Ови мунари лумам' окићени,
Да речемо чија је најљепша?
Најљепша је царева мунара,
На њој учи хоџа Алил-хоџа,
У руци му теспи од мерџана. 5
Гледала га Хасан-агиница,
Са пенџера од бијеле куле,
У руци јој кита феслиђана,
И четири струка џенџефила,
Па дозивље хоџу Алил-хоџу: 10
„О Богу ти, хоџа Алил-хоџа!
„Дај ти мене теспи од мерџана,
„Ја ћу тебе киту феслиђана,
„И четири струка џенџефила."
Она мниде, нико је не чује, 15
Зачуо је ага Хасан ага;
Хасан ага под кулом сједаше,
Па пригрну ћурка зеленога,
А под ћурак узимаше ћорду,
Ето ти га у бијелу кулу, 20
Па удара вјереницу љубу,
По живу је срцу ударио,
На ножу је износио сина,
Мртва када у одаји паде.
Референце
Извор
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 537-538.
