Француско-Пруски рат/21
ПРИЗОР I
Соба код Петровића. Усред собе стоји намештен сто.
ПЕТРОВИЋ, КАТА и МАРИЈА
(КАТА и МАРИЈА забављене су око намештања стола. ПЕТРОВИЋ седи у ћошку, пуши из дугачке луле и чита новине).
КАТА:
Тако!... Сад је све у реду! Сребрне кашике, шлифоване чаше, порцулански тањири, — све, не мож' боље бити. Само да нам је још каквог украса, да што лепше изгдеда.
МАРИЈА:
Мамице, како би било да донесем она два црепа са пећи?
КАТА:
То ће сасвим добро бити! Добро кад си се сетила. Донеси их само.
МАРИЈА:
Одмах, мамице! (Оде скакућући, у другу собу).
КАТА:
Како је радосна! Е, богме, и треба да буде! Кад данас неће, на дан свога прстеновања, да када ће?!... Ал' ће то леп пар људи бити, господе мој! Све ће пуцати од једа док их виде наше фрајле и господичићи!... Е, што ћу вам ја? — Жените се, узимајте се, има још доста младих људи и девојака. Наравно да ниједна није тако лепа и добра као моја кћи, и нико тако паметан као мој зет, ал', богме, и није то за свакога!
МАРИЈА (доноси црепове с цвећем):
Ево, мамице, две красне ружице! Како ће то лепо изгледати! (Метне их на сто).
КАТА:
Заиста ледо изгледа! Васо, погледај-дер само како нам изгледа сто.
ПЕТРОВИЋ (чита не обзирући се).
КАТА:
Боже мој, боже мој, каквог ти ја имам мужа! Ми се сви радујемо данашњем дану, а он забô нос у новине, па га није ни бриге! (Окреће се њему). Море, Васо, чујеш ли ти?
ПЕТРОВИЋ:
Ха! Шта си казала?
КАТА:
Па зар не видиш како смо лепо искитили сто?
ПЕТРОВИЋ (чита даље):
Лепо, лепо!
КАТА:
„Лепо, лепо!" ... Теби је све лепо кад само можеш пушити и новине читати!
ПЕТРОВИЋ:
Слушај, жено, Пруси су већ до Меца продрли! (чита даље).
КАТА:
Е, је ли то одговор на моје питање?! Шта ја марим за твоје Русе!
ПЕТРОВИЋ:
Прусе, жено, а не Русе!
КАТА:
Дакле Прусе! Мени је сасвим свеједно, а боље би било да се и ти, бар на данашњи дан, манеш политике. Је ли ко то видео у своме веку! Кћи му се прстенује с красним младићем; који час па ето нам и гостију на ручак, а он нема друга посла већ да се за Прусе брине. Какво је то срце у теби? Не, ти немаш срца! Ти си човек без срца, без душе! Ниси вредан да имаш тако красну женицу као што сам ја, и тако добру кћер као што је наша Марија!
ПЕТРОВИЋ (скочи и баци новине ходајући жестоко по соби):
Нечувено! Од како је повеснице, тога још није било! За осам дана доћи из Берлина у Француску! Куд год иду, свугде победа за победом. Француско лево крило разбијено, десно крило разбијено, центрум разбијен, педесет хиљада мртвих! Митраљеза? — Шувикс! Мак Махон? — Којешта! (Насрне на жену). Жено, ја ти кажем, за осам дана Пруси су у Паризу.
КАТА:
Бог с тобом, човече, шта је теби?
ПЕТРОВИЋ:
Шта ми је?... Мислиш ли ти да ја немам мозга да добро расудим ствар? Море, знаш ли ти шта ће то рећи: Прус?... Прус! И име му је лепо! Па какви су то генерали?! — Молтке, Фогел фон Фалкенштајн, Штајмец, па тек царевић Фриц! Од како је света и века није било таквих људи! Па ти се још сумњаш да неће за осам дана бити у Паризу? Ти си, жено, луда! (Хода даље по соби).
КАТА (Марији);
Моја ћерко, твоме су оцу новине сасвим завртеле мозак!
МАРИЈА:
Слатка мамице, пустите ви татицу. Ви знате да је он заклети Прус. Већ да гледамо око кујне да нам не загори печење.
КАТА;
Шта, печење да загори? Ни за које новце! Онакав красан телећи черег... Хајдмо брзо у кујну.
МАРИЈА:
Станите, мамице, ево иду гости. Ако се не варам, чула сам Миланов глас.
КАТА:
Сувише ти је љубак, а да би га заборавила. Заиста су гости. Васо, хајде пред госте.