У ПОЉУ
Ближи се подне, сунце ће припећи —
Сад је најбоље ту под дрво лећи:
Нада мном висе гранчице зелене.
Дубока сенка ћути око мене.
А летње сунце жеже немилице.
Не дишу под њим поља, ћуте птице.
Ни гласка нема, каткад зуцне мува
Ил’ ветар, када преко поља сува
Са сунца бежи, шушне међу грањем.
Преврће лишће с тихим шапутањем
И умири се, кад нађе
Захлађе, —
К’о лена мис'о што слатко задрема
Кад се посла нема...
Авг. 1898.
