Цар Дуклијан
Цар Дуклијан
О цару Дуклијану знао сам колико свак коме су познати наши народни умотвори и ко је завирио у историју, а то је да је Дуклијан изопачено име римског императора Дијоклетијана, (Diocletianus) и да је његова личност, налик томе, изопачена у хришћанским легендама. Осим тога, више пута сам обишао Дијоклетијанов двор, његову богомољу, његову гробницу и његов завичај Солин, тачније да кажем, све оно што је од свега тога остало, - разгледао сам све то овлаш, површно, као што чини сваки путник кад га пут нанесе у Спљет. Дакле, моје знање о Дијоклетијану, о његову времену и о свему што је у вези с њим било је "просјечно" и право да кажем нијесам ни осјећао потребу да знање о томе умножим. Али прије неколико година намјера ме намјери на њеког настраног попа, који ми, у Сплету и у Солину, три пуна дана пуњаше главу Дијоклетијаном и свијем онијем што је у вези с њим, те ми сјенка старог, озлоглашеног императора не избиваше из мозга ни на јави ни у сну, него постаде право обајаније, од кога се једва ослободих! И то хоћу да испричам.
С јесени упутих се из Црне Горе у завичај. Од Котора до Дубровника пловљасмо по мирном мору, али одатле поче духати вјетар, те море побјесни да се већина путника разбоље. И мене не мимоиђе морска мука, те једва чеках да се искрцам у Спљету, гдје стигосмо ноћу. Одатле до Шибеника преостајаше ми пет-шест часова вожње по мору, те одлучих да ноћим ту, да ту и преданим, па с вечера да наставим пут жељезницом.
Сјутрадан освану небо ведро, али ваздух и море бјеху још немирни. Излазећи из гостионичке собе, видјех сусједна врата отшкринута и чух талијански разговор. Ствар сувише обична у нашем приморју а да би могла привући пажњу; али ме задржа необична супротност језика и изговора ријечи па и приједмет разговора. Бјеху два мушка гласа, један Талијана из Италије, који говораше књижевним језиком, а други каква нашег проста човјека, који уплићаше у талијанско-спљетски дијалекат по коју тосканску ријеч. Бјеше свршетак разговора. Старији рече:
- Тако ти је то, мој драги! Ваш Диоклецијано, и жив и мртав, задао је доста посла свијету, - то јест, у овом пошљедњем случају, људима од књиге!
А други прихвати:
- Ми се тијем поносимо, монсињоре!
- Ма не баш свијем, не баш тијем што је онако грозно прогонио и мучио хришћане!
- Не, монсињоре, али без тога не би постојала највећа дика нашега краја: area martyrum!
- Гле, и латински! - довикну "монсињор".
- Ма, браво, брависимо! Али сасвим је добро опажено, добро опажено, добро опажено!
Па настадоше поздрави при растанку. За оно њеколико тренутака, а на подлози њихова разговора, замишљах да је ту какав владика и њеки црквењак. Али зар владика у обичној гостионици и у собичку! Па у оно доба, онаки разговори!
Изиде. средовјечан, по. изгледу туњав и приглуп берберин, носећи своје справе увијене у црној кожи. Тада ми би све природно. Он ми назва јутро, ја прихватих и запитах:
- Молим вас, ко је у тој соби?
- Монсињор Роза, - одговори брица и стаде, очевидно вољан за разговор.
- Владика њеки?
- Не, него апостолски протонотарилус из Равене. Учена глава, мој господине, врло учена, најученија у конгресу, - вели брица, cresendo у заносу.
- У какву конгресу?
Човјек, веома изненађен мојим питањем, узе ме мотрити избуљеним очима. Најпослије ће:
- Па, забога, зар ви не знате да је до прекјуче био у Спљету међународни конгрес хришћанских археолога из васцијела свијета!? Било је Талијана, Француза, Шпањолаца, Нијемаца, и сваке нације, све по избор најученији људи у старинама! Та о томе су све новине писале. Отслужена је миса у старинској базилици солинској, након четрнаест стољећа, замислите, након четрнаест стотина година!.. Јесте ли ви Далматинац?
- Јесам. Устао сам њешто бунован па сам смео с ума, а иначе знао сам све то, пратио сам. ! Дакле конгрес је закључен? - Закључен је. Разишли су се сви чланови, осим монсињора Розе, који ће остати још њеко вријеме, ради својих студија, - пише нову књигу о нашем Дијоклецијану, знате! Уосталом, кад вас то толико занима, зашто не бисте свратили ка монсињору? Можете, сасвим просто, без церемонија, јер треба да знате, колико год је високо учен, толико је и "дењозан" ("снисходљив") и њему је баш пријатно поучавати свакога о старинама. Ето на примјер, ја сам обичан берберин, а он са мном и не говори о другим стварима! А бријем га свако јутро, у ово доба, јер монсињор је раноранилац! Ја вас увјеравам да ће вас свесрдно примити, а што га дуже будете слушали, тијем ћете му већу љубав учинити!
Хтједе закуцати на вратима прелатовим, али га задржах:
- Станите, пријатељу! Немојте! Хвала! Ја ћу већ сам,... послије, у згодније вријеме...
У томе шкргну брава изнутра и врата се почеше лагано отварати.
- Ето већ излази монсињор, - кликну весело берберин.
Изађе педаљ стара попа, добродушна, насмијана лица, необично живих испитљивих очију. Он запита веселника:
- Шта вам требам, пријатељу? - Ето, овај се господин веома интересује за старине и жели да се позна с вама!
То рече па отиде, а монсињор скиде шешир и приказа се: "Дон Антонијо де Роза, апостолски протонотаријус а у пустим часовима и археолог!" Казах се и ја њему, правдајући се што га не претекох у учтивости, као што би требало, али ми он не даде времена... Додадох да сам и ја у пустим часовима "скриба".
- Које врсте? - запита, заиста дењозни протонотаријус.
- Понајвише биљежим појаве из народног живота у облику прича.
- Тако! А бавите се и старинама, како, ето, разабирам.
- Боже мој, монсињоре, не могу рећи баш да се бавим, него тако, пригодно, колико и сваки обичан човјек. Уосталом, берберин ме је криво разумио. Ја сам га само запитао је ли музеј данас отворен. А, наравно, чувши за ваше поштовано име, а пошто сам читао ваше извјештаје... Монсињор ме прекиде:
- Музеј је формално затворен, пошто је његов управник, монсињор Булић, отишао из Спљета, али је музеј стављен на моје расположење, те, драги господине, ми ћемо сад лијепо заједно онамо и, то се по себи разумије, бићу вам на услузи, ако желите, цио дан!
И као каквог старог знанца, протонотаријус узе ме под руку, те се упутисмо ходником. Нађох се у чуду. Куд ће ме ђаво навести да измислим како сам желио походити музеј и да сам читао његове реферате, кад једва ако сам начуо за конгрес! Али то бјеше уњеколико природно, јер сам свагда, бавећи се подуже у Спљету, свраћао онамо, а друго, био сам у струји тијех мисли. Ипак покушах да се извучем. Рекох:
- Монсињоре, то је за мене заиста велика и незаслужена част, али, нажалост, прво и прво, нијесам још доручковао...
Он стаде, па ће повјерљиво и очински:
- Боме, ја јесам! То је, знате, моја велика слабост што сам веома гаман на доручак! Просто сам нестрпљив м нервозан докле не добијем моју здјелицу шоколаде и два хљепца! Зато је у Равени моја миса најранија, сваког јутра, љети и зими, у лет часова. Тако бива и овдје. Од првог јутра споразумио сам се са парохом цркве Светога духа, и ја сам тамо тачно у пет. Али требало би да ме видите како марширам натраг, на доручак, баш младићки, баш војнички, све: "ајнци, цвајнци", као кажу Австријанци, - ха-ха-ха!
И онда пође држећи једнако своју руку под мојом. Ја сам већ био опчаран толиком добродушноћу и милом наивноћу прелатовом, те да не бјеше страха од археолошког гњављења, баш бих радо наставио дружење са чичом. Рекох да бјеше педаљ старчића и необично жива погледа, сад, кад додам да бјеше у свиленим поповским хаљинама са црвеном огрлицом, да бјеше лак као врабац, здрав и живолазан, без и једне сиједе длаке у својој густој гаравој коси, да му на избријаном и веселом лицу не могох погодити године, казао сам све.
Након пет-шест корака, баш кад заустих да га обавијестим како ја доручкујем, он стаде и настави са великом збиљом и као још повјерљивије:
- Али, inter nos, рђава је, врло рђава шоколада и овдје и по цијелој Далмацији! Не буди вам криво, синко, али истина прије свега! Или је не знају готовити, или је лоша врста, или је млијеко танко!
- Све то скупа, монсињоре, - рекох смијући се.
- Ма, корпо де Бако, зашто не набављају шоколаду Сишар, која је призната у цијелом свијету?
- Ма, шта знам!... Е, сад да испричам ја вама своје јутарње навике. И ја рано устајем, као и ви, али, сасвим обратно, треба да протече најмање час, па да ми се прорачи на јело, а тај час обично шетам!
Он поново застаде и куцну штапићем о под:
- Видите, како се то згодно стекло! Таман да ме испратите до музеја, па онда отидите да доручкујете, па се вратите у музеј, гдје ћу вам натенане моћи објаснити све што желите! Не само то, него имам и једно изненађење, - то јест, оно ће бити изненађење за сав археолошки свијет, ако бог дадне још мало живота!
Мука ме спопаде те збуњено одговорих:
- О, каква част, монсињоре, али видите, имам важних послова.
И измислих којешта, што он пажљиво саслуша, па одговори:
- Врло добро! Дуго је јутро! Сад је тек седам, будите готови са доручком до осам, останите у музеју до десет, ето вам за послове времена до ручка доста. Ја ручавам тачно у један, у хотелу. Мило ће ми бити ако будемо за једним столом.
Шта сам знао! А како на сваки пријелаз у разговору застајкиваше (по опћем обичају талијанском, нарочито поповском), помислих да ће најбоље бити да га не прекидам, иначе ни за два часа не стигосмо до музеја! И заиста, монсињор заторока, заустављајући се ипак, али покраће. Ја ћу овдје навести што ми се чини знатније из његова причања (дабоме, колико се сјећам), а трајало је, без предушка, четрдесет минута од гостионице до јужних градских врата, гдје је музеј, који се пут може пријећи за петнаест минута. Ево, насумце, из старчева повиједања:
- Дакле, монсињор Булић је отпутовао, мислим, у њеко село да се одмори. И треба му! Поверето (јадник), колико га је само труда стало да нађе одзива и код своје владе и код страних научника да се конгрес састане! А гдје су друге припреме, гдје је сам конгрес! Али је овјенчано успјехом! Нећу да кажем да је био међународни конгрес, каквих бива иначе по свијету, али за Далмацију ипак је необично. Резултати до којих је Булић дошао за двадесет година неуморна истраживања и овдје, у Дијоклетијанову двору, и на солинским развалинама, заиста су огромни, особито кад се узме на ум шкрта помоћ од стране владе и оскудица нових стручних дјела. Особито су знатна откровења древне базилике и гробова мученика, али, inter nos, уопће говорећи, вашим покрајинским археолозима многе ствари изгледају као и неслућене, а онамо су утврђене! То, знате, уопће речено, јер: истина прије свега! Али што је било баш лијепо и оригинално, то је његова мисао да се на рушевинама стародревне базилике солинске, која је сражена са земљом и под њом затрпана лежала тринаест стољећа, да се, рекох, у њој отпоји служба божја! То је заиста лијепо и оригинално, лијепо и оригинално, лијепо и оригинално! То је, што би рекли Французи, прави клу (clou) конгреса, прави клу, клу, клу!.., Сви су се разишли, јер су уморни били, иако су сви млађи од мене! Мени је, знате, седамдесет пета! Пета, пета, пета! И ја, ето, не уморих се и, истину да кажем, једва сам чекао да се разиђу, да сам останем, па да овдје, на "лицу мјеста", довршим своје студије о Дијоклетијану, тачније да кажем, да утврдим, уњеколико да илуструјем своја открића и своје закључке; разумијете ли ме? Закључке, непомјерљиве, необориве, необориве, необориве! ... Јер ваш велики земља", велики Дијоклетијан, био је недостижан и као војсковођа и као државник, управо као свестрани геније, коме је Наполеон налик, који је управо у Наполеону васкрсао, - јер, знајте, све што је ;необично силно, не умире, него преображено васкршава!... Тобоже, не зна се зашто је прогонио хришћанску вјеру, али ја вас увјеравам да и то бјеше политичка мисао! Да, политичка, политичка, политичка!
Ето, тако, понављајући њеке ријечи или реченице, тачно три пута, протонотаријус предуши пред вратима ониске, дугачке зграде, која се наслања на спољни дијелак зида Дијоклетијанове палате. Ту га чекаше послужитељ, који отвори врата. Старац му пружи руку са поздравом: "Дакле, драги господине, до скорог, најскоријег виђења!", - али кад то изрече, пружи штап пут огромне куле, којом се завршава зид, и на којој се виде крњотине. И запита:
- Видите ли ви оно?
- Шта?
- Оне трагове вјечне, неизгладиве, које оставише варвари у седмом столећу, оне исте руке које разорише највећу културу што се на свијету појавила! А! Ко мислите да бјеху ти варвари?
- Пааа,... ваљда..., чини ми се, Авари!
- Ма, си, си, си, Авари! А Булић тврди да то бјеху Хрвати! Кроати, Кроати, Кроати!...
Отидох у кафану, гладан, а већ сит археологија. Поред доручка наредих момку да ми донесе све могуће застарјеле покрајинске и друге новине у којима има што о археолошком конгресу. Јер се одлучих да не преварим старца, а уз то да се, колико толико, "инфаринам" старинарском науком. Момка је, поред изгледа на напојницу, доиста покренуло и патриотско осјећање (као и берберина у гостиони, као и ове остале Спљећане, оних дана), те ми донесе бреме илустрованих и политичких новина. И ту се, за час времена, снабдјех силним "знањем" о другој половини четвртога стољећа послије Христова рођења па, тако спреман а и добре воље, отидох у музеј.
Затекох старца у ;ономе одјељењу гдје се налази чувена, огромна. Адамова књига; писаше за столом претовареним књигама, цртежима, фотографијама, камењем, итд. Дочека ме радосно, рашири руке и дође ми у сусрет с узвицима. Након тијех излива срдачности и пошто посједасмо, започе:
- Ја бих вас молио, драти господине, да ми, прије свега, - прије свега! прије свега! онако сумарно (можете и без икаква реда), кажете што знате о вашем великом земљаку, који је, као што знате, силан траг оставио у повијести.
И узе потпуно тон и држање професорско.
Дође ми да прснем у смијех, али се савладах, те узех држање ђачета које се спрема да изговори тазе научену лекцију - што је уистини и било; набрах обрве и започех кокош'им гласом:
- Дијоклецијанус Гајус Аурелијус, доцније надимком Јовијус, римски император, родио се овдје...
- Гдје овдје? - викну оштро испитивач.
- У Салони...
- Јесте ли сигурни?
- Бога ми, нијесам!... Уосталом, господине проф..., пардон, монсињоре, кад бисте имали доброту да ме исправите на крају, јер...
- Ва бене! Дакле, наставите! Родио се које године?
- Чини ми се око 240-те и био је ниског поријекла, по њекима чак ропче од роба. Као младић, за царовања Пробусова, ступио је у војску и у њој се храброшћу и умљем толико одликовао да је прије своје тридесете постао њеки старјешина. Затијем, послије убиства Нумеријанова војска га прогласи за императора. Мислим да се то десило у Калкедонији. Али га цијела империја одмах не признаде, нето то би доцније, послије смрти његова противника Каринуса. Доцније подиже он славног војводу Максимилијана у чин сувладаоца, најприје под титулом Цезара, па Августуса. Још доцније подиже тако још двојицу, Галеријуса и Константина Клоруса, те се царска власт подијели међу четворицом и тијем се успостави и утврди већ пољуљани аукторитет. У огромној царевини поново процвјета благостање. Разумије се да се све у држави радило под врховном управом Дијоклетијановом, који је био колико велик војсковођа, толико и велик државник... Осим свега осталог, два се догађаја истичу за вријеме његова владања: први је тај што он напусти Рим а изабра за пријестоницу Никомедију у Витинији, гдје заведе прави источњачки двор и церемонијал, прозва се "господарем" (Доминус). Други је, што двије пошљедње године своје владе стаде немило прогонити вјеру Христову. Не зна се прави повод томе. У исто вријеме, по његовој наредби и насновама, поче се зидати ова огромна, величанствена палата, у којој се налазе сфингсови и стубови пренешени из Египта, мрамори из Италије, итд. под чијом се сјенком сад ми налазимо, у коју се смјестио читав град од три-четири тисуће душа! Најпослије, монсињоре, Дијоклетијан, сит свега, првог маја 305-те, у Никомедији, збаци с главе дијадем и потури скиптар, па се пресели овамо, у свој двор, у коме је чекао смрт, која га снађе по њекима 307-ме, по другима 316-те!
Бога ми, толико знам, хвала Талијанској илустрацији из које сам то запамтио малочас! А да ме, оче прото, опет предвече преслишаш, сума би се, по својој прилици, свела на много мање и ти би се већма мрштио на грешке моје или писца у Илустрацији!
Јер, за вријеме преслишавања ни лице мога слишатеља немађаше мира, - час се мрштио и дизао обрве као од чуђења, час се иронично осмјејкивао, час је прћио уста; једном је добио такав израз негодовања као да је хтио рећи! - "Пи! на тебе и на "изворе" које си проучавао!"
Настаде тајац, свечан тајац који окружи најсвечанији израз монсињорев и моју малодушност, јер, вјерујте ми, толико се бијах занио својом улогом и вратио се у дјетињство да ми дође "мала душа" (како поњекад кажемо ми Приморци), те готово са страхом ђачета чеках пресуду чудног попа.
А он, пошто је позадуго гладио подбрадак, започе:
- Драги мој, даље се не може, докле се много штошта у вашем знању о Дијоклетијану не поисправи, не рашири, не допуни, не објасни, не измјери, не заокружи, да буде јединства, логичне везе, цјелине, не на основи бајака и новинарских чланака, него на основи најновијих резултата науке.
Гле, молим те "новинарских чланака"!
Устаде и поче ходати, па настави жмурећи:
- Да, да, нажалост, много штошта! Много штошта! Много штошта!... Прво и прво, ви аподиктички тврдите да је Дијоклетијан рођен у Салони, не сумњајући, можебити, да је то питање под великим знаком питања! Али...
Пошто сам био увјерен да тијем исправкама, ширењима, допунама, објашњењима, мјерама, заокружавању, итд. неће бити краја; пошто не бих имао срца да старог прекидам, а то значи да вријеђам; пошто сам такође увјерен био да он неће ни опазити моју неназочност, мирне душе изиђем у друго одјељење, међу кипове, саркофаге, свакојаке камене крњетке да попушим цигарету. Пушећи, слушао сам једнолично мрмљање старчево, а кад се након пола часа, вратих, видећи на столу хартије за писма, узех да пишем, помишљајући: ако ме случајно опази, градићу се да хватам прибјељешке из његова предавања, а контролисати не може, јер писах српски и ћириловицом! Тако је све ишло благополучно. Протонотаријус је с уживањем предавао, а ја написах њека три-четири писма. Кад бих које свршио, ја бих га опрезно савио, ставио у кошуљицу и турио у шпаг. Та ласно је послије адресовати! Кад бијах при крају пошљедњега писма, он стаде и узвикну:
- Но, је ли вам јасно!... Шта? Ви...
Ја ђипих. Рекох безочно и весело:
- Дабоме! Биљежио сам, у мом језику,... ево видите! А сад, пошто сам се толико користио вашим љубазним и ученим обавјештењима, кад сам начисто о великом императору и његову добу, сад,... овај,.. како би било, кад бисте имали доброту да заједно прегледамо слике Инглезове?
И мрднух главом на голему књигу in folio, што у спљетском музеју увијек лежи расклопљена на налоњи, као што по црквама леже јеванђеља или минеји.
Та илустрована књига, са инглиским текстом, труд је инглеског архитекта Адама, који у половини XVIII-ог стољећа, бјеше нарочито дошао у Спљет да проучава Дијоклетијанову палату, те је у прекрасним сликама успоставио првобитну зграду и књигу илустровану издао у Лондону.* Ту сам књигу више пута и с пажњом прегледао па, носећи у глави цјелину, обилазио огромну зграду, напрежући се да је у мисли растријебим од стотина ;парамтних кућа, које су се у њој угнијездиле. Право да кажем, увијек је успјех био осредњи, те, сјетивши се тога, поред грижње савјести за оно што оправих старцу, моја је жеља била искрена.
И, ставши пред налоњу, наставих:
- Чуо сам да је у пошљедње вријеме, а на основу нових истраживања, учињено много поправака овој иначе славној успостави. Ја бих вам био много захвалан кад бисте ми ваша драгоцјена саопштења, која сам забиљежио, допунили овијем.
Добри чича кликну весело:
- Ма, драги; мој, то је и била моја мисао! Пер Бако! то иде једно за другом, као "два" иза "један". Кад већ имате у глави тачне и јасне податке о Дијоклетијану, његову времену и свима приликама, које сам имао част да вам мало допуним, на реду је да добијете вјерну слику славне јединствене палате!.... Дакле, сад пазите на нове поправке које треба учинити! Ево допуна!
И донесе одњекуд нове велике слике на картону, које сам с истинским уживањем разгледао, упоређујући их са старима. Уз то баш сам пажљиво слушао његова тумачења, те ни честа отступања од приједмета не бјеху ми досадна. То је дуго трајало. Најпослије, кад већ и по његовом држању мишљах да смо тотови, рече он:
- А сад ходите да вам се све то поново предочи у другом облику!
И поведе ме до стола, на коме бјеше повећи стереоскоп. Он диже поклопац и удеси свјетлост. Сједох пред стакло и видјех љепоту неисказану, - перистил Дијоклетијанова двора, тако живо и пластично предочен, да се намах занесох, као да видим јаву. За перистилом ређаху се сви остали дијелови у истини царевог двора.
Како ли се убезекнух кад прелат узвикну.
- Пер Бако, није право заборавити ни благоутробије! Вријеме је већ ручку!
И показа ми свој златни часовник на коме видјех, без мало, час по подне.
- Како вријеме протече у угодној и корисној работи, а? - рекох.
- А ваши хитни послови, а? - запита он тапшући ме по рамену.
Кренусмо се у гостионицу, али не онако као изјутра, него све "ајнци", "цвајнци", како он говораше.
У гостиони затекосмо пуну трпезарију. Де Роза показа ми штапом свој сто у углу и пође преда мном, поздрављајући десно и лијево; отсвуда му се учтиво одзиваху, али опазих да му се за леђима и потсмијевају, а мене испитљиво посматрају; најзад чух гдје њеки шапну: "Un freco!" (Ево му једнога тазе.) Други господин, мој давни познаник, устаде да ми се јави, па пошто се здрависмо и пошто му испричах како сам случајно свратио у Спљет, запита ме смијући се:
- А откуд ваше познанство са старим археологом?
Испричах му и то укратко, на што ће он:
- Дакле, дошло је до тога да лови путнике које ће гњавити! Брица је знао да ће Дон Дуклијана обвезати, ако вас врбује! Ви сте жртва лова, драги пријатељу. Замислите, нас, сталне госте овдје, већ је све изређао и већ ниједан неће више да га слуша! То је овако било. Првога дана, послије ручка, пријеђе за најближи сто, са изговором да се обавијести о нашим градским приликама, па започе право предавање, које је трајало више од часа! Послије вечере, промијени сто и одржа учено гњављење. Па тако редом, сваког дана, докле нас све редом не изгњави, па онда, Јово наново, покуша од првога стола, али се слушаоци разбјегоше. То му се десило и са осталим и доби надимак: "дон Дијоклецијанункуло", али како је ријеч сувише дуга, узесмо "нашку", "Дуклијан", и постаде поклич, као по околини: "Бјеж', ето Дуклијана!" Стари манијак, иначе је бистар као видра, види и разумије све, али не само што не показује да је увријеђен, него свагда у проласку, као сад, јавља се и, мени се чини, иронички дијели нам сладуњаве и преувеличане епитетоне: "карисимо, егређо, дистинто", итд.
Рекох знанцу при растанку:
- Тхе! Може ме гњавити још за ручком, а вечерас путујем даље! Уосталом, колико је дон-Дуклијан (хајде, да га и ја зовем тако) манијак, толико се заиста може од њега научити пријатна и корисна.
Дон-Дуклијан бјеше већ појео чорбу кад му се придружих. Он је гладио браду и гледао у даљину, па ће, онако, као човјек који овлашно говори, то толико да њешто рекне:
- Видим, имате познаника овдје?
- Овај што ме је зауставио из мога је мјеста.
- Тако! Познајем га мало. Чини ми се да је чиновник на пошти. Врло учтив и врло скроман човјек. Уосталом, сви ови чиновници таки су, и вољни су да се поуче! А... овај... (ту натаче наочари да прегледа друго јело, што му момак донесе),... овај, у вашем језику Диоклецијан зове се Дуклијан?
Ту ријеч Дуклијан јаче нагласи, те је могоше чути и они за ближим столовима. Тада ми очевидно постаде да. је старац, под личинком крајње наивности и бономије, прави вијештац, али те његове наговијести напомињаху карање родитеља, који иначе не дају никакве важности дјечјим несташлуцима. Бојах се да ће рећи: "А кад ћете адресовати она писма што сте их писали док сам ја говорио?" Али додаде друго питање:
- Изгледа да у вашем језику "Дуклијан" значи шта и ђаво?
- Тако је, монсињоре! - потврдих. - А колико се сјећам, то је било у свима легендама хришћанских народа у Средњем вијеку, а потекло је од хришћанских писаца првих стољећа, док је Дијоклетијанова успомена хришћанима проклета и страшна још свјема била. Ви сте, монсињоре, доиста чули коју нашу легенду о њему?
- Знам! толико да га се свијет плаши овдје и у околини. Ако знате какву најстрашнију, испричајте ми је.
- Најстрашнија је ова. У Црној Гори, гдје се као што знате, налазе развалине старе Диоклеје...
Дон-Дуклијан намах се узврпољи и прекиде ме:
- Јесте ли били на развалинама?
- Јесам. Онамо се сад њешто чепрка, али не вјерујем да ће -бити од какве вајде.
- Ах, морам онамо што прије! Молим вас, како бих отишао, и бисте ли ме могли упутити и писмено препоручити?... Ах, што прије! што прије! што прије!
И стаде бубњати прстима и звјерати, као да ће се онога тренутка кренути. Ја га обавијестих о путовању и о другим приликама, и обрекох му бити при руци, колико могу. Пошто се смири, сјети се легенде, те запита:
- Ну, па; шта каже та страшна легенда?
- Каже да је цар Дуклијан и данас жив, али се налази окован и под водом у виру ријеке Мораче, под Везировим мостом, недалеко од старе Диоклеје... Ту цар Дуклијан без прекида глође своје окове и толико их утањи да, уочи Божића, таман да их преглође, али Цигани ковачи, те ноћи у поноћи, ударају маљем по наковњу и тако притврде цара Дуклијана!! То бива без престанка; цар Дуклијан једнако глође своје окове и сваке године уочи Божића Цигани га притврде. А да није Цигана и те њихове работе, Дуклијан би изишао и намах запалио сав свијет, и све што је живо претворило 6и се у пепео! - Велика је чарност, монсињоре, слушати таке приче у народу, у коме живе, и који вјерује да су истините! Причали су ми њеки Црногорци да су прислушкивали уочи Божића на циганским ковачницама, и да су се увјерили е је истинит тај обред. Цигани то одричу, као што крију многе своје обичаје!
Дон-Дуклијан рече:
- Читао сам, мислим, све што су стари хришћански писци измислили о Диоклецијану, али на ту легенду нијесам наишао! Биће, дакле, да је оригинална, ваша, народна.
- Има и друга, монсињоре, оригиналнија, у шаљивом значењу те ријечи! То је народна пјесма. која се овако почиње:
"Вино пију до два побратима на пржину, накрај мора слана, једно јесте царе Дуклијане, а друго је Крститељ Јоване..."
То изговорих српски, полако, да би ми било лакше, од ријечи до ријечи превести. И преведох. Дон-Дуклијан најприје избечи очи, па удари у такав силан смијех да се сав тресијаше. Чиновници, који нас и дотле посматраху, очекујући да виде на мом лицу знаке досаде, не могаху се разабрати. Најпослије му опширно испричах садржину чудне пјесме у којој је Јован крститељ приказан као химбен и дволичан човјек, иако је у служби божјој, а Дуклијан добродушан, искрен, толико предан побратиму да му се веома ражали кад угледа његове сузе!
Дон-Дуклијан одмах закључи да ће то бити прадавна наша митолошка прича, у којој су доцније замијењене првобитне личности светитељима или историским личностима. Ја му казах да тако мисле и неки научници, па додадох:
- У тој пјесми има јоште и примјер народне казуистике и мистике. Ево га. Кад крститељ пита Господа, смије ли се криво заклети (за добро дјело), Господ му одговара:
"Закуни се мноме три пут криво,
теке немој мојијем именом!"
- Не може се разумјети право значење тога увјета, ако није по оној народној да бог има силесију имена, те кад би човјек погодио и изговорио његово право име, одмах би умро. Ваљда се мисли да је Јован знао право име божје?...
Дуго се позабависмо око тих танчина, али смо поступно малаксавали у мишљењу и разговору те, оставши сами у трпезарији, отимљући се узалуд дријемежу, закључисмо да је доиста окренуо вјетар на "широко" (југовину), кад нам се тако спава. Отидосмо на горњи бој и затворисмо се сваки у своју собу.
Спавао сам дубоко, без снова, два пуна часа. Излазећи, прођох наврх прста испред собе Дон-Дуклијана и рекох, смијући се у себи: "Овога ти пута умакох!" Али он чепукаше испред гостионице. Дочека ме вичући:
- А, ма, не дормида! Два часа! И ја сам, додуше, пун час! Али јест прави широко и могуће је да ће сјутра, прекосјутра, донијети кишу, а штета би била због бербе!
Упутисмо се према обали, као оно с јутра, и поново старац отиде у вријеме Дијоклетијаново, нарочито на доба бербе, те се стаде домишљати како се император проводио у тој прилици. Кад на домаку музеја једва уграбих згоду да му напоменем е ја морам посвршавати своје послове, па отпутовати жељезницом, Дон-Дуклијан, просто пренеражен од немила изненађења, зину и занијеми за њеколико, па запита жалостиво:
- Је ли могуће, синко!?
- Ма, драги монсињоре, ви сте заборавили да сам се ја у Спљету случајно задржао!
- Ма, драги синко, могу ли вјеровати да ћете ви ону лијепу зграду, коју сте до половине подигли, напустити! Добро, послови, - свршите их до ноћи, па ћемо вечерас обићи цијелу палату! Срећом има мјесечине! Јер то треба разгледати ноћу, по мјесечини, кад се најлепше и најсилније евоцира ондашњи живот!
- У томе случају морао бих остати сјутра цио дан, или сувише рано устати!
То већ бјеше почетак попуштања.
- Па, разумије се, остати цио дан! - викну он и положи ми руке на рамена. - Сјутра има-ћемо мало поуке у ;музеју, па ћемо тркнути до Солина, па онда идите у миру божјем и са задовољством да сте се необично користили и умно обогатили за мало времена, са врло мало труда! Помислите само, карисимо, колико је људи, и то стараца, дошло одакле докле да виде оно што бисте ви тако лакомислено напустили! Имајте на уму што је рекао славни Наполеонов маршал, дубровачки војвода Мармон у својим успоменама: "Спљет је мјесто, чије старине дају највишу идеју о римској величини!... Шта смо ми данашњи кад се упоредимо с оном силом и величином?" Опомените се ријечи једног научника који од ријечи од ријечи вели: "Нигдје на цијеломе свијету, римско царство, при своме заходу, не остави величанственију своју слику као у Спљету! Научници који су проучавали спљетски двор сматрају га с разлогом као један од ријетких споменика, који боље поучавају о једној епоси, него ли писана историја"!
Сам бог зна колико бих још: цитата и разлога морао слушати ;да не пристадох да останем, те углависмо да дођем по њега пред вечеру. Ријеших се да останем, не знам ни сам зашто, ваљда зато што је проклети широк све јаче дувао, те ми олабавио вољу. Кад широк влада у Приморју, не само што овлажи све, него тада избијају све притајане болести и чегрсти, и клице зловоље развијају се нагло, те се тада највише догађа и свађа и глупих поступака. Зато му се и обично придаје придјевак "проклети".
Дуго шетах по обали, посматрајући комешања вала и љуљање једрењака, у које се укрцаваше маст (кљук). Ношаху га спљетске тежакиње у виједрима на глави, и оне и бродари све ћутљиво и мрзовољно због проклетог вјетра.
Вечерасмо за истим столом, не онако весели као у подне, али он не мање говорљив. Устадосмо први и пођосмо "у археолошку шетњу по мјесечини".
Треба доста напора да се уочи то лице двора које је окренуто к мору, јер иако је оно цијело, до половине увис сакривено је кућама, њекадашњи ходник међу стубовима зазидан је а при врху су већином новије терасе са многобројним прозорчићима. Заиста, и ко се не слаже са Дон-Дуклијаном и његовом браћом у археологији да би требало срушити половину Спљета, па да се стара палата рашчисти, мора жалити што се бар тај дио не рашчисти! Усред предавања чича застаде и шапну:
- По ономе величанственом ходнику он је шетао и гледао море, или би стојећи посматрао га кад бива узбуркано, што је личило на његову душу, која се имала рашта трзати!
И онда као и данас с обале бјеше само један неугледан, низак улазак, кроз који се иде подземним тајним ходником. У њему не сретосмо живе душе, па изађосмо на трг пред Дијоклетијановим маузолејом, данашњом саборном црквом. Трг опкољен силним стубовима, гдје је прочеље перистила, за којим бјеше прави стан императоров. И свуда, десно, лијево, плијене поглед чуда раскоши, да човјек не зна куда ће се прије осврнути. Мени се чињаше да ту никада прије нијесам био, а под мјесечином и поред евокација Дон-Дуклијанових, поче ме хватати језа! Гранитни сфингс, од прадавнине свједок још већих чуда у својој отаџбини, Мисиру, гледаше нас нијемо али врло изразито својим каменим, страховитим очима!... Одатле, од средине, упутисмо се ка десном крилу палате-тврђаве, и ту започе евокација варвара, који рушише ремек-дјело. Одатле изидосмо кроз "златна врата" (porta aurea), одакле је император одлазио у своје мјесто рођења, Солин.
Легосмо око часа по поноћи. Никада у свом вијеку нијесам имао страшнијих виђења у сну - гледао сам Дијоклетијана на тријему, према мору, на мору на галији, у храму гдје жртвује, на колима гдје га лавови вуку пут Солина, на бедемима, у амфитеатру, а свагда праћена мјешавином преторијана, Азијата које доводе из Никомедије, горостасних Далмата, лијепих грчких младића, робова, робиња, и свагда, при сваком виђењу, бјеше ми живот угрожен, бјех предаван џелатима и увијек њеким чудом ослобођен. У њеким интермецима видјех како се Дијоклетијан преображава најприје у Наполеона, па у папина протонотаријуса Де Розу, и тада редовно (њеки невидљиви хор пјеваше антифону: "Поклоните се Преображеном, који живи да себе велича, ва вијек вјекова! Parce! Ave! Алелуја!"...
Устадох готово болестан. Киша је пљуштила. Из кафане, послије доручка, отшуњах се у музеј. Ишао сам као испребијан, а и не запитах се: зашто да идем гдје ми се неће? Био сам као под њеком сугестијом, као хипнотисан. У њеке, кад (ми поглед отиде увис, уз високу кулу, коју су дивљаци начели, запојах бесмислену антифону: "Клањајте се Преображеноме!" Па се ухватих за чело и запитах се гласно: "Да нијесам почео лудити?" Мало даље, како ми штит од кише бјеше отежао, склоних се под стреху, пред врата њеке цркве, гдје стојаше женска средовјечна, крупна, у спљетској тежатској ношњи. Она ме погледа као што се гледа човјек при коме се опажа њешто необично, те се препадох. Па да бих се освједочио е није оно чега се бојим, назвах јој Исуса (Хваљен Исус!) И заподјенух разговор о времену, о јаматви (берби) и; таким стварима. С почетка одговараше бојажљиво, повлачећи крупним, плавим очима, па се ослободи и даде маха, ваљда, одморном језику, али шта ми би на један мах те јој прекидох торокање несмишљеним, нехотичним питањем:
- А, је ли, снајо, истину ми кажи, јеси ли кад видила Дуклијана?
Чим то изрекох и сам се препадох. А "снаја" поблиједи, избечи очи, па побјеже у цркву. Ја похитах у музеј, страхујући да не побуни пук против мене!
Ах, кишовито пола дана, проведена у мемљивом музеју, слушајући "тумачења, раширења, објашњења, попуне, допуне" свега и свачега, у потоњу највише плана стародревне Салоне, "главнога града римске Далмације, емпоријума трговине и промета, мјеста тако важнога, управо јединственога за проучавање првих дана живота хришћанства као вјере државне" итд. - Нашто то описивати читаоцу који са мном, и без описа, удише мемлу и досаду.
С главобољом легох без ручка, очекујући вече да отпутујем. Пљусак трајаше без прекида. Као баш да се судба окоми на мене, заспах у сутон а пробудих се здрав и гладан, пошто отиде вечерњи воз.
Отидох на вечеру у другу гостионицу. Из ње отидох у кафану да прочитам новине, уз тврду одлуку да ћу лећи и устати рано, па отпутовати. Тако би доиста било да не наиђе онај поштар земљак, који ме наведе, најприје да играмо шаха, а послије ме одведе у њеко своје весело друштво...
•Сјутрадан, а то значи већ трећега јутра, Дон-Дуклијан поново ме дочека пред гостионицом. На његов сладуњави поздрав и брижна питања о моме здрављу, у себи га отправих ка правом Дуклијану, а гласно му се учтиво одазвах. Али, кад ми предложи да се одвеземо у Солин, баш се обрадовах, јер бјеше угодна свјежина под ведрим небом.
Након часа вожње на колима бјесмо у Солину, управо на ојађеним виноградима и њивама, на раздвојеним огромним гомилама камења, што све припада селу Солину, а што бјеше подлога некадашње Salone. Отидосмо најприје у солински музеј, препун крњотина и идола. Одатле отидосмо да разгледамо бедеме, куле, храмове, амфитеатар, терме, хришћанску базилику, - то јест, углавном и отприлике, мјеста, на којима су могле постојати све те лијепе ствари... Јер, сјем темеља базилике и хришћанских гробница, треба бити археолог, и то затуцани, да види што жели и умије видјети по солинским прљагама. Најпоузданије што радознали путник може отуда понијети: то је грозница, јер је мјесто маларично...
Ручасмо у сеоској крчми и добро расположени вратисмо се у Спљет. А увече, мој драги протонотаријус испрати ме на станицу, гдје се срдачно растадосмо, доиста до "будућег преображења".
Видјех свега два путника, два крупна човјека у личкој ношњи, који уђоше у вагон трећега мјеста. Уђох за њима, х њима, јер ми је несносно саму на жељезници, а то сам доживео два пута, ноћу и зими, на тој славној прузи.
По говору одмах познадох да су лички католици, "икавци". Разабрах да су куповали грожђе у Спљету и отправили та морем у Шибеник, гдје ће га претоварити на кола.
Кад воз изађе из јаме у којој је станица, Личани прекидоше разговор и, као опчарани, стадоше гледати пучину и дивну спљетску околицу. Старији бјеше необично снажан, великих и трних очију, просиједих бркова и бакенбарта. Могаше на очи имати педесет и коју годину. Млађи, око 30, бјеше омањи, једар, плавичаст, лијепо сразмјеран.
Гледајући Личане и домишљајући се отприлике шта они мисле, одједном сјетих се оних чудних стихова:
"Вино шију до два побратима на пржину, накрај шора слана, једно јесте царе Дуклијане, а друго је Крститељ Јоване..."
Млађи Личанин лагано махну главом, уздахну и рече:
- Е, ово је липота! Баш липота у бога! Старији, истим покретом, прихвати:
- Е, онде, виш, крај мора, отсикли су главу светом Ивану Крститељу!
Млађи се трже и мало поблиједи, као да угледа какву утвару. И ја се тргох, - једно, што помену Крститеља, који ми ончас бјеше у глави, а друго, што ми легенда бјеше нова.
Дакле опет Дуклијан!
Необично прозорљиве очи старога Ликоте опазише утисак што учини на нас двојицу и уживајући у томе, онако као човјек који много зна и од свога великог знања радо прича, настави:
- Да, цар Дуклијан држа је три године у тамници Крститеља, и сваки му дан поручава: - "Пустићу те одма, ако прид пуком признаш да је моја вира боља од твоје!" А Крститељ је одговара: "Нема вире над Исусовом!"
Млађи се прекрсти.
Старији настави:
- Најпосле, цар Дуклијан изда заповијест да се сав пук искупи онде на равници, на крај мора. Па кад је то било нареди да се одвоје они који вирују у Исуса, а обашка они који су његове, царске вире. И кад је то било, заповиди да изведу Ивана Крститеља. А џелат је стаја спреман с голом сабљом у руци. Онда цар рече: "Крститељу Иване, ево прид пуком и прид свима нами, кажи: које је права вира!" Иван рече "Исусова. Пуче, ајде за Исусом!" На то џелат ма'ну сабљом и отсиче му главу, а глава на ледини поче поскакивати и три пута рече: "'Ај'те за Исусом." На то вас свит паде ниске и покаја се, а цар побиже у свој двор, и онда је полудио и држали су га свезана све докле ђаволи нису дошли по његову душу! Ето, тако је било!
Настаде ћутање. С коликом год је поузданошћу онај причао, с толиком је вјером млађи слушао. Тек након њеколико, кад већ изгубисмо из вида игало, млађи ће запитати:
- Боже мој, зашто онде на оном мисту не саградише цркву?
Ни то не бјеше какав знак сумње, него просто рефлексија.
Ја га запитах:
- Молим те, пријатељу, од кога си ти чуо ту причу?
- Валај од мога рођена стрица, кад сам с њим први пут долазио у Приморје, - биће од тада, чекај! било ми је онда око двадесет година, дакле, без мало, око четрдесет година!
- Чудновато! - рекох. - Ја сам рођен у овим крајевима, а никад нијесам чуо да је овдје посјечен свети Јован Крститељ! Али има пјесма која каже:
"Вино пију до два побратима
на пржину, накрај мора слана,
једно јесте царе Дуклијане,
а друго је Крститељ Јоване..."
Они се загледаше, неугодно дирнути, а старији, слегнув раменима, одврати:
- Та - има свакојаких писама, а та може бити да је вашка!
- Како "вашка!" Шта је то?
- Па то! Ви сте човик од старога закона - мени се чини!
- Јесам, али један је Исус, забога.
- Али је тако, један је бог али дви су здиле!
И то учини такав утисак на млађега да развуче усне до ушију! И на њиховим лицима читах коначни триумф!
Љутит и поново силно узрујан, пружих се на клупу према њима, напрежући се да мислим о чему другоме. Тако заспах и сањах проклетог цара Дуклијана, Крститеља, Наполеона, протонотаријуса, свакојаке утворе из старе палате и из града Солина, те с главобољом стигох у завичај, и тек у весељу бербе растријезних се од маштане напасти!