш другога!
Што ми дајеш турску вјеру тврду
Да ти са мном ратовати нећеш, 215
Да ћеш мене пазит кано сина,
Ја познајем вјеру у Турака,
У вас нема вјере ни закона,
Већ дивина ко млога живина,
Док превариш, дотле вјеру дајеш, 220
Кад превариш, на колац набијаш!
У Турчина вјера на кољену,
Кад устане, под ногам остане!
Кад би царе, ти повратит мого
Што сте коме уграбили Турци, 225
Дао би' ти двије султаније;
Али вуче кад уграби овцу,
Не враћа је за живота свога,
Ви никоме ништа не враћате,
Већ од сваког вазда узимате; 230
Па још кажеш шта пеш мени дати,
И да нећеш са мном ратовати,
Лажеш, царе ништа не би дао,
Не дам ни ја теби султаније,
Ја ћу прије изгубити главу, 235
Нећу твоју вољу испунити,
Сад ти чини како ти је драго,
'Оћеш рата, ево теби брата!«
Па под књигу књигоношу нађе,
Опреми је цару Сулејману,
Када цару так'а књига дође,
Побјеснио кано горски вуче,
Пише царе крваве фермане,
И позива дванајест везира,
Да му воде силовиту војску
Да је спреми на Кандију града,
Кад везири цара разумјели,
Сакупише силовиту војску,
Триста хшъад' убојите војске,
Доведоше под цареве дворе,
Цар им даде рану и џебану,
И велике од боја топове,
Уведоше војску у ђемије,
Па одоше до Кандије града,
Кад дођоше под Кандију града,
Живу ватру на град наложише,
Љуто бију са четири стране,
Бише града по године дана,
Из топова како и громова,
Ал' учинит ништа не могоше.
Кад се мало војска одморила,
Опет жешћу ватру наложила,
Бише града и годину дана,
Не одбише креча од камена,
Ја камоли да освоје града;
Ту изгибе сва царева војска,
Кад виђеше паше и везири,
Да немају су чим ратовати,
Међу собом вјећу учинише,
Бурунтију цару написаше:
»Сулејмане, огријано сунце!
Кандија је наша погибија,
А Грци су ко планински вуци,
Не даду се ласно освојити,
Ако 'оћеш двије султаније,
И главину од Кандије краља,
Одма' шаљи силовиту војску,
Ако ли је ти послати нећеш,
Овђе ће ти слава останути,
На срамоту и нама и теби, 280
Сад ти ради како ти је драго.«
Кад видио царе бурунтију,
Од јада га забољела глава,
Па сакупи силовиту војску,
Опремио војску на Кандију, 285
Триста хшьад' убојите војске,
Како дође, ватру ложит пође,
Из големих баљемез топова,
Све топова кано и громова,
Бише града за гоДину дана, 290
Не знадоше ни ђе су му врата,
Запиштала сваколика војска,
Те дозива великог везира:
»О везире, војсци поглаваре!
На лађама пониче нам трава, 295
Овђе ће нам останути слава,
Не можемо више ратовати,
Јер су нама малаксале руке,
Додијале свакојаке муке!«
А везири бурунтије пишу, зоо
На кољено цару Сулејману:
»Ако 'оћеш пос'јеци нам главе,
Кандија се узети не море,
Сву ће твоју позобати војску,
Не мори се, не шаљи је више, 305
Већ да ти је погибије више!«
Када цару так'а кн>ига дође,
Голему се чуду зачудио,
Па везирим тихо говорио:
»Ала-била, каква је то сила, зю
У ђаурског од Кандије краља,
Па ми ждере небројену војску?
А тако ми дина и амана!
Ја ћу прије изгубити царство,
Нег' оставих мрку Каурину, 315
Моје шћери двије султаније.«
Опет царе опремио војску,
На тевтеру триста хиљад' војске,
Таман војска под Кандију дође,
А мртвачка звона огласише,
Пре'стави се од Кандије краље,
Њега жали мало и велико,
Два му сина остадоше млада,
Старијега краљем учинише.
Док удари јека изпријека,
Ударише на Кандију Турци,
Бише града три мјесеца дана,
Ал' учинит ништа не могоше.
Ту њихова сва изгибе војска.
Па везири опет цару пишу:
»Сва је твоја изгинула војска,
Кандија се узети не море,
Сад ти мисли што пеш и како ћеш?«
Кад је царе књигу проучио,
Овако је собом говорио:
»О Кандијо, турска погибијо!
Вала-била, оставит те нећу,
Да ћу своју изгубити главу!«
Пак покупи силовиту војску,
Уведе је у ђемије бојне,
Собом води под Кандију војску,
Таман царе под Кандију дође,
А мртвачка звона огласише,
Оба царска зета преминуше,
Два унука цару остадоше,
Цар их нуди да му се предаду,
Ал' се ђеца неће да предаду,
Већ овако њему отписују:
»О наш дедо, царе Сулејмане!
Одби нам се од Кандије града,
Док је нама на рамену глава,
Не дамо ти на отоки града!«
Цар се на то расрдио љуто,
Стаде бити града из топова,
Бије града три мјесеца дана,
А не одби креча од камена.
Бог убио Ћиру комендара!
С Турцима се Ћира договара,
Да издаде огњевита града,
Цар му даде небројено благо,
Да отрује два краљева сина,
Да освоји на превару града.
Види Ћире, проклета му душа!
Он приправи госпо'ску вечеру,
А затрова пиво и једиво,
Па намами два краљева сина,
Луда ћеца, не познају вука,
Вечераше, па се преставише.
Кад то виђе Ћиро комендаре,
Он полеће граду под бедеме,
Па отвори на граду капију,
И уведе Турке у Кандију.
Кад цар уђе у Кандију града,
Овако је пашам говорио:
»Кандија се звала у Каура,
Нек се зове »Ћирит« у Турака!«
Пак он оде у краљеве дворе,
И прихвати краљске удовице,
Своје шћери двије султаније,
Одведе их бијелу Стамболу.
Да не бјеше Бранковића Вука,
И данас би Срби царовали;
Да не бјеше Ћира комендара,
Кандија би и сад краљевала.
Да нам није турски' познајица,
Бранковића, српски' издајица,
И Босну би огријало сунце,
Престале бикукат кукавице,
Сиротињи у Турчији раји.
