У неприлици
| У ноћи немој (1897) Писац: Стеван Бешевић |
Пријатељу и пјесниче,
„Учин’те ми љубав ову:
Пошаљ’те ми и ваш прилог,
... Как’ву пјесму вашу нову“.
„О вама се чују, знате,
Л’јепе р’јечи — права хвала;
Па де друже пробудите,
Вашу лиру идеала“.
..........
Од прилике тако гласи,
Писмо драгог уредника:
— Пјесник сјео и већ лута,
Кроз редове живих слика.
Хоће да се „одазове“
Уреднику и свом брату.
То је лако — та пјесник је
По природи и — занату.
Сјео пјесник мућка, мисли,
А све брж лети време,
Сумори га неки стисли,
... Нема пјесме,... нема теме.
К’о изгнаник ком је судба,
Вјечни немир само дала,
Тако и он лута мишљу
Кроз редове од могила
И срушених идеала.
Пред њим пукла сама степа,
Тако тужна, гола тако;
Зар ни једног више цв’јетка,
... Ох, ала би горко плако!
И налакћен док је тако,
У хартију немо глед’о,
У једанак шта се деси?:
— Врисну једно мало чедо.
„Ха, ето је!“ кликну пјесник,
„Ето пјесме „с оног св’јета“.
И... „бабица“ оцу јави:
„Красно женско!“ — (штета, штета!)
Четврто је, хвала Богу, —
То баш теку л’јепо дани!
... А како би нешто било,
Да се чедо пјесмом... храни?
Па потеже ситно перо,
Да напише ц’јелу страну,
Пјесму „чеду с другог св’јета“
Такву никад нечитану.
И тек поче,... кад ал’ ба́ка,
донегуца, па к’о с неба:
„Синко, још нам „круна“ фали,
Да купимо данас — хљеба“.
..........
„Све бадава!“ хукну пјесник,
И лати га нека гроза,
Па дохвати једну карту
И написа уреднику:
„Извините, нема пјесме,
Око мене сама — проза!“
Извор[уреди]
1897. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година друга. стр. 162-63.
|