Финикс и голубови

Финикс и голубови
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Нови, прекрасни финикс роди се из родитељскога пепела, нарасти и начне раширивати и трести крила своја, к стогодишњему летењу спремајући се. Упази га јато незлобивих голубова, долети к њему, опколи гга и пријатно гледајући на њем запита га: каквога је рода и племена, и на који се пут приуготовљава. Каже он ко је и откуд је, и да ће сто година живити и летити. „Сто година!” - викну голубови. „О, благо теби! А гди ти је друг?” — вопроси га једна голубица. — „Ја немам друга, ја сам сâм и један овога родана свету.” - „Сам на свету!” — са ужасом вопију голубови, поздраве га, честитају му срећан пут и одлете, са сожаљенијем међу собом говорећи: „О, несрећне на свету птичице! Како ли ће толико дуги и бедни преживљети и провести живот, и без брата и без пријатеља, без сестрице и без верна друга!”

Наравоученије

Откад је бог људе на земљи створио, и откад су међу њима цареви, ниједан цар није веће благодјејаније роду человеческому показао и учинио од онога кому је бог у срце вдохнуо да се чрнци и чрнице, калуђери и калуђерице, од ропства у свободним земљам и од вечних без сваке кривице тамница избаве и освободе. Благословено и свето остаће име његово довека! Колико се више человечески род буде уразумљавати, од мрачнога сујеверија освобождавати и чистим разума светом озарјавати и осијавати, толико ће се више његова человекољубна душа од рода в род ублажавати и памет и име његово помињати и славити, и све оне хиљаде хиљада људи који се не би родили а за његов узрок родиће се, за слатки дар божји, за живот и за словесну бесмертну душу, богу и Јосифу, сину Францишкову и Маријину, дужни ће бити благодарити.

Да се находе неки међу људма који су, или за јестествене или наравне недостатке и узроке и љутом нуждом, усиљени не женити се, и тако без порода и без плода живу и умиру, то по нешчастију и бивало је и биће. Али из тога закон, и што је најужасније: свети и христјански з а к о н, установљавати и правити, ово је управ против божјег намјеренија, воље и благослова, против богосозданога јестества, против сваке искрице памети и разума, на умаљеније, истребљеније и на погибел рода человеческога, сљедователно всеконечнога безумија измишљење и дело.

Ја сам остарио већ са многих народа и језика калуђери (и сам, да која сам гуја него калуђер, кад овако сам живим, разве што у црним хаљинам обучен не ходим), јоште, хвала господу богу, нисам ни у једном роду и језику такове дрвене и нечувствене калуђере нашао ни познао који за женом не уздишу, не чезну и не гину. Оним древним у непроходимим ливијским пустињама пустиником (како житија њихова гласе) воздушни, или боље да речем: чрез њихово воображеније начињени духови у жене (и по свој прилици лепе) су им се претварали, и како на сан тако и на јаве долазилм. А да шта је друго ово разве непобједимаја воља бога творца и непоколебими и во вјеки неподвижими јестества закон, који чини да чловек без жене не може бити, како год голуб без голубице, како риба без воде, и како све што живи и дише не може бити без воздуха. Оно што свештени поје певац, не разумева се само за водноје, него за свејестество и ред, кога је премудри и свемогући уредио бог: „ Предјелп оложил јеси јегоже не прејдут.” Од овога свештенога и вечнога предела ко се год удаљи, мора сиромах тумарати по мраку и главом које о шта лупати и нос гди не ваља завлачити; мора, ако му се и неће, за љуту невољу блудити и као изгубљена овца заблуждавати, и ако ће анђелско срце имати, принужден је и штетити га и покварити. А како и зашто? Ето зато зашто је прешао они предел „јегоже не прејдут”, и кога јошт нико није с читавим вратом преступио и прешао.

Ја благодарим творцу мојему што ме је упутио к науци полезних језика, и учинио ме наћи слатку забаву с књигама; а иначе у оном земном рају подобном месту, у прекрасном Хопову, којега всегда с услажденијем срца спомињем, не би несрећнијег од мене човека било. Но како (може ко помислити) у таковом месту а несрећан? Каково противоречије! Није противоречије. У најлепшим местам чувствителна срца највећма чувствују. Срце које је за љубов од бога сотворено, мети га сама у рај, пак не жели му горега пакла. „Но, љубио би бога”, — рећи ћеш ми. Ми смо малопре опоменули да они пустињици који су с три смокве на дан живили — а остало, по свој прилици, ваља да су као хамолеони с ветром надокнађивали — па каж' дер ми: што су им жене на памет и на срце долазиле, те јошт онде гди им није било ни гласа ни трага? А ми у Хопову, гди су, хвала богу, праве жене као што их је бог створио и мати родила, хоћеш зар да о њима не мислимо? Све су лажи с временом залуду, ваља да им се трагови нађу. Ко год није кадар себи подобна створења љубити, нек лаже колико му драго, он ни бога никада неће бити кадар љубити, зашто у срцу хладном и нечувственом никаковој љубови није места. И, што је чудније и ужасније, они људи који су себи метнули били у главу да осим сваке к људма љубави самога бога љубе, до толикога их је бујства и бешенства њихова љубов довела, да су људе за љубав божју проклињали, убијали и живе пекли. Ово ти им је плод њихове поштене љубови!

Ево, дакле, сва тајна коју људи далеко траже, а у недри је носе: „Даћу вам — вели бог чрез пророка — „закон нов на скри жаљех срца вашега написан”. Ово је закон Христа Спаситеља, који ништа друго није, ни длаке ни мање ни више, него вечни закон просвештене и у своје право совершенство доведене и узвишене натуре илити јестества. Што је год противно правди и добродјетељи, то је противно и јестеству и самому богу, који је премудри јестества зиждитељ и творац; с којим, сиреч јестеством, кад се како надлежи сојединимо, онда ћемо се сјединити са сваком добродјетељију и са свим добрим и чесним људма, с нашим правим благополучијем, временим и вечним, и с самим богом, „во Христје Исусје Господје нашем, кому слава, чест и поклоњеније во вјеки вјеков, амин!”

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.