Хелена
Хелена
- Ἑλένη -
Написао: Еурипид
Превео:
|
ЛИЦА:
|
САДРЖАЈ: |
Први чин
[уреди]
Краљевски двор на отоку Фару. До двора је гробница Протејева.
Хелена:
То Нила вали дјевичански, чисти су;[1]
Он мјесто капље с неба поји Египат —
Та поља, бијели када растопи се снијег.[2]
А Протеј за живота земљи бјеше краљ;
Фар оток бјеше стан му, круна Египат.
Од вила морских с једном он се ожени —
Са Псаматом, кад она пусти Еака.[3]
I двоје дјеце роди двору овоме:
Теоклимена[4] младића — име каже му,
Сав вијек да штује богове — и Иду још,
Кћер племениту, мајке злато, дијете још
Док бјеше; а кад до удаје одрасте,
Теонојом[5] прозову је, јер она зна
Божанску вољу садашњу и будућу;
То на дар прими од прадједа Нереја.
А мени отаџбином славна Спарта је,
А отац Тиндар; па и причу прича свијет,
До мајке моје Леде да долетје Зеус,
А обликом се створи птица лабуд он;
Њег орле[6] витла, а он бјежи, крадом сласт
На крилу нађе, — ако прича није лаж.
Ја Хелена се зовем, — какав трпим јад,
То сад ћу казат. Рад: љепоте бож'це три
У пећину на Иду стигле к Парису,
Да — Хера, Кипранка и Дјева,[7] Зеуса кћи,
А хтјеле, суд о лицу да им откроји.
I љепоту ми, ако извор злу је лијеп,
Александру[8] обрече,[9] — њему дат ће ме.
I побиједи. На Иди Парис пусти тор,
У Спарту дође, за се да ме наснуби.
А Хера љута, што првенства не доби,
Александру о браку мом отпирну сан
I не да мене; жив од зрака створи лик
На мене налик, сину краља Пријама
Њег преда. А он луда мисли: има ме,
А нема. Поред те ти биједе, невоље
Још други јавише се снови Зеусови;
Он земљи хеленској и биједној Фригији
Рат пошље, мајци Земљи да олакша трх, —
Да ове вреве, мноштва људи ријеши је
I хеленског јунака првог прослави.
У боју фригијскоме бијах, — ал' не ја,
Већ име моје — копљу хеленскоме дар.
А мене маглом зави Хермо, у зрак ме
Високо диже — та Зеус не запусти ме —
I ево Протеју ме у дом смјести он,
Менелају нек брачни кревет чува чист;
Та за најтрезнијег смртника држи га.
I ја сам овдје, а мој војно несретни
Одасвуд скупи војску, — ради отмице
Он гони за мном, Троји крену под куле.
Рад мене душе многе изгинуше већ
На води — на Скамандру. А ја несретна
Сва проклета сам, — држе: мужа издах свог
I силни овај завргох Хеленма рат.
Па што још живим? Бог ми Хермо објави,
У славном Спарте долу да ћу с мужем још
Пребиват, — он ће сазнат, да у Илиј ја
Не пођох. То бог рече, да с' не одам ком.
Док Протеј овог сунца свјетлост гледаше,
Ни откуд просца! Кад га покри гроба мрак,
Син покојников снуби мене силом свом.
Ал' како штујем, цијеним првог мужа свог,
Гле Протеју сад падам на гроб, молим се,
Да мужу моме штити, чува мој ми брак,
Па ако већ ми име руг је Хелади,
А оно тијела бар нек љага не каља.
(Долази Теукар.)
ХЕЛЕНА. ТЕУКАР.
Теукар.
Тко у том тврдом двору овдје има власт?
Та на око је Плута[10] самог достојан, —
Гле краљевски су зиди, вијенац[11] краси дом.
(Опази Хелену.)
Ха!
О бози! Кога видим? Женски видим лик,
Убицу мрску, мене и Ахејце све
Што уби! Бози затрли те, Хелени
Кад 'вако сличиш! На туђој да земљи ја
Не стојим, оде с ове стријеле сигурне[12]
Све у сласт томе лику кћери Зеусове!
Хелена.
А што се, јадни, — тко си, да си — одвраћаш
I на ме мрзиш ради оне несреће?
Теукар.
Заслијепјех! Гњеву одвећ узду пустих ја, —
Та Зеусову ти кћер сва мрзи Хелада.
Опрости, госпо, ради ријечи мојијех!
Хелена.
А тко си? Откуд стиже крају овоме?
Теукар.
Од биједних Ахејаца, госпо, један сам.
Хелена.
Тад није чудо, мрзиш ли на Хелену.
Ал' тко си? Откле? Како тебе треба зват?
Теукар.
Та Теукар ми је име, а мој отац је
Теламон, Саламина дом је, завичај.
Хелена.
Па што се сврати амо пољма нилскијем?
Теукар.
Из отаџбине своје бјежим, — прогнан сам.
Хелена.
Ех, јадан ли си! Тко те изгна из дома?
Теукар.
Теламон отац! А тко може дражи бит?
Хелена.
А зашто? Ту зацијело бит ће несреће.
Теукар.
Смрт брата Ајанта под Тројом уби ме!
Хелена.
А како? Ваљ'да с мача твога не сконча?
Теукар.
Сам себе уби, — скоком скочи на свој мач.
Хелена.
Полудје л'? Тко ће паметан учинит то?
Теукар.
А знаш ли пород Пелејев — Ахилеја?
Хелена.
У просце — чујем — једном дође Хелени.
Теукар.
Спор рад одоре друзим' мртав остави.
Хелена.
А како отуд Ајанту се роди зло?
Теукар.
Ту одору кад други[13] доби, сконча се!
Хелена.
Па и ти страдаш с оног јада његова?
Теукар.
Да, јер ти с њиме скупа жртвом не падох.[14]
Хелена.
Под Тројом, градом, славним, странце, бјеше ти?
Теукар.
Разорих је, а пропаст нађох с њоме сам.
Хелена.
Зар плану веће? Зар је прождрије ватре жар?
Теукар.
Ни трага каква више зидма нема сад.
Хелена.
Ти смрт си Фрижанима, јадна Хелена!
Теукар.
Ал' и Ахејцим'! Несрећа се тешка зби.
Хелена.
А како дуго раскопан је веће град?
Теукар.
Од неко седам љета заврши се круг.
Хелена.
А кол'ко времена под Тројом бјесте ви?
Теукар.
Мјесеци пуно, — пуних десет година!
Хелена.
I жена Спартанска вам руку допаде?
Теукар.
Менелај, за косу је зграби, — поведе.
Хелена.
Ти видје несретницу? Или само чу?
Теукар.
Ко тебе што — баш тако — очма гледам сад.
Хелена.
Ал' паз'те, можда божја бјеше опсјена!
Теукар.
О нечем другом збори, о њој више не!
Хелена.
Па тако стално вјерујете тлапњи тој?
Теукар.
Сам очма видјети, — још у духу гледам ја.
Хелена.
Са женом је ли већ Менелај код куће?
Теукар.
У Аргу није нити на Еуроти још.
Хелена.
Ај, ај! Зло рече оном, коме збориш зло.
Теукар.
Са женом неста њега, — тако прича свијет.
Хелена.
Не пошли правцем истијем Аргивци сви?
Теукар.
Ма јесу, ал' олуја баци куда ког.
Хелена.
На којим леђма воде слане пловили?
Теукар.
Сред Егејскога мора пролазили баш.
Хелена.
I нитко не зна, да л' Менелај приста гдје?
Теукар.
Баш нитко, — мртва кажу га у Хелади.
Хелена.
Ох пропадосмо! Живи л' Тестијева кћи?[15]
Теукар.
Зар Леду мислиш? Оде она, — издахну.
Хелена.
Срамота Хеленина да не уби је?
Теукар.
Па кажу, — замком племенити стегну врат.
Хелена.
А живе л' Тиндарови сини или не?[16]
Теукар.
I мртви су и нијесу. Шире с' гласа два.
Хелена.
А који бољи је? Ох јада, — јадна ја!
Теукар.
Па звјездани', кажу, створише се, — бози су.
Хелена.
То лијепо рече. Онај други — какав је?
Теукар.
Рад сестре, кажу, мачем живот скончали.
Ал' доста ријечи! Двапут стењат не марим.
А зашто дођох амо двору краљевском?
Теоноју бих пророчицу видјет рад, —
Помози, да ми она каже, прорече,
На Кипар оток како сретно стиго бих
Разапев крило[17] лађи; ондје ћу се ја
Населит — то Аполон рече, — сијело ћу
Саламином крстит по отоку, дому свом.
Хелена.
Пут сам ће, странце, тебе водит, — а ти бјеж',
Крај овај пусти, док још синак Протејев,
Што земљом влада, не спази те, — оде баш
Са вјерним псима у лов, дивљач да коље.
Хелена госта, код затече, убија;
Па зато немој тражит, да упознаш га,
А ја ћу шутјет, — каква корист, да кажем?
Теукар.
Ти добро рече, госпођо! А бози ти
Ту љубав твоју племениту платили!
Додуше тијело ти је слично Хелени,
Ал' срце није, већ је сасвим друкчије.
Ох, грдно пропала! Еуроти на воду
Не дошла! А ти, госпо, сретна била вијек!
(Отиде.)
ХЕЛЕНА. Домала Збор.
Хелена.
У грозну оборена судбину — у невољу грозну
Како да претурим жалост?
Ил' запијевку какву да зачнем?
Сузом да, цвилом ил' болом је зачиним? Ах, ах!
Крилатице младе ви,
Земље кћери, дјевице, —
Сирене! Да ми дођете,
Гдје плачем, с фрулом либијском,
Свиралама! Ао, сузе сузама,
Боли болма биле одзив мојијем,
Пјесма ваша одјек пјеву мом!
Персефона, де складан пошљи збор,
Плачидруга мени, —
Збор гробни, гробни, да од мене примиш сад
У двору мрачном дарак мили — сузе, пјесму
За душе мртве, пропале!
Збор.
Баш на води сињој бјех,
На травчици рудастој,
На сунца зракам' златнијем
Ја сунчах хаље багрене
Мед зеленим младим рашћем — трстиком.
Тужно онда јекну гласа јек,
Чух га, — болна бјеше запијевка,
I уз цвил, јецање се ријечи ориле,
Ко вила што водена
У гори за бјегунцем тужи туробно,
А пећине дубоке гласном јеком јече —
Ах, бога Пана невјером.
Хелена.
Јао, јао!
Ти, плијене лађе барбарске, —[18]
Ој дјеве Хеленке!
Ахејац бродар
Баш освану — освану, сузе ми на сузе донесе.
Илиј — јави — срушен је,
Плам љута огња прождрије га
Рад мене — ја убица сам! —
Рад јадног имена ми мог!
А Леда нађе смрт
У замци, с конопца;
Бол — срамота моја нагна је.
А мужа мога — морем луташе —
Ух неста, оде нетрагом!
I двије дома мога дике —
Близанци Кастор и брат, једна крв,
Без трага — без трага игриште оставише коњско
I тркалиште, младих муку,
На Еуроти шашем обраслој.
Збор.
Ај, ај! Ај, ај!
Ох тешке, госпо, несреће
I удеса ти твог!
Коб нека кобна
Ах допаде — допаде тебе, кад с мајком те роди Зеус, —
Сјајан с неба слетје он,
Бијел ко снијег, с крилма лабуђим.
А које мину тебе зло?
А који не претрпје јад?
I мајка оде ти,
А срећа не цвате
Зеуса дјеци милој — двојцима;
Ти ми отаџбине не видиш,
А градма глас се проноси, —
Загрљају барбарскоме
Он предаје те, часна госпођо.
А муж у валима, у мору тоне, губи живот!
I никад већ веселит не ћеш
Оца двор ни Мједне Госпе дом![19]
Хелена.
Ух! Тко од Фрижана
Ил' тко из наше земље хеленске
Усијече јелу — Троји суза вир?
Кобни од ње склопи чун
Син краља Пријама
Па барбарскијем веслом пљусну, заплови
I огњишту ми стиже мом,
Красоти несретној,
Брака мога да се достане.
I подмукла убица стиже — Кипранка,
Данајцим' носећ смрт и дјеци Пријамовој.
Худе л' среће — јадна ја!
Ал' љуба Зеусова, —
Да, Хера света с пријестола тад златног
Брзоногога пошље сина Мајина, —[20]
У крило баш сам брала зелен ружин лист,
Атени, Госпи Мједној, да понесем;
Он пограби ме, зраком однесе
У крај тај без благослова,
Свађу — свађу тужну заврже
Мед Пријамом и Хеладом.
А име моје ти на води Симоенту
Глас, славу стече ништаву.
Други чин
[уреди]
Зборовођа.
Да, бол те мори, знадем, — али невољу
Што лакше сносит од користи за те је.
Хелена.
Ал' с каквом, драге, коби сам у јарму ја!
Зар за чудо ме мати роди свијету том?
Та нити жена хеленска нит барбарска
Још чеда не роди у бијелој лупини,[21]
Ко Леда што ме, кажу, на свијет породи.
I живот и све згоде моје чудо су,
А Хера и љепота томе крива је.
Ох да се као слика брисат могу ја
Па мјесто лијепог лика примит ружнији,
I удес да ми худи, што ме тишти сад,
Хелени с ума сметну и врлине ми
Да памте, ко што злоћу моју памте сад!
Ком једну само срећу, коју воли он,
Бог ништи, тешко је, ал' опет трпи се.
Ал' нас ти снашло много јада, невоља.
Поштена сам, а на злу ево гласу сам;
А од истине праве веће ти је зло,
Кад мана о те запне, које немаш ти.
Па онда из дома ме бози однијели
У народ дивљи, и без пријатеља ту
До робиње ти спадох 'нако слободна!
У барбара је робом осим једног све.
О сидру једном почиваше срећа ми, —
Муж мој ће, мислих, доћи, ријешит мене зла,
Ал' и он умрије, и њег више нема сад.
I мати паде, а убица ја сам јој
Додуше криво, али опет крива сам.
А оно, што ми кући бјеше урес, крас —
Ах, кћерка, — без мужа ми сиједи, дјевује!
Ни Диоскура нема — сина Зеусових;
Одасвуд таре, бије мене несрећа,
Те на око сам мртва, уистину не.
А крајње зло је: вратим ли се дому свом,
Затворит ће ме, држат, да је Хелена —
Да, она с Троје — дошла са Менелајем.
Да муж ми живи, ех препозно би ме он
По знацим' сталним, што их знамо само ми,
Ал' 'вако оде то, нит жив ће сванут кад.
Па што још живим? Каква срећа чека ме?
Да удам се па ове биједе ријешим се?
Да с барбарином живим, за стол богат му
Ја сједам? Али кад је жени мрзак муж,
Ех онда је и мрзак њојзи живот сав.
Смрт најбоља је. Како да ја дично мрем?
О конопцу у зраку висјет ружно је, —
I робови ти за срамоту држе то.
Од мача пасти племенито, часно је, —
За кратак часак гасне задњи жића трак.
Гле у толики се заглибих јада глиб, —
I друге жене са љепоте сретне су,
А мени бјеше она права пропаст баш.
Зборовођа.
За странца — тко је, да је — немој, Хелена,
Да држиш да је голу реко истину!
Хелена.
Ал' рече јасно, да је погинуо муж.
Зборовођа.
Ал' многа — многа може ријеч и бити лаж.
Хелена.
А многа напротив и жива истина.
Зборовођа.
Ти волиш несрећи но срећи затећ се.
Хелена.
Та гроза мене хвата, у страх нагони.
Зборовођа.
А какви су у двору према теби ту?
Хелена.
Сви драги — осим насилнога просца мог.
Зборовођа.
А знаш ли, што ћеш? Пусти мјесто, споменик —[22]
Хелена.
Што желиш рећи, како опоменут ме?
Зборовођа.
Па иди у двор, ону, која знаде све, —
Кћер, пород питај морске виле Нерејке,
Теоноју, за војна свога, је ли жив
Ил' са свијетом се раста; па кад дознаш све,
Тад према срећи бирај радост или плач!
Догод не сазнаш право, — која корист ти
Да жалиш? Него мене дајде послушај!
Гроб пусти тај, до дјеве пођи, моли је,
Да истину ти каже, — по њој све ћеш знат.
Што удаљ гледаш, док је она у кући?
I сама желим с тобом у двор заћи сад,
Од дјеве с тобом скупа сазнат пророштво.
Та женској женска нека иде на руку!
Хелена.
Ријеч вашу, драге, примам ја, —
Ход'те, ход'те у кућу,
Да борбу моју у кући —
Бол моју сазнате!
Збор.
Ти зовеш, — радо чиним ја.
Хелена.
Ао, дане несретни!
Какве ли ћу јадна ријечи сада чут —
Гласе сузом прожете?
Збор.
Немој, драга, зачет цвил
Ко пророчица злогука!
Хелена.
Што јадног мужа стиже мог?
Гледа л' дању свјетлост он
I сунца четверопрег још
I звијезда шетњу, пут?
Ил' под земљом доље међу мртвима
Подземаљску дијели коб?
Збор.
Надом ми се надај ти,
Будућност да ће боља бит!
Хелена.
Тебе зовем, тебе заклињем и молим,
Водо трском обрасла зеленом,
Еурото, ако истин глас је
О смрти ми мужа мога, —
Збор.
Чему та сад лудост?
Хелена.
У зраку врат ћу стегнут
I смрт замком себи задат
Ил' ћу мачем убојитим
Лупит, крвцу пролит,
Гвожђе сама у месо свом снагом дубоко заринут, —
Трију божица бит ћу жртва
Па и Пријамида,[23] штоно воље
Око тора некад свиралице свирку.
Збор.
Ох, другуд да се свали јад,
А теби сине среће трак!
Хелена.
Ао, Тројо јадна,
Ти са паких дјела паде, јад претрпје, —
Моји дари Кипранкини[24] врело су ти
Потоцим' крви и потоцим суза; и боли ти на боли
I јаде на јаде задаше они, —
Синке матере изгубише,
Косу своју дјеве сестре
За мртве на Скамандру, валма фригијским,
Одрезаше себи.
Криком — криком крикну,
Хеленска зацвиље, земља,
На своју главу руке стави,
Ноктом — ударцима крвавијем
Образе си њежне скваси.
Блажена аркадска дјево Калиста![25]
Ти Зеусу нам богу
На лог некада четвероношке паде,
А више но мајку моју те допаде.
Ти у облику кудраве звијери
С дивљим оком лавице баш праве
Свијест изгуби, — с њом боли, тугу.[26]
Сретнија бјеше и Меропу кћерка,
Титанка;[27] кошуту с розима златним Артемида баци
Из кола — све рад љепоте, а моја сјен
Уништи, уништи дарданску тврђу Пергам,
Ахејце смлави, поби.
(Отиде у двор са збором. Долази као бродоломац Менелај.)
МЕНЕЛАЈ. Домала СТАРИЦА.
Менелај.
О Пелопе, у Писи четверопрегом
Еномаја у такми једном надби ти, —
Ох да те онда, кад си бозим' расјецкан
Ти ручак био,[28] мах са свијета нестало,
Док још ми не породи оца Атреја,
Што с Аеропом роди славна брата два:
Агамемнона и мене гле — Менелаја!
I војску највећу — без хвале кажем то —
Преведох веслом ко краљ тамо под Троју
I нипошто јој силом не заповиједах,
Већ с вољом ода ми се момчад хеленска.
Мед живе једни од њих не броје се већ,
А други мору избјегоше весели
I кући носе сад имена мртвијех.
А ја. по валма морским — сињој пучини
Гле јадан пребијам се, откад Илију
Развалих куле; жељех дому вратит се,
Ал' тог ме бози удостојит не хтјели.
Свим пустим, дивљим овим драгам' либијским
Пребродих, ал' ме, када близу дома бјех,
Дах вјетра опет баци, — једра никад ми
Не наду мило, дому да понесе ме.
Изгубих јадник — бродоломац дружбу сад,
У овај крај ме баци; о хрид разби се
I расу у тисуће комадића брод.
А хрбат ми од склопа оста кићеног;
На њему срећом ненаданом спасох се
Са Хеленом, из Троје што довукох је.
А земљи тој ни пуку не знам за име,
Јер стид ме бјеше паст мед народ, питат га;
Од срама рад одијела скривах биједу ја.
Та човјека кад угледника снађе зло,
Необичну ти ону ћути невољу
Ох много јаче него давни несретник.
А нужда таре ме, нит имам хране ја
Нит одјеће на тијелу; чим сам огрнут,
Остатак то је — можеш слутит — са лађе.
А пређашње ми хаље и мој сјајни плашт
I раскош оте море; жену сакрих ја
У пећини, у куту — мени крива је
Злу свему, — рекох дружби, што још оста ми,
Нек љубу моју стражи; амо пођох тад.
Сам лутам, тражим, не би л' како нашо гдје,
Што друговима мојим ондје треба сад.
I спазих кућу; зидни вијенац вјенча је,
А врата сјају — бит ће каква сретника, —
I приђох. Двор ће богат нешто, надам се,
Бродарим' подат; нема ли имутка тко,
Тај, макар хтио, помоћ пружит не може.
(Лупа на врата.)
Хеј! Не ће л' вратар какав изић из куће,
Унутра јавит ову моју несрећу.
Старица (изнутра).
На вратим' тко је? Не ћеш ли ми са прага?
Што двору овом стојиш ту пред вратима?
Господи додијават желиш? Ал' ћеш мријет, —
Та Хелен си, а за њих нема мјеста ту.
Менелај.
Ех, те — те ријечи лијепо рече, старице!
Па добро. Подврћ ћу се! Али блажа буд'!
Старица (излази).
Отиђи! Моја, странче, то ти брига је,
Да нитко од Хелена, у двор не уђе.
Менелај.
Ха! Немој грчит пести, силом гурат ме!
Старица.
Ријеч не слушаш ми, — сам ћеш себи бити крив.
Менелај.
Дај јави господарма својим у кући —
Старица.
Ех, присјест ће ти, мислим, твоја порука.
Менелај.
Ко бродоломац, странац дођох — прибјегар!
Старица.
Де другој иди кући, — ове кани се!
Менелај.
Не него ући ћу, а ти ме послушај!
Старица.
Знај, уш си, — брзо ће те сила отјерат.
Менелај.
Ај ај! Гдје она ми је славна војска сад?
Старица.
Да, ондје дашто бјеше дичан, овдје не.
Менелај.
О боже, како ли нас грдно презиру!
Старица.
Што очи сузам' квасиш? Рашта тужан си?'
Менелај.
Рад оне своје старе среће пређашње.
Старица.
Па не 'ш ли отић и пред друзим' сузе лит?
Менелај.
А какав крај је ово? Чиј двор краљевски?
Старица.
Двор Протејев је ово, земља — Египат.
Менелај.
Зар Египат? Ох, јадан, куда доједрих?
Старица.
А зашто теби вода Нил је зазорна?
Менелај.
Не зазирем ти од ње, — своју жалим коб.
Старица.
Па многи несретни су, а не само ти.
Менелај.
А је ли дома краљ, што помињеш га ти?
Старица.
То гроб је његов, а над земљом влада син.
Менелај.
А гдје је? Је ли вани или у кући?
Старица.
Унутра није, — душман је Хеленма љут.
Менелај.
Са какве кривње, те плод морам и ја брат?
Старица.
У дому овдје Хелена је, Зеуса кћи.
Менелај.
Што велиш ? Какву ријеч то рече ? Опет каж'!
Старица.
Кћи Тиндарова, што у Спарти некад би.
Менелај.
Одакле дође? Како може бити то?
Старица.
Из Лакедемона ти стиже овамо.
Менелај.
А када? (За се.) Из спиље да не оте је тко?
Старица.
Још прије но Ахејци, странце под Троју.
Одавде иди! Судба нека тишти дом,
I краљевском се двору овом мути мир.
Не дође у час добар, а затече л' те
Господар, смрт ће гостински ти бити дар!
Хеленма склона сам, а горку рекох ријеч
Ја теби, јер ме господара мога страх.
(Отиде у двор.)
Менелај.
А што да речем? Што да кажем? чујем сад
Још ову биједу осим оне пређашње, —
Из Троје дођох, жену отех, водим је,
У пећини ми ено стража чува је,
А ево с истим, као моја, именом
У двору овдје друга жена пребива.
I рече стара, Зеусу да је она кћи.
Па има л' на обали нилској човјек ту,
Што Зеус се зове? Један јесте на небу.
На свијету има л' Спарта гдје до оне нам,
Ероте вал гдје шашем красним клиже се?
Зар два се Тиндаровим крсте именом?
Па има л' други Лакедемон, Троја још?
Ја не знам, што да речем. Многи, чини се,
У крају многом име исто имају, —
Град граду, жена жени сличи именом,
I никакво ти није чудо тако што.
Ни дворкињина страшила се не страшим;
Та срцем нема тако дивљег човјека,
Те не би, кад ми име чује, дао јест.
За пожар Троје, за ме — за Менелаја,
Што потпали је, на свем свијету знаде свак.
(Макне се. Долазе из двора збор и Хелена.)
МЕНЕЛАЈ. ХЕЛЕНА. ЗБОР.
Зборовођа.
Чух сада пророчицу младу,
У краљевском дому она прорече,
Менелај да у мрак црни не оде,
С овога свијета
У подземље доље још се не сакри,
Већ валовље морско њега ти увијек
Још сатире, мори, —
Домаје се, луке он још не таче;
Свеђ тумара јадан
Сам без сваког пријатеља животом;
У крајеве разне
Већ нога му ступи, којекуд морем
Из тројанске земље весло га сведе.
Хелена.
Гле, опет идем натраг сијелу — гробу том,
Кад миле дознах гласе од Теоноје,
Што сву зна истину. А каже, мој да муж
На свијету овом жив још гледа свијетло то;
Пребродит стотине ће мора, лутат ће
Он амо тамо, свијетом испребијат се
I онда доћи, кад се јади наврше.
Не рече једно, хоће л' дошав наћи спас.
Запитат ја то очевидно не хтједох,
Да, — од радости, јер ми каза, да је здрав.
А ода, негдје да је близу краја тог, —
Брод скрши му се, с мало друга спасе се.
Ао мени! Кад ћеш доћ? Ох, гинем за тобом!
(Менелај се приближи.)
Ха! Тко је то?
Та ваљ'да из потаје ме
Син злобни Протејев уловит не смјера?
Ко хитро ждријебе ил' ко бакха божја зар
Ту на гроб скочит не ћу? То је на око
Баш дивљак неки, што ме жели ухватит.
(Побјегне.)
Менелај.
Ти, која хитњом страшном гробу — подножју,
Колачу,[29] пламом обавиту, хитиш ми,
Де стани! Зашто бјежиш? С лика мене твог
Страх хвата, у грлу ми ријечца запиње.
Хелена
(збору).
Ох, жене, насиља ли ево! Гробу ми
Тај човјек не да, хоће да ме уграби
I пређа краљу, чијем браку с' отимам.'
Менелај.
Не, лупеж нијесам, а ни слуга злотвору.
Хелена.
Ал' грдну хаљу на тијелу ми носиш свом!
Менелај.
Де кан' се страха, корак хитни устави!
Хелена
(дође до гроба).
Па устављам, кад гроба већ се дохватих.
Менелај.
А тко си? Какво, жено, видим лице то?
Хелена.
А тко си ти? То питат и ја смијем баш.
Менелај.
Још никад сличнијега лика не видјех!
Хелена.
Ох, бози! Милог видјет дар божански је.
Менелај.
Хеленка си ил' женска каква домаћа?
Хелена.
Хеленка, — али и твој желим дознат род.
Менелај.
Ти Хелени си, жено, видим, слична сва.
Хелена.
А ти Менелају, — не могу ријечи смоћ!
Менелај.
Ти право несретника спозна највећег.
Хелена
(хрли к Менелају)
Ти дође љуби напокон у загрљај!
Менелај.
А каквој љуби? Хаље ми не такни се —
Хелена.
Што оно теби да је Тиндар, отац мој.
Менелај.
Дај слике добре, бож'це свијетла, Хеката![30]
Хелена.
Па Хекатина нијесам ноћна приказа!
Менелај.
Ал' двјема женам' нијесам никад био муж!
Хелена.
А каквој жени другој си господар ти?
Менелај.
Из Фригије је водим, спиља крије је.
Хелена.
Ни једна није жена твоја доли ја!
Менелај.
Зар при памети сам, ал' око болно је?
Хелена.
Ти гледаш мене, а не познаш жену си?
Менелај.
Та тијело слично је, ал' стално не знам још.
Хелена.
Па гледај! Треба л' бољег теби доказа?
Менелај.
Да, налик си, порећи то бар не ћу ја.
Хелена.
Па тко ће те упутит, ако очи не!
Менелај.
Ал' болне су, — та другу жену имам ја.
Хелена.
Не дођох Троји, — оно бјеше само сјен.
Менелај.
А тко то може градит тијело, живи лик?
Хелена.
Па уздух, откле жену имаш од бога.
Менелај.
А који бог је створи? Чудо причаш ми.
Хелена.
Ма Хера, само да ме Парис не отме.
Менелај.
Па овдје и у Троји бјеше к једну ти?
Хелена.
Да, име, ал' не тијело, зна бит којегдје.
Менелај.
Де кани ме се, доста ми је туге већ!
Хелена.
Па нас ћеш пустит, а повести пусту сјен?
Менелај.
I с богом остај, кад си слична Хелени!
Хелена.
Ох, умријех! Примих тебе, губим мужа свог
Менелај.
Грозоти мука, а не теби вјерујем.
Хелена.
Ајме мени! Има л' жене — веће несреће?
Гле, драги оставља ме, никад не ћу ја
Хеленма, завичају своме вратит се.
(Долази гласник.)
МЕНЕЛАЈ. ХЕЛЕНА. ГЛАСНИК. ЗБОР.
Гласник.
Менелају, свом дивљом прођох земљом том
I свуда тражим тебе, једва нађох сад,
А послале ме друзи, што их остави.
Менелај.
А што је? Ваљ'да не плијене вас барбари?
Гласник.
Ех, чуда — већег но ми казат може ријеч!
Менелај.
Па казуј! Нешто ново носи журба та.
Гласник.
Па кажем: залуд ти је безброј мука свих!
Менелај.
Ти пјеваш стару пјесму. Какав носиш глас?
Гласник.
У уздух горе жена твоја диже се,
I нестаде је, — у небу се крије сад
I пусти спиљу мрачну, гдје је чувасмо.
А рече оволико: »Биједни Фрижани
I јадни Ахејци, рад мене мријесте ви
С лукавства Херина на води Скамандру;
I Парис Хелену да има држасте,
А немаше је. Ја, догод је требало,
Све врших вољу божју, — у небо се сад
Гле враћам. Зао глас вам стиже Тиндарку,
А ништа није јадна тому крива баш«.
(Опази Хелену.)
Ој здраво, кћери Ледина! Зар бјеше ту?
Ја јавих, да нам оде горе к звјездама,
А не знах, тијело да ми имаш крилато!
Ал' не дам, да се нама опет други пут
Ти ругаш, да си мужу, савезницима
Под Тројом триста јада залуд задала!
Менелај.
Да, то је оно. Ријечи њене слажу се,
Јест — истина су. Дана л' давно жуђена,
Што тебе преда опет загрљају мом!
(Загрли је.)
Хелена.
На свијету најдражи ми мој Менелају,
Ох дуго бјеше, али радост сину сад!
Свог мужа, драге, са весељем дочеках,
Загрлих га руком милом
Ах послије дуга пута сунца пламеног!
Менелај.
Па и ја тебе. Много рад бих рећи ти,
Ал' не знам, откле да сад почнем најприје.
Хелена.
Сва пливам у радости, коса ми се
На глави јежи, капљом суза капље;
Обујмих руком тијело твоје, мужу мој, —
Сласти ћу се ужит!
Менелај.
О погледа ли драга! Судбе не кудим.
Та имам жену — Зеуса, Леде кћерку;
На бијелцим', а уз зубље њу младићи,
Два брата, срећом, срећом усрећише,
Но из дома те мога маче неки бог,
Али бољој срећи, но је ова, он те води.
Хелена.
Несрећа се срећом створи, тебе, војно, са мном
Најзад здружи. Ужила се среће сада!
Менелај.
Па ужила се! Исто, ко ти, желим ја.
Та двоје бјесмо, — јадни, биједни обоје.
Хелена.
Драге, драге! Старих јада више
Не плачем нит жалим.
Војна свога имам, имам сада;
чеках, чеках љета — љета, док из Троје стигне.
Менелај.
Ти имаш мене, а ја тебе! Дана се
Омаче сила, божице варку сада тек
Разабрах, — суза ми је радосница
Већа сласт но туга.
Хелена.
А што да речем? Тко да се икад надо том?
Преко наде на груд те привинух!
Менелај.
I тебе ја, а мислих: у град оде ти
Под Иду — тамо биједним кулам' илијским.
Еј бога т', како тргли те из двора мог?
Хелена.
Ах, ах! Горким путем крену —
Ах, ах! — горке тражиш гласе!
Менелај.
Ал' казуј! Морам чути, — све је божји дар.
Хелена.
Ах рећ ме мрзи, што ћу — што ћу изнијет сад!
Менелај.
Ал' опет реци! Јад је прошли слушат сласт.
Хелена.
Младу барбарину на груд не полетјех
Летом весла хитра,
Летом страсти опакога, клетог брака.
Менелај.
А који бог ти или усуд оте дом?
Хелена.
Син Зеусов, Зеусов —
Хермо, он ме, друже мој,
На Нил амо снесе.
Менелај.
Ех, чуда! Тко га посла ?
Грозних ријечи ми!
Хелена.
I наплаках. се, — суза роси вјеђе још.
То упропасти мене жена Зеусова.
Менелај.
Зар Хера? Зашто она хтједе шкодит нам?
Хелена.
Ао, грозо моја, купке, врела.
Лик гдје божицама
Сјајем сину и суд сучев[31] пуче!
Менелај.
Рад суда тога на те Хера свали зло ?
Хелена.
Да Парису ме отме, —
Менелај.
Како? Казуј ми!
Хелена.
Ком Кипранка обрече мене, —
Менелај.
Јаднице!
Хелена.
Јест, јадну јадно пренесе у Египат.
Менелај.
I мјесто тебе, како велиш, преда лик?
Хелена.
Па још у кући нам биједа — биједа 'наква! Ао, мати!
Менелај.
Што то?
Хелена.
Неста мајке! Ради мене од срамоте
Смртну свеза замку несретница јадна.
Менелај.
Ао мени! Живи 1' кћерка нам Хермиона?
Хелена.
Без брака, дјеце плаче, војно, од срама
Злосретну ми свадбу моју!
Менелај.
Стубоком дом сав сруши мени, Парисе!
То и тебе и тисуће Данајаца,
У одори мједној, затре!
Хелена.
Мене из домаје и из града и од тебе
Трже бог, — проклетство стиже несретницу мене,
Кров кад и лог твој запустих, али не запустих Ради свадбе грдне.
Зборовођа.
А буде л' убудуће срећа цвала вам,
За тугу прошлу бит ће то вам накнада.
Гласник (приступа).
Менелају, и мени мрву сласти те
Удијел'те! Видим и сам, али не знам баш.
Менелај.
Распреди и ти, старче, с нама разговор!
Гласник.
Па није л' ова крива јадма илијским?
Менелај.
Не, није ова, — бози нас заслијепише,
У рукам' држасмо ти кукав магле кип.
Гласник.
Што велиш?
Па ради магле лудо муке трпљасмо?
Менелај.
То Хера створи и спор трију божица.
Гласник.
Је л' уистину права твоја жена то?
Менелај.
Да, она је, — а ријечима мојим повјеруј!
Гласник (Хелени).
О кћерце, како ли је недокучљиво
I шаро биће бог! Све креће, преврће
Он лако амо тамо; један кињи се,
Без кињбе опет други грдно пропада,
А не окуси сталне среће вјечите.
Ти и муж твој наужисте се невоља —
Ти с гласа зла, а с јуначкога копља он.
У труду труд му бјеше некад узалуд,
Сад сама собом срећа дође најљепша.
Ти дакле старца оца ни Диоскуре
Нит обрука нит створи, штоно каже глас!
Сад свадбе ми се твоје спомен повраћа,
I зубаља се, што до четверопрега
Крај тебе ношах, сјећам. Ти си на колим'
Ко нева с тим ту остављала сретни дом.
Та рђа господара свога не штује
I с њиме радост, жалост сваку не дијели.
Ја био, ако се и родих као роб,
У броју оних слуга, што су честите, —
Па кад већ име моје није слободно,
А оно нека ум је! Јер је боље то,
Но сам баш два зла сносит: срце имат зло
I другим, ближњим робом покорнијем бит.
Менелај.
Хајд', старце! Много мука ти ми претури
У боју, са мном скупа ти се намучи.
А сада, пошто срећу моју разабра,
Дај иди, јави оним ондје друзима,
Што нађе ту и каква срећа свану нам!
На жалу нека чека, борбу прати свак,
Што мене — тако надамо се — чека сад,
Па узмогнемо л' крадом отуд одвест је,
Нек пазе, једна да нас срећа послужи,
Те барбара се, можемо ли, ријешимо.
Гласник.
Па хоћу, краљу! Али врача врачање
Баш — видјели — рђаво и лажи пуно је.
Ни један жарке ватре знак ни птице глас
Не ваља ништа, — лудо је и помислит,
Да птице смртном створу ишта помажу.
Та нити Калкант рече, откри војсци нам,
Пред очма кад му с магле[32] драги гинули,
Нит Хелен,Син Пријамов, врач. већ му залуд плијеном поста град.
А рећи ћеш ми: то им није дао бог.
Што онда врача питамо? Та жртвујмо
I мол'мо срећу у бога, а врача се
Окан'мо! Залуд је животу мека та, —
Са плама нитко лијен не поста богат још;
А разбор, добар савјет најбољи је врач.
(Отиде.)
Зборовођа.
О врачим' имам, ко и старац, исти суд;
Па јесу л' кому бози склони, пријазни,
У дому има понајбоље врачање.
Хелена.
Па добро. Досад током лијепим тече све.
А како се из Троје спасе, јадниче,
Не користи баш знати, али мили друг
Свеђ некуд жели сазнат јаде друга свог.
Менелај.
На душак једном ријечју много питаш ти.
Што да ти о пропасти мора Егејског,
О Науплијевим ватрам' причам еубејским,[33]
О градма Крете, Либије, што видјех их,
О Стражи Персејевој?[34] Тебе заситит
Ријеч не ће, јадма ћу се још уцвијелит сам,
Јер трпјех, страдах, — двапут морит ће ме бол.
Хелена.
Ти љепше одговори него питах ја.
Ал' пусти друго, једно само реци ми:
По леђма морским како дуго луташ већ?
Менелај.
Већ кутрим, осим оних десет година
Под Тројом, седам пуних љета на лађи.
Хелена.
Ух, ух! Баш дуго рече вријеме, јадниче!
А оданде се спасе, жртвом да си ту.
Менелај.
Што велиш? Како? Жено, ти ме уби сад!
Хелена.
Што брже бјежи, макни се из земље те!
Од човјека ћеш, чији дом је ово, паст!
Менелај.
А каквим дјелом несрећу заслужих ту?
Хелена.
Ти преко наде дође, — сметаш свадби ми
Менелај.
Са женом зар се мојом женит жели тко?
Хелена.
I бруком, што је трпјех,[35] мене обрукат.
Менелај.
Зар грађанин је моћан то ил' земље краљ.
Хелена.
Он земљом овом влада, — Протејев је син.
Менелај.
То оне је дакле робиње загонетка!
Хелена.
На чијим барбарскијем вратим' срете је?
Менелај.
На овим, гдје ко просјака ме гонили.
Хелена.
Та ваљ'да хране не тражи? О јадна ја!
Менелај.
Да, тако би, — ал' 'нако[36] не окрсти ме.
Хелена.
Ти дакле, чини се, све ми знаш о просцу мом.
Менелај.
Знам, само не знам, одбијаш ли удају.
Хелена.
Знај: чисту чувах љубав теби досад ја!
Менелај.
А доказ? Миља л', ако збориш истину!
Хелена.
Гроб овај — биједно сједиште зар видиш ми ?
Менелај.
Јест, видим, јадна, стељу, — што ће теби то ?
Хелена.
Та од удаје тражих себи заклон ја!
Менелај.
Олтара нема? Ил' је то ту обичај?
Хелена.
То чувало ме, као какав божји храм.
Менелај.
Па није 1' просто, с тобом кући да, пловим?
Хелена.
Мач прије тебе чека но мој загрљај.
Менелај.
Ох, потом сам на свијету јадник највећи!
Хелена.
Отезат немој, већ из земље ове бјеж'!
Менелај.
Без тебе ? А рад тебе Троју разруших!
Хелена.
Ал' боље је но с мога загрљаја паст,
Менелај.
То савјет кукав је, не личи слави ми.
Хелена.
Ал' краља — можда снујеш — убит не можеш.
Менелај.
Зар тијело њему гвожђем ранит не да се?
Хелена.
Па знат ћеш! Мудар немогуће не тражи.
Менелај.
Да мучке предам руке, да ми свеже их?
Хелена.
У шкрипу си, и треба неке помоћи.
Менелај.
Ал' слађа је јуначка но кукавичка смрт.
Хелена.
Над један има, само он ће бит нам спас.
Менелај.
Зар мито или смјелост или жива ријеч?
Хелена.
За долазак ти ако не обазна краљ.
Менелај.
Па тко ће одат ме? Знат не ће, тко сам ја.
Хелена.
У двору му је помоћ, — бозим' равна је.
Менелај.
У куту кућном стоји л' пророчиште гдје ?
Хелена.
Не, него сестра, — име јој Теоноја.
Менелај.
Да, пророчко је име то, — што ради, каж'!
Хелена.
Све знаде, — брату свом ће казат, да си ту.
Менелај.
Па умријет ћемо, — сакрит се не могу ја.
Хелена.
Ал' можда ћемо молбама придобит је.
Менелај.
А како ћемо? Коју наду пружаш ми?
Хелена.
Да она брату свом не ода, да си ту.
Менелај.
Да склонимо је, би л' одавде могли тад ?
Хелена.
Уз њену помоћ лако, крадом никако!
Менелај.
То твој је посо, — женска женској склона је.
Хелена.
Па кољена ће руке моје овит јој.
Менелај.
Дед, — што ћеш, ако молбе нам не услиши ?
Хелена.
Ех, мријет ћеш, а ја јадна силом удат се.
Менелај.
Ти невјера си, сила ти је изговор!
Хелена.
Ал' светом клетвом, главом твојом кунем се —
Менелај.
Што велиш? Мријет ћеш, вјером кренут никада?
Хелена.
Од мача истог! Покрај тебе лежат ћу!
Менелај.
Па у то име десну моју прихвати!
Хелена.
Па хватам, — мреш ли, са сунцем ћу растат се.
Менелај.
I ја ћу, изгубим ли тебе, скончат се.
Хелена.
Па како ћемо мријет, а смрћу славу истећи
Менелај.
На гробу тебе, онда себе смакнут ћу.
Ал' прије љуту борбу ја ћу заметнут
Рад тебе, љубо! Жели л', нека изиђе!
Окаљат не ћу тројске славе своје ја,
У Хеладу се вратит, слушат силан руг, —
Ја, који отех Тетиди Ахилеја,
Смрт Ајанта ти видјех Теламонова
I Нестора без дјеце! Ја да кратим се
I немам срца мријет за своју жену сад?
Не, никад! Јесу 1' бози мудри иоле,
Јунака, што од руке падне душманске,
У гробу лаком грудом, земље покрит ће,
А кукавицу на пруд тврди бацит ће.
Зборовођа.
О бози! Среће достао се једном већ
Род Танталов и ријешио се јада тих!
Хелена.
Ао, јадне л' мене! Таква вам је моја коб.
Менелају, ух, пропадосмо! Из куће
Теоноја ће пророчица изаћ сад!
Дом јечи, засун шкрипи! Бјеж'!
Ал' чему бијег?
Та била она овдје или не била,
Зна, да си амо стиго. Јадна, пропадох!
Из Троје и из барбарије спасе се,
А дошав под мач барбарски ћеш сада паст!
(Теоноја излази, прате је двије слушкиње са горућим зубљама.)
МЕНЕЛАЈ. ХЕЛЕНА. ТЕОНОЈА. ЗБОР.
Теоноја
(првој слушкињи).
Хајд' напријед ти, што носиш зубље свјетлост ми!
По обичају светом кади зрака слој,
Да дисат узмогнемо чисти зрака дах!
(Другој.)
А ти ми опет, прође л' клета нога туд,
Пут светим чисти пламом, бриши љаге траг
I зубљом, проћ да могу, маши преда мном!
Кад бозим', што сам викла, извршите ви,
Тад нос'те у дом пламен огњишта ми мог!
(Хелени.)
А како с пророштвом је мојим, Хелена?
Муж твој — Менелај дође ево главом сам,
А лађе изгуби и твога тијела сјен.
(Менелају.)
О јадни, каквим мукам' прође, утече,
А не знаш, хо'ш ли кући или остат ту!
Мед бозим' ће рад тебе данас правде бит, —
У дому Зеусову ће вијеће састат се.
I Хера, што ти досад бјеше душманка,
Сад одана је, дому жели вратит те
Са овом, за Александров да лажни брак,
За Афродитин дар, сва сазна Хелада.
А повратак ти узет жели Кипанка;
Та не ће да се каже, види: купом је
Љепоте славу стекла — лажном удајом
По Хелени. До мене стоји, хоћу л' рећ —
То хоће Афродита — брату, да си ту,
I уништит те ил' уз Херу пристат сад,
Затајит брату своме, тебе избавит;
Та рече, да му кажем, када стигнеш ти.
(Слугама.)
А тко ће поћи, брату моме носит глас,
Да тај је овдје? Сигурна бих рада бит.
Хелена.
О дјево, до кољена теби падам ја
I молим, чучим на јадноме мјесту том
Рад себе и рад овог, — једва примих га
Сад истом, и већ мртва ми је видјет га!
Не одај предрагог ми мужа брату свом,
У наручај гдје сада мени паде он!
Дај избави га, молим те и брату свом
Побожност своју досадашњу не жртвуј!
Не купуј хвале неправедне, опаке!
Бог мрзи силу; што је просто теби стећ,
То — каже — стјечи, али немој отимат!
Непоштенога блага сваког кани се!
Свим људма заједничко добро небо је
I земља, — зато благом кућу пуни свак,
Ал' туђе поштуј, немој силом грабит што!
У сретан и у несретан по мене час
Твом оцу Хермо преда ме, да чува ме
За војна, који дође жељан добит ме.
Ал' како може мене мртав примит он?
I како мртву жива могу вратит се?
Дај на бога ми и на оца мисли свог,
Да л' јесу или нијесу вољни Хермо бог
I покојник повратит, што је ближњега.
Ја држим: јесу. Зато луду — брата свог
Ти не штуј већма него оца честитог!
Ко пророчица вјерујеш ли у бога,
А правду праву оца свога погазиш
I своме брату неправедном угодиш,
Срамота ти је то божанско знање све, —
Што јест и није, знат, а не знат правице.
Де биједну мене од зла овог избави,
Што тишти мене, дај, што срећа не да ми!
Ух, мене створа, Хелену, тко не мрзи?
Сва Хелада ме грди; издах — каже свијет —
Свог мужа, у златном се дому фригијском
Удомих. А у Хеладу ли дођем кад
I Спарти стигнем, чут ће, видјет, да им гроб
Лукавство бјеше божје, а ја мили род
Не издах; и мед добре опет пристат ћу
I удат кћерку, које нитко не ће сад.
I ријешит ћу се овог горког скитања,
Уживат своје благо ондје код куће.
Да тог је мртва прогутала ломача,
За њиме у даљини сузе лила бих, —
А сад зар жива, здрава ћеш ми отет га?
Не, немој, дјево, него ово молим те:
Искажи ту ми љубав и поведи се
За честитијем оца срцем; чеду је
То дика најљепша, од оца поштеног
Кад роди се и исту с оцем има ћуд.
Зборовођа.
Те ријечи твоје смиловање буде ми,
А смиловање и ти. А сад желим чут
Менелаја, — за живот што ће казат свој.
Менелај
(Теоноји.)
Ја не ћу нити до кољена твојих паст
Нит сузом вјеђа топит, — славу тројску бих
Кукавштином том грдно осрамотио!
Ал' опет, кажу, племениту човјеку
У несрећи ће суза канут из ока.
Ал' дику такву, ако дика јесте то,
Ја не ћу цијенит, бират мјесто јунаштва.
Но ако воља те је странца избавит,
Што с правом тражи, да му жену вратите,
А оно врати, спас нам буди! Не ћеш ли,
Ех први пут сад не ћу јадан бити ја, —
Та често бијах; ал' ћеш жена изаћ зла.
А што је, држим, право и нас достојно,
Те највише ће тебе дирнут у срце,
То казат ћу на гробу ево оца твог:
»Ти, старче, што у гробу лежиш каменом,
Дај врати жену ми, — од тебе тражим је!
Њу Зеус ти амо посла, за ме да чуваш;
Знам, мртав се одужит никад не можеш,
Ал' ова, гдје јој оца, дику негдашњу,
Из доњег зовем свијета, не ће никад дат,
Зли да га стигне глас, — то до ње стоји сад«.
О Хаде, у помоћ и тебе зовем ја,
Ти рад ње силну прими трупља гомилу,
Што с мача мога паде, — имаш плаћу ту.
Па стога сад ил' живе на свијет врати их
Ил' ову нагнај, да се гора не каже
Од оца светог, не затре ми срећу, брак.
Ал' ако жену моју уграбите ми,
Ех рећ ћу, што ти ова казат пропусти.
Да знадеш, дјево, заклетвом се заклех ја,
Да прије с братом побит ћу се твојијем,
I он ће ил' ја гинут,— просто кажем то.
А у бој ногом не стане ли уз ногу
I .глађу хтједне прибјегаре отјерат
Са гроба, њу ћу — то одлучих — убит ја,
А онда себи двосјекли ћу овај мач
На врху гроба тога ринут у срце,
Нек с гроба током крвца тече, — редом ће
Мртваца два на гробу лежат тесаном;
Бол вјечна бит ће теби, оцу пријекор то.
Ал' с овом нит ће икад брат се вјенчат твој
Нит итко други! Ја ћу себи одвест је, —
Не могу л' кући, у доњи ћу с њоме свијет!
Ал' чему то ? У сузам' да се гушим ја
Ко женска, жалит би ме већма мого свијет
Но 'вако јака! Убиј, ако воља те, —
Без гласа убит не'ш! Ал' рад'је слушај ме, —
Ти праведна ћеш остат, жену добит ја.
Зборовођа.
О ријечма суд до тебе стоји, дјевојко,
А суди 'нако, како ћеш се свидјет свим!
Теоноја.
На побожност ме ћуд и воља нагони,
I волим себе; не бих славе оца свог
Окаљат рада нит исказат љубави
Свом брату, с које ружан би ме стиго глас.
У ћуди ми је свете правде дивни храм,
Од Нереја вам баштина је мени то, —
I гледат ћу Менелаја да избавим
Па с Хером, јер ти добро жели од срца,
Сад сложит ћу се; милостива била ми
I Афродита! Баш ме не милова још.
А исто, што на гробу рече оцу мом,
Сад и ја кажем. Криво ћу урадит ја,
Не повратим ли њу; и он би, да је жив,
Њу теби сада вратио и тебе њој,
Јер 'нако што се казни свуд на свијету свем, —
I доље, ко и горе. Душа мртвијех
Не живи, али бесмртну ти има свијест,
У бесмртни кад етер[37] она вине се.
Да одвећ не дуљим, — о свему шутјет ћу,
Што молите ме; а лудости брата свог
Помагат никад не ћу својим савјетом!
I добро, ако с' и не чини, чиним му,
Од опачине кад га чувам, одвраћам.
Ал' сами себи излаз неки нађите,
А ја ћу с пута се уклонит, — шутјет ћу.
Ал' с бозим' дајте почните и мол'те се,
Да Кипранка ти да, да кући вратиш се,
А Херина да милост иста остане,
Ко досад, — тебе нек и мужа спасе твог.
А ти се, побожниче, оче покојни,
До мене што је, безбожником не ћеш зват.
(Отиде у двор.)
МЕНЕЛАЈ. ХЕЛЕНА. ЗБОР.
Зборовођа.
Још никад нитко опак сретан не бјеше.
На правди се темељи спасу нада сва.
Хелена.
Менелају, до дјеве што је, спас је наш.
А на нама је, да договоримо се
I скупа заснујемо спаса основу.
Менелај.
Па чујде! Дуго под тим кровом боравиш
I с краљевским проживје овдје слугама —
Хелена.
А чему велиш то? У мени будиш над,
Ко да ћеш нешто добро за нас створит сад.
Менелај.
А можеш ли од оних наговорит ког,
Што коњма управљају, кола да нам да?
Хелена.
Па могу, — али како ће нам успјет бијег,
Кад поља, земље барбарске не знамо ми?
Менелај
Не, не може се. Деђ, што — да се сакријем
У двору, краља мачем смакнем дворезним?
Хелена.
Ал' сестра не би дала нит би шутјела,
Да убит хтједнеш њојзи брата рођеног.
Менелај
Ал' нема баш ни лађе, да утечемо
I спасемо се, — нашу море прогута.
Хелена.
Чуј! Можда зна и жена коју мудру рећ.
Дед, јеси л' жив ми вољан ријечју мртав бит?
Менелај
То зао знак је, — али ако користи,
Ех онда жив сам справан ријечју мртав бит.
Хелена.
На женску дакле ћу пред безбожником тим
Ја тебе жалит, срезат косу и кукат.
Менелај
Па има л' од тог каква лијека спасу нам?
У ријечма тим се — бит ће — крије лукавство.
Хелена.
У краља земље те ћу молит, празан гроб
Да спремит смијем теби, кога прождрије вал.
Менелај
Па добро, — дат ће. Али како ћемо тад,
Гроб празан тијелу градећ, без лађе се спаст?
Хелена.
За пријевоз брод ћу тражит, да за почин твој
У крило мору с њега спустим накит ја.
Менелај
То добро рече доли једно, — каже ли;
На суху гроб да дигнеш, залуд изговор!
Хелена.
Ал' рећ ћу: није обичај у Хелади
На суху дизат гроб, кад море сконча ког.
Менелај.
Та опет ваља, — онда скупа пловит ћу,
На броду истом с накитом ћу возит се.
Хелена.
Јест, и ти и бродари, што се спасоше
Из бродолома, с нама бити морате.
Менелај.
Па усидрену ухватим ли лађу ја,
Тад момак ће до момка с мачем голим стат.
Хелена.
Ти свиме равнај! Само добра вјетра дах
Да једро надме и полети с лађом нам!
Менелај.
Па хоће. Богови ће мука ријешит ме.
Ал' тко ти — казат ћеш му — моју јави смрт?
Хелена.
Ти! Само ти се — казуј! — спасе; путова
Са Атрејевим сином, њег'ву видје смрт.
Менелај.
Па ове крпе, јадни заслон тијелу мом,
Свједоком бит ће мени бродолому том.
Хелена.
Сад добро дође, што ти бјеше пропаст тад;
I несрећа ће можда срећом проврћ се.
Менелај.
А треба л' с тобом сада у двор да уђем
Ил' мирно да на гробу овдје сједим том?
Хелена.
Ту остај! Јер на тебе л' дигне руку он,
Тај гроб ће онда и мач тебе бранит твој.
Ја идем у двор, увојке ћу одрезат,
Замијенит ово рухо бијело с црнијем
I кожу — лице изгрепст ноктом до крви.
Ох тешке 1' борбе! На ваги су коби двије:
Ил' мријет је мени, открије л' лукавство ми,
Ил' дому стићи, главу твоју избавит.
О часна Херо, друго лога Зеусова,
Два тужна створа кријепи, мука ријеши свих!
То молимо те, к небу руке дижемо
Високо, гдје над блијеском звијезда столујеш.
А ти, што славу мојом стече удајом,
Дионе кћерко, Кипранко, не сатри ме!
Већ доста зла је, што ми досад учини,
Кад име ми, не тијело, преда барбарим'.
Ал' дај ми, ако већ погубит смјераш ме,
Мријет код куће! Та зашт' још нијеси сита зла,
Већ љубав, пријевару, лукавство снујеш свуд
I куће топиш крвљу — плеткам' љубавним?
Да мјере знадеш, од богова била би
Ти људма понајдража, — кажем искрено.
(Иде у двор.)
МЕНЕЛАЈ. ЗБОР.
Збор.
Сад тебе, што у брсту, дому сјенатом,
У храму Муза, вијек се гнијездиш, зазват ћу,
Пјевача над пјеваче, —
Тебе, птићу, славује тужни, гр'оце слатко.
Дођи, из кљунића сивог пјесму извијај болну,
Мом плачу друг ми буди!
Хеленину пјевај бол,
Јаде жена илијских,
Ахејаца удес плачни,
Што их задеси с копља,
Кад стиже, стиже Парис, просац злосретни;
По равни шумној веслом јурну барбарским,
Кобну љубу — тебе, Хелена,
Он из Спарте Пријамидма вози,
А Кипранка га прати.
Ахејци многи с копља и од камења
Издахнули, — у Хаду јадном крију се,
А тужну косу себи
Режу љубе; домови пусти, празни им стоје.
Силу их погуби човјек, једнијем веслајућ веслом;[38]
Луч, пламен пали жарки
На Еубеји облитој,
На хрид их кафарејску,
На крш, острвце Егу, гони,
Свијетлом варавим свијетлећ.
Без луке брда кобна,[39] љуте буре дах
Далеко од дома занесу, баце га,[40]
А дар, црн дар лађа вози му,
Свађу данајску, у руху туђем[41] маглу,
Лик пусти, божји — Херин.
Што је бог, сто л' није ил' по сриједи што је,
Тко смртан, гледа л' божју моћ,
Како амо тамо скаче
I противнијем путем
Изненада опет тргне, —
Тко казат може: нађох,
Истражих крајње краје све?
Ти Зеусова си, Хелена, кћерка права, —
На крило Леди спусти се
Твој отац — птица лабуд,:
А глас се шири земљом хеленском,
Да рђа си, издајство, пакост, невјера!
Ах, не знам, је л' у људи стално што.
Ријеч божја, нађох, истина је.
Луде! Ловор‐вијенце берете у рату,
Оштрицем копља јуначког
Хладно, круто ви желите
Смртника свађе смирит!
Буде л' мирила се крвљу,
Тад кавге не ће никад
По људским нестат градима!
У Пријамову земљу, у дворе срну,
А свађа се твоја, Хелена,
Изравнат могла ријечима,
Ал' 'вако сад их грли Хад,
На зиде хрупи пожар, као Зеуса гром,
А ти ми трпиш јаде на јаде
У тешкој, тужној биједи оној.
(Долази с пратњом Теоклимен с лова.)
Трећи чин
[уреди]
МЕНЕЛАЈ, ТЕОКЛИМЕН
Теоклимен.
О здраво, очев гробе! Тебе, Протеју,
На излазу сахраних ради поздрава, —
Вијек тебе ево, оче, Теоклимен син,
Кад изађе ил' кући се враћа, поздравља.
(Слугама.)
А ви ми, слуге, псе и мреже ловачке
У дворе дајте краљевске отпремите!
(Отиду.) ,
Ја себе сам прекорих веће честопут,
Јер смрћу никад не казнимо злотвора.
Па и сад стално сазнах: неки Хелен се
Доскита у земљу и стражи измакну;
А ухода је или крадом Хелену
Одвести смјера; улове 1' га, мријет ће он! Ха!
Већ, чини ми се, видим, готово је све, —
Гроб, сједиште гле пусто, празно стоји ту,
Из земље одвезе се Тиндарова кћи!
Хеј, отварајте врата! Од јасала ми
Дед коње вод'те, слуге, кола напоље
Извуц'те! Сто ј' до труда мога, жена ми,
Што жудим је, из земље откраст не ће се.
(Излази Хелена.)
Ал' стан'те! Оне, што их прогонимо ми,
Гле, видим, — у кући су, нијесу побјегли.
(Хелени.)
Ти, — чему тијело црном зави хаљином,
Са себе скиде бијелу, гвозђа маши се,
Са главе племените косу одреза
Па грозним сузам' квасиш, топиш образе
I ридаш ? Ноћни зар те продрмаше сни,
Те јецаш, ил' си чула гласе од куће,
Па туга теби срце твоје пара сад?
Хелена.
О госпару, — већ именом те крстим тим —
Ја умријет, оде срећа моја, нема ме!
Теоклимен.
А какав јад те снађе? Што се догоди?
Хелена.
Менелај — јао! како рећ ћу? — мртав је!
Теоклимен.
Тај глас ме не весели. (За се.) Сретна л' мене сад!
(Гласно.) А како знаш? Теоноја ти каза то?
Хелена.
Јест, она па и онај, што му видје смрт.
Теоклимен.
Па дође л' тко, те сталан о том носи глас?
Хелена.
Јест, дође. Кад би дошо, како желим ја!
Теоклимен.
А тко је? Гдје је? — јасније да дознам што.
Хелена.
Та ево га! До гроба ту се шћућури.
Теоклимен.
Ох Аполоне! какви на њем дроњци су!
Хелена.
Ао мени! Такав бит ће, судим, и муж мој!
Теоклимен.
А одакле је? Откуд крају стиже он?
Хелена.
Та Хелен, да — Ахејац, с мужем плови он.
Теоклимен.
А каквом смрћу мрије Менелај, — каже он.
Хелена.
Најјаднијом, — у валим' нађе влажан гроб.
Теоклимен.
Гдје путем на пучини овој барбарској ?
Хелена.
У Либији без лука на хрид насједе.
Теоклимен.
А како не заглави с истог брода тај ?
Хелена.
Прост боље каткад среће но господин је.
Теоклимен.
Гдје подртине пусти, дође овамо?
Хелена.
Ох, ондје да је страдо он, Менелај не!
Теоклимен.
Па мртав је? На какву чамцу стиже тај?
Хелена.
Бродари срели га и дигли, — каже он.
Теоклимен.
А гдје је гад, што за те оде под Троју?
Хелена.
Кип, маглу мислиш? Зраком расплину се сва.
Теоклимен.
О Пријаме и Тројо, залуд страдасте!
Хелена.
Подијелих и ја с Пријамидма удес худ.
Теоклимен.
Без гроба пусти мужа ил' га сахрани!
Хелена.
Без гроба, — ао мени јадној с несреће!
Теоклимен.
Па зато среза плаву косу, увојке?
Хелена.
Та он је мени, какав био, срцу драг.
Теоклимен.
Па уистину плачеш ту сад несрећу?
Хелена.
Зар твојој сестри тајну лако сакрит је?
Теоклимен.
Не! Па што ? Хо'ш ли још на гробу кутрит ту?
Хелена.
Ти ругаш ми се, — не 'ш ли мртву мира дат?
Теоклимен.
Па ти си мужу вјерна, — мене клониш се.
Хелена.
Не више! Сад већ спремај моју свадбу, пир!
Теоклимен.
Ех, касно дође, али опет хвалим то!
Хелена.
А знадеш, што ћу? Старо дед заборав'мо!
Теоклимен.
Под коју цијену? Љубав нек за љубав је!
Хелена.
Нагодимо се! Са мном дај измири се!
Теоклимен.
Гњев прошао ме, — нека иде до бијеса!
Хелена
(пада пређа њ на кољена.)
Ох, тако кољена ти, кад си пријатељ, —
Теоклимен.
Сто иштеш, гдје ко прибјегарка хваташ ме?
Хелена.
Свом мужу покојном бих рада спремит гроб.
Теоклимен.
Што? Гроб зар несталоме? Сјену копат ћеш?
Хелена.
Хелена обичај је, прождре л' кога вал, —
Теоклимен.
Што раде? Пелопиди у том мудри су.
Хелена.
Тад ткање — празан покров узму, сахране.
Теоклимен.
Сахрањуј, дижи, гдје те воља, гробни хум!
Хелена.
Бродаре, згину л', не копамо тако ми.
Теоклитнен.
А како? Не знам обичаја хеленских.
Хелена.
Што мртву треба, извеземо на море.
Теоклимен.
Па што да теби за мртваца твога дам?
Хелена
(показује на Менелаја).
То тај зна. Невјеста сам, досад сретна бјех.
Теоклимен.
Ти, странче, добре, миле гласе донесе.
Менелај
(миче се од гроба)
Ал' за се и за покојника нипошто!
Теоклимен.
А како копате мртваца на мору?
Менелај.
Већ према тому, кол'ко блага има тко.
Теоклимен.
До блага што је, тражи, — њој ћу радо дат.
Менелај.
Крв прије свега доњем свијету лије се.
Теоклимен.
А каква? Ти ми казуј, ја ћу послушат!
Менелај.
Ти сам одреди! Бит ће добро, штогод даш.
Теоклимен.
Клат коња или бика воле барбари.
Менелај.
Па подај, — само без сваке нек мане је!
Теоклимен.
У богатијем стадма имам доста тог.
Менелај.
I одар прострт носе празан, без тијела.
Теоклимен.
Па добро. Али што још тражи обичај ?
Менелај.
Још мједно оружје, — та копље воље он
Теоклимен.
Наш дар ће бити Пелопида достојан.
Менелај.
I красног цвијећа, којим земља кити се.
Теоклимен.
Што онда? Како то у вале спуштате?
Менелај.
I лађа и веслачи су од потребе.
Теоклимен.
Далеко л' од обале знаде стати брод?
Менелај.
Са краја једва весла пљусак разбираш.
Теоклимен.
Зашт' Хелада се држи обичаја тог?
Менелај.
Да крају не однесе натраг жртву вал.
Теоклимен.
Брзица феничка ће вама спремна бит.
Менелај.
Баш красно, — то ће драго бит Менелају.
Теоклимен.
Па не можеш ли то без ове обавит?
Менелај,
То мајке, жене или дјеце дужност је.
Теоклимен.
Зар њен је посо, велиш, копат мужа свог?
Менелај.
Што мртва иде, не ће кратит побожан.
Теоклимен.
Па нека! Срећа је за ме жена побожна.
Сад у кућу ћу, избрат накит мртвачки.
(Менелају.)
Ни тебе не ћу празних руку отправит,
Кад њојзи угодиш. Јер добре гласе ми
Ти носиш, мјесто дроњака ћеш хаљину
I храну добит, — дому свом ћеш вратит се;
Та сад те, видим, тешка таре невоља.
(Хелени.)
А ти ми, јадна, немој срца кињит свог, —
Јер мијењат не да се! Менелај нађе смрт,
I мртав муж ти више не ће бити жив.
Менелај.
То дужност ти је, млада! Мужа овог сад
Дај воли, пусти оног, кога нема већ!
То најбоље је према приликама тим.
У Хеладу кад стигнем и спас сване ми,
Твој зли ћу, стари глас ја разбит, будеш ли
Свом другу брачном жена, каква мора бит.
Хелена.
Па хоћу. Никад не ће мене карат муж,
А ти ћеш и сам видјет и свједоком бит.
Ал', јадни, уђи, купељу се окупај,
Измијени хаљу! Смјеста, без отезања
Исказат ћу ти љубав. Рад'је вршит ћеш,
Што иде мужа драгог ми — Менелаја,
Кад од нас оно, што већ требаш, добије..
(Отиду у двор.)
Збор.
Горска мати божја једном срну,[42]
Хитном ногом она јурну ' .
Гудурама шумским
I преко вода, струја ријечних,
По муклим, хучним валма морским, —
Кћи тајанствена[43] јој оде,
За њоме гине.
Бакхова чегртаљка ти јекну,
Реским, јаким огласи се гласом,
Кад божица у јарам
Звијери под кола упрегну;
Из кола ти дјевојачког
Уграбљену тражит иду
Дјеве као бура хитре:
Артемида је с луком једна,
Мрка ока с копљем друга,[44]
Ал' с небеса Зеус-бог гледа
I судбу другу спрема.
За подмуклом отмицом кад кћери
У потрази мучној клону,
Дуге скитње, труда
I трке силне кад се кани,
На сњежне се видике вину,
На висине идских вила;
У тузи тешкој
На камен се, на снијег дубок баци,
Гола, пуста поља људина стоје,
Не расте с плуга усјев,
Људски род сав страда, гине;
Крма бујна, листак вити
Не ниче ти стаду више,
Градма премакне се храна;
Нема жртве нит се колач
Бозим' на олтару пали;
Врућим' росним бистру капљу
Она с туге неизмјерне
Из земље сипат не да.
А кад сваког јела неста
Бозим' и људскоме роду,
Зеус љуту мајке срџбу
Тад блажит стане, рече:
»Ви, Дражести<рефТри божице.</реф> нам свете,
Ход'те, дођ'те, Деје[45] тугу —
Рад кћери наљути се, —
Разбијајте кликом милим,
А ви, Музе, пјесмом, колом!«
Мјед мукла гласу[46] онда
I таламбас с кожом прва
Најљепша од блаженика свијех —
Афродита; божица[47] у смијех
Прасне, руком, хвата
Свиралицу звучну, — љуту радује се.
Кога љубит гријех је, злочин,
Тог ти[48] распали у изби
У мајке вишње,[49] кћерко,[50]
Гњев букну, — божицу нам
Ти не поштова жртвом.
Шара хаља, срне кожа,
Моћ, снагу има силну,
А и листак, бршљан овит
Око светог штапа — тирса;[51]
Моћ има мједна плоча,[52]
Зраком што се вртњом врти, тресе,
I влас Бакху на част рашчупани
Па и божице ноћна слава.
Красно сину мјесец, —
А љепота бјеше
Једин понос теби.[53]
(Излази Хелена.)
Четврти чин
[уреди]
ХЕЛЕНА. Домала ТЕОКЛИМЕН и МЕНЕЛАЈ. ЗБОР.
Хелена.
У двору, драге, по срећи нам иде све, —
Кћи Протејева пријевари нам помаже.
Кад за мог мужа брат запита, је ли ту,
Не одаде га; рече, мени за вољу,
У гробу мртав сунца да већ не гледа.
А најљепшег се дара срећом доста муж;
Та оружје, што има спустит у море,
Он на се метну, носи; рука јуначка
Штит — ремен зграби, копље држи десница,
Ко са мном да ће мртвоме исказат част.
Баш згодно за бој наоружа с' оружјем,
Ко тисуће да барбара ће руком он
Савладат, на лађу кад спремну ступимо..
А бродоломца прње хаљом замијени:
Уредих га и купељ подах тијелу му —
Кап росну, ријечну, што га давно не опра.
(Излази с пратњом Теоклимен.)
А!' ено гле из двора човјек излази, —
Он мисли: готова је моја свадба већ.
(Збору.)
Ал' шутјет ми је. I ти буди склона ми,
Обуздај уста, па ћу, ако узмогнем,
I тебе, кад се сама спасем, једном спаст
Теоклимен
(слугама).
У реду хајд'те, слуге, како нареди
Туђинац, — жртву гробну нос'те на море!
(Хелени.)
Ал', Хелена, не чини л' ти се савјет злим,
Ти слушај, остај овдје, — исту љубав ћеш
Исказат мужу, била ондје или не!
Та страх ме, чежња би пресвојит могла те,
У вале би се морске бацит могла ти,
Кад љубав к првом мужу тебе порази!
Далеко је, а опет силно плачеш га.
Хелена.
Мој мужу нови, дужност мени пријека је
Брак стари штоват, штоват прве свадбе вез, —
Из љу'бави бих к мужу своме с њиме ја
I умрла! Ал' која од тог корист му,
Да с мртвим умрем? Али пусти мене сад,
Да сама пођем, задњу почаст мртвом дам!
А бози теби дали, сто ти желим ја,
I странцу томе, јер се са мном труди он!
А имат ћеш у двору жену, какве си
I вриједан, јер Менелају и мени си
Ти добар. То (1) ће срећу неку донијет још.
Нареди, тко ће лађу дат, да вози то, —
Тим пуну ћу од тебе љубав примит ја.
1) Погреб
Теоклимен
(слузи).
Ти — иди, са педесет дај весала им
Брод сидонски,[54] прискрби и веслача још!
Хелена.
А не ће л' лађом равнат тај, што спрема гроб?
Теоклимен.
Зацијело, — њег морнари моји слушат ће.
Хелена.
Наложи, добро да те чују, двапут им!
Теоклимен.
Два и три пута, мили 1' ти се, налажем.
Хелена.
Па био сретан, — сретна и ја с одлуке!
Теоклимен.
Не грди сада сузам' одвећ лица свог!
Хелена.
Дан овај моју ће захвалност открит ти.
Теоклимен.
Ма мртви нијесу ништа, — залуд сав је труд.
Хелена.
Ал' нешто тамо ме и амо вуче сад.
Теоклимен.
Па не ћу гори но Менелај муж ти бит.
Хелена.
I не кудим те, — само среће треба ми.
Теоклимен.
До тебе стоји, — своје срце даруј ми!
Хелена.
Сад истом миле љубит не ћу учит се.
Теоклимен.
Па би л' помаго и сам лађом равнао?
Хелена.
Не! Немој, краљу, робљу своме бити роб!
Теоклимен.
Па добро. Брига ме за закон пелопски.
Та дом нам чист је, — овдје душу не пусти
Менелај. (Слугама.) Али иди, кажи један вас
Главарим' мојим, даре нека вјенчане
У дворе носе, сва нек земља ори се
Сватовцем блаженијем на част пиру мом
I Хеленину, — нека срећа слави се!
(Менелају.)
Ти, странче, иди и у крило мору дај
За некадашњег мужа њена саспи то,
Са женом мојом онда кући жури се,
Да са мном у сватовим' гостиш се
Па кући кренеш ил' ту сретан останеш!
(Отиде.)
ХЕЛЕНА. МЕНЕЛАЈ. ЗБОР.
Менелај.
О Зеусе, оцем, мудрим богом зовеш се, —
Дај сврни на нас и зла сваког ријеши нас!
Ми на хрид стрму с муком, срећу вучемо, —
Помози! Само вршком прста такни се,
I срећи ћемо се довинут жуђеној!
А доста већ је мука, што их мучисмо.
Вас, бози, зовем, — тугу и бол многу ми
Ви чусте! Увијек биједан бити не морам, —
Ах, поносном ми стопом ступат дајте већ,
Искаж'те једну љубав, и сретан ћу бит!
(Отиде с Хеленом.)
Збор.
Феничка ти лађо хитра,
Сидонко, Нерејевим валим'
Слатка игро весла!
Ти дупина, красног кола,
Вођо! Вјетар се слеже,
Тишина морем се стере,
Шумног Понта[55] кћерка плава —
Галена ће овако:
»Једра шир'те, предајте их
Вјетра даху на пучини,
Весала јелових се маш'те,
О морнари, морнари,
I Хелену дед вод'те
К жалу, луци, Персејеву дому.[56]
Затећи Леукипове дјеве;[57]
Ил' ћеш срест их. касно
Испред Паладина лирама —[58]
Коло оне ће водит —
Ил' у весељу ноћном
О слави Хијакинтовој.[59]
Фебо уби га, — циљ он
Диска плочом схватит хтједе.
Зато лаконској, ти земљи
Син Зеусов рече, дан да жртвом
Вијек слави. Код куће ћеш
Тад лане своје[60] удат, —
Свадбе зубља још не сину њему.
Ох, зраком да се мени
Ко јату либијскому —[61]
Селицама крилит,
Што од кише ти зимске бјеже, —
За гласом свога вође,
Свог старца старог иду!
Преко поља сухијех,
Преко дола, њива плоднијех
Лети, гласно кликће он.
Дуговрате ој птице ви,
Облачим' у лету такмице,
Сред Плејада[62] дед пролетите
I крај ноћног Ориона,
Спустите се на Еуроту
I 'намо глас однес'те,
Дарданов[63] да срва, узе град
Менелај, — кући ће стићи.
На коњма, колим' срн'те,
Осван'те журно зраком,
Тиндарови синци,
Што столујете на небесим'
Под виром звијезда јасних![64]
Спас Хелени дед буд'те,
Сињом морском пучином,
Тмастим валма мора шумнога
Дођ'те, дајте пошљите
Морнарим' благог вјетра дах
Са неба од Зеуса! Скините
Зао глас са сестре своје сад,
С барбаримом да се вјенча!
С идског спора то је стиже, —
Претрпје она казан,
А не дође Троји никада
До оних Фебових кула.[65]
(Из двора излази Теоклимен, а у исти час долази гласник.)
Пети чин
[уреди]
ТЕОКЛИМЕН, ГЛАСНИК, ЗБОР
ГЛАСНИК:
У добри час те, краљу, дома нађосмо.
Од мене сад ћеш махом нове јаде чут.
ТЕОКЛИМЕН:
А што је?
ГЛАСНИК:
Другу жену снуби, проси сад!
Из земље ове оде теби Хелена.
ТЕОКЛИМЕН:
Полетје л' крилма или крену пјешице?
ГЛАСНИК:
Менелај на лађи је отуд одвезе, —
Он сам ти дође амо јавит своју смрт.
ТЕОКЛИМЕН:
Страхоте! Али која лађа маче их
Из наше земље? То не могу вјероват!
ГЛАСНИК:
На оној, што је странцу даде, неста га
С морнарим' твојим, — то ти кратко кажем ја.
ТЕОКЛИМЕН:
Ал' како? Рад сам знат. Не могу помислит,
Да једна рука скучит, свладат кадра је
Морнаре тол'ке, што их с тобом послах ја.
ГЛАСНИК:
Кад с двором овим краљевскијем раста се
Кћи Зеусова и она крену до мора,
Све ситним, њежним кроком крочи лукаво
I жали мужа, а жив бјеше близу ње!
Чим шкверу твоме стигли ми у ограду,
Мах нову лађу сиђонску извучемо
С педесет клупа и с весала толико.
За послом зареди ти редом посао;
I један меће јарбол, други намјешта
Са перим' весло, једра бијела трећи ти
Већ веже, корман. чврсто стеже ременом.
За труда тога — а баш то су вребали —
Хелени, а Менелајеви другови,
Дошуљају се жалу прњам' одјети,
Додуше стасити, ал' гадни на поглед.
Кад Атрејев их спази син, он рече им,
А лукаво на јаву изби самилост:
»О јадни, како, с какве л' лађе ахејске,
Што разби јој се труп, ви долазите сад?
Сахранит Атрејева сина воља вас,
Ком Тиндарова кћи гле празан спрема гроб?«
А они сузе проспу с химбом у срцу
I на брод пођу, — даре носе за душу
Менелају, а у нас сумња роди се,
I један другом шане: људи сила је
На броду. Али опет муком мучимо,
Твој налог вршимо, — а како нареди,
Да странац води, све то ти сам замијеси.
I друго лако укрцамо без муке,
Ал' само бик се крати, не ће никако
Да даском равно крене, ступа на лађу,
Већ рикат стане, оком кружи уокруг
I грби плећи, испод рога гледа нас
Са стране, не да к себи. А муж Хеленин
Тад викне: »Ви, што порушисте Илиј град,
Хеј на плећи зар младеначке не ћете
По обичају хеленскоме бика дић
I у брод бацит — ончас голи трже мач, —
Да жртва буде покојнику ономе?«
На заповијед ти скоче, бика пограбе,
Понесу и до палубе га допреме;
Менелај глади њему ужем везан врат
I чело, у лађу га милом домами.
А најзад, кад на броду веће бјеше све,
По љествам' красном, облом ногом Хелена
Тад успе се и сједе насред сједала;
Менелај, ријечју мртви, до ње спусти се,
А други уз крај десни, лијеви смјесте се,
До момка момак, једнак број их, — крију мач
Под хаљом. Валма одјекну веслача пјев,[66]
Кад главар њихов заповједи веслат им.
Кад нити предалеко нити преблизу
Већ крају не бијасмо, крмар запита:
»Чуј, странче, би ли даље ил' је доста већ?
Та заповиједат лађом твоја брига је«.
А он ће: »Доста ми је«. Десном тргне мач,
На прову пође, стане, бика да коље;
Не помене мртваца, — гркљан реже он
I моли: »Посидоне, мора станару,
I Нерејеве кћери, свете дјеве ви,
Науплијском понес'те жалу здрава ме
I жену са мном отуд!« Млазну крви млаз
У вале, — странцу бјеше добре коби знак.
I нетко 'вако рече: »Пут је пријевара, —
Дед вратимо се крају! Ти заповиједај,
А ти окрени корман!« Ал' син Атрејев
Кад бика закла, стане, викне друзима:
»Што отежеш ми, цвијете земље Хеладе?
Ма кољи, сијеци, бацај с лађе барбаре
У вале!« А морнарам' твојим повиче
Твој заповједник, сасвим друго налаже:
»Хеј, не ћеш ли ми за крај даску попаст ти,
Ти разбит клупу, а ти весло с клина стрћ,
Душману странцу главу окрвавит сву?«
I на ноге сви скоче, једни весла ти
У руци држе, они други[67] бритки мач.
У крви брод се топи, а глас Хеленин
Са крме бодри: »Гдје је тројака слава вам?
Покаж'те барбарим'!« У журби падају,
А други се дижу, треће мртве на тлих већ
Ти видјет мого си. Менелај оружан
Све гледа, пази гдје му друзи страдају,
I 'намо срће с мачем он у десници
Те баца наше с брода, — клупе празне су,
Без твојијех морнара. Крми пође краљ,[68]
I наложи окренут брод пут Хеладе.
I једра распну, дуне вјетар повољан, —
Из земље оду. Ја утекох покољу, —
На ужу сидра ја се спустих у море;
Већ изнемоглу баци нетко коноп ми
I извуче на сухо, да ти јавим то.
Од тријезне сумње нема ти за човјека
На свијету нигдје ништа баш корисније.
ЗБОРОВОЂА:
Не слутих, да ће тебе, краљу, или нас
Менелај икад, као сада, преварит.
ТЕОКЛИМЕН:
Ох, јадна мене! Женска памет смота ме!
Пир оде. Брод да могу у потјери стић,
Уловио бих странце, труда не жалећ.
Ал' 'вако издају ће сестра окајат, —
У двору видје њега, а не рече ми.
Зато никад не ће другог кога варат пророштвом!
(Хоће да иде.)
ЗБОРОВОЂА:
(закрчи му пут).
Ти —, ах, камо идеш, господару?
Коме спремаш смрт?
ТЕОКЛИМЕН:
Камо правда зове ме. Ал' с пута иди, макни се!
ЗБОРОВОЂА:
Хаље твоје пустит не ћу, — у зло грозно срћеш ти.
ТЕОКЛИМЕН:
Господару ћеш налагат, робе?
ЗБОРОВОЂА:
Добро мислим ја.
ТЕОКЛИМЕН:
Ал' не по ме, ако не пустиш ме, —
ЗБОРОВОЂА:
Пустит не ћу те.
ТЕОКЛИМЕН:
Сестру да сад смакнем, рђу —
ЗБОРОВОЂА:
Да, баш саму побожност!
ТЕОКЛИМЕН:
Што ме изда, —
ЗБОРОВОЂА:
Лијепа ли издајства вршит правицу!
ТЕОКЛИМЕН:
Моју љубу другом преда —
ЗБОРОВОЂА:
Коме већма припада.
ТЕОКЛИМЕН:
Кога иде моје?
ЗБОРОВОЂА:
Оног, тко од оца доби је.
ТЕОКЛИМЕН:
Ал' је мени срећа даде!
ЗБОРОВОЂА:
А судбина оте је.
ТЕОКЛИМЕН:
Мени не ћеш судит!
ЗБОРОВОЂА:
Хоћу, ако боље свјетујем.
ТЕОКЛИМЕН:
Роб сам, власти немам!
ЗБОРОВОЂА:
Имаш — за правду, не за кривду.
ТЕОКЛИМЕН:
Мријет си, чини ми се, жељна.
ЗБОРОВОЂА:
Убиј, али сестре ти
С вољом мојом убит ме 'ш, већ мене, — за госпара свог
Племениту робу мријет је дика понајвећа баш.
(Јаве се Диоскури Кастор и Полукс.)
ДИОСКУР:
Гњев уздај, земље краљу Теоклимене,
Јер не љутиш се с правом! Ми Диоскури
Зовемо тебе, — Леда нас два породи
I Хелену, из двора што ти утече.
А срдиш се рад несуђеног брака свог.
Кћи виле Нерејиде, сестра Теоноја,
Не чини кривде, вољу божју поштује
I свога оца врши налог праведни.
Та све до овог ево часа бјеше сад
У дому твојем оној живјет, боравит,
Ал' сада, гдје је Троји темељ раскопам,
I боговима[69] име она жртвова,
Не више! Браку свом у јарам јој је поћ
I кући се вратит, с мужем живјет својијем.
На сестру своју не диж' црног мача свог,
Већ држи, да то мудро она уради!
Већ давно прије бисмо сестру спасли ми,
Јер боговима учини нас, створи Зеус,
Ал' бјесмо слабији од судбе суђене
I од богова, којим тако свидје се.
То теби велим, ово сестри кажем ја:
»Са мужем плови, вјетар бит ће добар вам;
Ми спаситељи твоји, твоја брата два, —
На коњма ћемо морем, кући пратит те,
А када клонеш, и животу дође крај,
Ти божицом ћеш зват се, жртве дијелит ћеш
С Диоскурима, с нама скупа даре ћеш
Од људи примат, — то је воља Зеусова.
А камо најприје из Спарте Мајин син,
С небеса сашав, однесе те, постави,
А укро те, за Париса да не пођеш,
Да, — мислим стражу, оток,[70] који пружа се
До Акте, — свијет ће одсад Хелена га зват,
Јер из дома те твога ко плијен прими он.
Менелају је опет судбом суђено,
Пребиват да ће на отоку блажених,[71]
Јер бози племенитих душа не мрзе,
А просте већма чека мука, невоља«.
ТЕОКЛИМЕН:
О Леде, Зеуса синци, старог спора свог
Са сестром вашом ја ћу сада канит се,
А своје сестре не ћу више убит ја, — .
Нек иде кући,[72] ако бозим' мили се!
А знајте, браћа сестре сте најтрезније
I најбоље и једне исте крви сте!
Ој благо вама ради срца честитог
У Хелене, — у жена многих нема тог.
ЗБОРОВОЂА:
У судбе је божје многолико лице.
Преко наде ће штошта бози извршит, —
Кад тврдо се надаш, изда те нада;
Гдје наде и нема, пут нађе божанство.
Па тако се и сад догоди ово.
Напомене
[уреди]- ↑ Фар напротив ушћу нилскому; чисти су вали, јер се не мијешају с водом других ријека.
- ↑ У горама етиопским. То је тврдио Анаксагора.
- ↑ На силу је била удата за Еака.
- ↑ Тхеос (бог), клyо (на гласу сам).
- ↑ Тхеос (бог), ноеин (разбирати).
- ↑ Дао се прогонити од Афродите у слици орла,
- ↑ Кипранка, Афродита; Дјева, Атена.
- ↑ Парису.
- ↑ Афродита.
- ↑ Плуто, бог богатства.
- ↑ Вијенац зидни.
- ↑ Теукар је на гласу стријелац.
- ↑ Одисеј.
- ↑ Јер га не осветих, а с освете бих погинуо.
- ↑ Леда, мати Хеленина.
- ↑ Браћа Хеленина, Кастор и Полукс.
- ↑ Једро.
- ↑ Гусари су их отели.
- ↑ »Халкиоикос« у Спарти.
- ↑ »Бога Херма.
- ↑ У јајету. Зеус је био лабуд.
- ↑ Гроб Протејев.
- ↑ Париса.
- ↑ Љепота моја.
- ↑ Калисту воли Зеус, а Хера је претвори у медвједицу или лавицу.
- ↑ Животиња тобоже не зна туге
- ↑ Кос, вила, на отоку Косу; она презре Артемиду, зато ју је као кошуту устријелила, али је живу Персефона пресели Хад.
- ↑ Тантал је свога сина Пелопа приредио за ручак бозима; хтио је да се увјери, знаду ли богови све.
- ↑ Жртвеному колачу.
- ↑ Подземна божица и свијетло мјесечево.
- ↑ Парисов.
- ↑ Ради криве Хелене.
- ↑ Најприје хтједе осветити сина свога Паламеда, којега су Грци по наговору Одисејеву тобоже као издајника каменовали. На повратку заведе Грке Науплије кривим ватрама стражарским, те им се разбише лађе код главице Кафареја.
- ↑ Мјесто у Африци, гдје је Персеј убио Медусу.
- ↑ С прељубе ју је грдио свијет.
- ↑ Просјаком.
- ↑ Најчишћи зрак.
- ↑ Сам на чамцу. То је Науплије.
- ↑ Брда кобна, главица Малеја у Лаконији.
- ↑ Менелаја.
- ↑ Фригијском.
- ↑ Деметра, божица плода земаљскога. Овдје исто, што Ки-бела или Реја. Кћер јој Персефону уграби Плутон (Хад), кад је једном играла у колу.
- ↑ Не смије је помињати, тко није ређен у свете тајне.
- ↑ Атена.
- ↑ Деја, Демета.
- ↑ Мисли трубљу.
- ↑ Деметра.
- ↑ Мисли Хелену.
- ↑ У Деметре.
- ↑ Хелена.
- ↑ Смећу кожу и штап с бршљаном носе корибанти, свећеници Кибеле или Велике мајке.
- ↑ Врте је на ремену и о њу ударају руком.
- ↑ Нијеси марила за светковање.
- ↑ Сидон, град у Феникији.
- ↑ Понт, Море.
- ↑ Еуроте,
- ↑ Илајиру и Фебу; обожавали су их у Лакедемону. Имале су и свој храм.
- ↑ То је »Мједени дом« Атенин у Спарти.
- ↑ Аполон је волио младица Хијакинта, а убио га нехотице диском у игри.
- ↑ Хермиону.
- ↑ Ждраловима.
- ↑ Звијезде Влашићи.
- ↑ Дардан, праотац тројански.
- ↑ Звијезде, Кастор и Полукс, спас су морнарима на бурном мору.
- ↑ Посидон и Фебо зидали су зидове тројске.
- ↑ Веслачи веслају по такту.
- ↑ Хелени.
- ↑ Менелај.
- ↑ Хери.
- ↑ Оток Кранаја до обале Атике (Акте) био је утврђен, а звао се и Хелена.
- ↑ У ријеци Океану, која оптјече земљу.
- ↑ Хелена.