Француско-Пруски рат/22

ПРИЗОР II

ПРИЗОР II
ПОПОВИЋ, ЈЕЦА, МИЛАН и пређашњи
(ЈЕЦА улази с МИЛАНОМ испод руке. ПОПОВИЋ иде за њима, читајући новине; из сваког џепа му вири по који лист).

КАТА:
Добро нам дошли, добро нам дошли!
ЈЕЦА:
Боље нашли, боље нашли!
МИЛАН (Марији):
Драга Маријо, јесте ли здрави и весели?
МАРИЈА:
И једно и друго! А ви?
МИЛАН:
Ја сам најсретнији човек на свету! (Рукују се).
КАТА:
Море Васо, ево су дошли гости! Зар се ти нећеш кренути с места?
ЈЕЦА:
Море Илија, зар се нећеш оканути тих новина?
ПЕТРОВИЋ (тргне се):
Ха! А, да, добро дошли! Сервус, Илија! А шта велиш?
ПОПОВИЋ:
Лаж; берлински телеграми!
ПЕТРОВИЋ:
Шта, лаж? — Ево овде колико год хоћеш телеграма из Париза!
ПОПОВИЋ:
Но, па шта стоји? — Ништа! Да су се Французи мало повукли!
ПЕТРОВИЋ:
Ти то зовеш мало повукли, кад сам Паликао исповеда у законотворном телу ...
КАТА:
Али, ако бога знате, зар се ви ни данас нећете оканути рата?
ЈЕЦА:
Ко је то видео, на оваком свечаном дану једнако о рату разговарати!
КАТА:
Јеси чуо, Васо, сад је већ доста од новина!
ЈЕЦА:
Јеси чуо, Илија, новине у џеп, па ни речце више о рату!
ПЕТРОВИЋ:
Жене имају право. Данас је велика светковина — прстеновање двоје младенаца. То је велико весеље.
ПОПОВИЋ:
Тако је. Данас ћемо бити весели. Дед, где је тај ручак, да се то почне.
КАТА:
Одмах ће бити, изволите се само разузурити.
ПЕТРОВИЋ:
Шта? Још није готов ручак? Шта велиш на то, Илија?
ПОПОВИЋ:
А јеси ти читао шта каже Пештански Лојд?
ПЕТРОВИЋ:
Какав Лојд?! — Ја тога листа и ни читам! Читај ти Вандерера, п' онда ћеш знати праву ситуацију ствари.
ПОПОВИЋ:
Наравно, кад нећеш да читаш и противних листова, онда није ни чудо што судиш једнострано.
ПЕТРОВИЋ:
А ти, зар ти читаш Вандерера?
ПОПОВИЋ:
Па добро! Дај овамо тог твог Вандерера.
ПЕТРОВИЋ:
А ти дај Лојда.
ПОПОВИЋ:
Сад ћемо видети! (Седне и чита).
ПЕТРОВИЋ:
То и ја кажем! (Седне и чита).
КАТА:
Ето нас опет где смо били!
ЈЕЦА:
Страшно! Човек би искочио из коже!
КАТА:
Ја то не могу гледати! Ја идем у кујну да донесем чорбу.
ЈЕЦА:
Идем и ја с тобом.
КАТА:
Ал' молим те, гошћи се не приличи.
ЈЕЦА:
Е није него још што! Ја сам овде код куће. Зар нисмо своји?
КАТА:
Драга Јецо, како не бисмо били! Погледај само онај красан пар! Кад помислим да је она моја девојка, чисто не могу себи да верујем!
ЈЕЦА:
А ја кад гледам у мога сина, не могу довољно да се начудим да је то моја крв. Тако је ваљн и паметан!
КАТА:
Како су сретни!
ЈЕЦА:
И задовољни!
КАТА:
Знаш Јецо, ја сам ти сретна мати! (Плаче).
ЈЕЦА:
А зар ја нисам? (Плаче).
КАТА (кроз плач):
Хајдмо, Јецо, у кујну.
ЈЕЦА (кроз плач):
Хајдмо да донесемо чорбу. (Оду).
МАРИЈА:
Ал' сад већ идем. Ви сте ме дуго задржали од посла.
МИЛАН:
Немојте још. Маните се посла код оваког пријатног разговора.
МАРИЈА:
А не, морам да видим да нису погачице изгореле. Ја сам их сама месила, морате много јести.
МИЛАН:
Све ћу појести, што их год има.
МАРИЈА:
А мени нећете ниједне оставити! Тако ви мене волите?
МИЛАН:
Све ћу вам оставити.
МАРИЈА:
Лепо! Ви дакле нећете да једете од погачица што сам их ја месила?
МИЛАН:
Не знам шта говорим, сасвим сан збуњен!
МАРИЈА:
Тако! Дакле ваше мисли нису код куће?
МИЛАН:
Какво питање?! — Моје су мисли увек код вас. Ја за вас дишем, живим и умрећу за вас!
МАРИЈА:
То последње можете изоставити. Доста је ако живите за мене. Али, сад збогом! Морам ићи, немојте ме задржавати.
МИЛАН:
Онда идем и ја.
МАРИЈА:
А, то не иде.
МИЛАН:
Иде.
МАРИЈА:
Не иде.
МИЛАН:
Видећемо!
МАРИЈА:
Видећемо! (Истрчи, Милан за њом).