Царев серашћил
0001 Књигу пише паша сераћиле
0002 пошиље је на равно Цетиње
0003 а на руке владике Данила:
0004 "Пошљи мене малога харача,
0005 а уз харач три добра јунака:
0006 јендо с Чева Поповића Драшка,
0007 с Велестова Мрваља Вукоту
0008 и сокола Мандушића Вука,
0009 е царево перо изговара.
0010 Ако мене харач послат нећеш,
0011 сву ћу Црну Гору изгорјети
0012 од Мораче до мора сланога
0013 а тебе ћу жива уфатити,
0014 на муке ти живот извадити."
0015 А кад њему танка књига дође,
0016 и кад виђе што му књига пише,
0017 грозне су га сузе пропануле,
0018 па је млого књигах пописао
0019 по свој својој ломној Гори Црној,
0020 и окупи од земље главаре,
0021 међу њима књигу проучио,
0022 свакога се збора зађедоше,
0023 неко вели: "Да му харач дамо",
0024 неко вели: "Да му ками дамо",
0025 рече соко Мићуновић-Вуко:
0026 "Да’ те харач, браћо Црногорци!
0027 Ја не дајем Драшка ни Вукоту
0028 и сокола Мандушића Вука
0029 нако с мојом на рамена главом."
0030 Проговори владика Даниле:
0031 "А да је ли добра Црногорца
0032 ко ће поћи да уходи Турке?"
0033 Проговра Мићуновић Вуко:
0034 "Знам, владико, и два Црногорца,
0035 Ђурашковић-Јанка и Богдана."
0036 Па их пита владика Даниле:
0037 "Оли поћи, Јанко и Богдане,
0038 да уходит’ сехратлину војску?"
0039 Проговори Јанко и Богдане:
0040 "Поћи ћемо, владико Даниле!
0041 Него дај ни и тећега друга,
0042 големога Раслапчевић Вука,
0043 е је био земљом Арбанијом
0044 и турски је језик научио."
0045 Даде њима Раслапчевић Вука.
0046 Отидоше три добри јунака,
0047 а узеше до три џевердана,
0048 отидоше низ поље Цетиње,
0049 низ Границу Ријечком нахијом,
0050 уљегоше нахији Љешанској,
0051 а ка’ доше у Горње Кокоте,
0052 ту их био данак оставио,
0053 а тавна иг ноћца прифатила,
0054 ту помало хлеба заложише,
0055 а отоше низ Горње Кокоте,
0056 на Ситницу воду прегазише,
0057 а Морачу брзу препловише,
0058 уљегоше Зети земљи равној,
0059 а кад паши у тамборе доше,
0060 колико је драге ноћи било,
0061 сву ноћ иду паши проз тамобре,
0062 пита турски Раслапчевић-Вуко:
0063 "Колико је војске сехратлине?"
0064 Ко знаваше казат не оћаше,
0065 а ко ћаше за војску не знаше,
0066 докле дође цару до чауша,
0067 питаше га Раслапчевић-Вуко:
0068 "Кол’ко има сехратлија војске?"
0069 Казује му цареви чауше:
0070 "Има мого војске сехратлија,
0071 сто хиљадах и седам стотинах,
0072 а сувише Зета земља равна
0073 и сва брда до бијела Ниша,
0074 послеице нахије Љешанске
0075 и то све ће ломној Гори Црној."
0076 Кажеваше Раслапчевић-Вуко,
0077 кажеваше Јанку и Богдану
0078 кол’ко има војске сехратлија:
0079 "Но хајдете на поље Цетиње,
0080 ак’ нађете на скуп Црногорце,
0081 све кажите њима и владики,
0082 те на троје дијелите војску,
0083 чекајте ме на воду Лахињу,
0084 е ћу остат у тамборе Турком,
0085 да ја будем војсци калаузе,
0086 да доведем пре’о Сињца Турке,
0087 пре’о Сињца и пре’о Крњицах,
0088 крајем Врања ка ће испод Хрида,
0089 а ви гла’јте ту их дочекајте
0090 и за мене бригу не имајте."
0091 Отидоше два Ђурашковића,
0092 каде доше на равно Цетиње,
0093 ту нађоше на скуп Црногорце,
0094 колико им тврдо мило било,
0095 опалише до два џевердара,
0096 одонуда попе Жутковићу
0097 са соколом Мићуновић-Вуком,
0098 једнијем се огрнуше ћурком
0099 да их љетње не упече сунце
0100 и сретоше два Ђурашковића,
0101 за б’јеле се доватише руке,
0102 па га Вуче и за војску пита,
0103 кажује му Ђурашковић-Јанко:
0104 "Млого има серашћиле војске,
0105 сто хиљадах и седам стотинах
0106 и сувше Зета земља равна,
0107 и са брда до бијела Ниша,
0108 поселице нахија Љешанска,
0109 е то све ће ломној Гори Црној,
0110 и тако ми бога, побратиме,
0111 да бисмо се соли прометнули,
0112 не бисмо им ручак осолили"
0113 Говори му Мићуновић-Вуко:
0114 "Немој тако у владике казат."
0115 Каде они пред владику доше,
0116 владици су приступили руци,
0117 љубе њему руку и кољено,
0118 па их пита за војску владика,
0119 кажује му Ђурашковић-Јанко:
0120 "Млого има сехратлија војске,
0121 да бисмо се соли прометнули,
0122 не бисмо им ручак осолили,
0123 него се је војска побољела,
0124 побољела од далека пута,
0125 роми коњи, а јунаци бони,
0126 да ми имат стотину јунаках
0127 ка сокола Мићуновић-Вука,
0128 на сред бих му Зете ударио,
0129 на сред Зете, а по сред ордије,
0130 наш мејдан би, ако бог да, био."
0131 Питаше га владика Даниле:
0132 "А за бога, два Ђурашковића!
0133 Камо ви је Раслапчевић-Вуко?"
0134 Њему зборе два Ђурашковића:
0135 "Он је оста паши у тамбора
0136 да одведе пре’о Сињца Турке,
0137 но, владико, купи Црногорце
0138 и на троје да их дијелимо.”
0139 Војску д’јели владика Даниле:
0140 даде једну Мићуновић-Вуку
0141 и посла га у Врању планину,
0142 другу даде Ђурашковић-Јанку,
0143 посла њега на воду Влахињу,
0144 а пред трећом сам владика пође,
0145 примаче се њима обојици.
0146 Сила се је турска подигнула,
0147 а пред њима Вуче калаузи,
0148 па кад Вуче испод Врања дође,
0149 он запоја што му грло даје.
0150 "О соколе, који су у Врања!
0151 Не ударај војсци најпрвојзи,
0152 е ћеш удрит на огњу живоме,
0153 и не удри ни најзадњој војсци,
0154 е су у њу крвави Сужани!"
0155 Оно зачу ага Зечевићу,
0156 хоћаше му добру посјећ главу,
0157 но се Вуче посјећ не даваше:
0158 "Мак’ се, Туре, бог да те убије!
0159 Овака је пљесма изведена!"
0160 А кад војски на сриједу било,
0161 ударио Мићуновић-Вуко,
0162 а покличе владику Данила,
0163 па удари владика Даниле
0164 и покличе Ђурашковић-Јанка,
0165 удари им и Ђурашковић-Јанко.
0166 Ну да ти се нагледати, побре,
0167 како српске сабље сијевају,
0168 а душманске главе зијевају,
0169 а срета их дрвље и камење,
0170 не утече од њих ни камена.
0171 То се мјесто Царев-Лаз назвало
0172 и по данас вазда ће се звати,
0173 па тко воли нек се богу моли
0174 да подржи младе Црногорце
0175 у љубави и ваздашњој слави.
