У домовини

У домовини Писац: Осман Ђикић

Опет ме ево, на твојијех груди,
Рођена грудо, — мајко моја мила,
Животом срце опет ми се буди,
И пјесма ево порађа се чила.

Гле, сунце твоје опет грије мене,
О, како њежно злаћане му зраке
Згривају моје груди залеђене,
И дух ми дижу небу под облаке.

С висине сиње — сунцу испод крила —
Гледам те, гледам, мој премили доме:
Високе горе — станке б’јелих вила —
И родна поља, дубраве питоме.

Ту сиједа Вележ, што високо гори
Диже се к небу и сунчаном сјају,
Сваког јутра оклен јасна зора зори,
И златног сунца зраке заблистају.

Ту Хум и Столац охоло се пењу,
К’о мртва стража, што вјекове броји;
На суром кршу, на хладном камењу,
Ја видим прошлост прадједова моји’.

О, кол’ко само, колико ли пута
Јуначка крвца потекла је током,
Куд сада пастир вере се и лута
За својим стадом — за овчицом кротком!

Јест. Суре ове и врлетне хриди
Нијема наша историја то је,
На којој око вељу славу види,
Негдашњу славу миле груде моје!

Ту, доље хучна Неретва се пјени
Кроз цв’јетну башчу, што се Мостар зове,
И б’јесним хуком к’о да прича мени
Свијетле приче славе Србинове.

Ту Бишће-поље. О, колико туде
Дивнијех српских витезова паше,
Слободу бранећ’ своје родне груде
Колико њиха млађан живот даше!

Гле, тамо доље, гдје из црних тмина
Сребрна Буна тихо се искрада,
И к’о да бјежи од паклених џина,
Кроз цв’јетне башче нагло јури тада...

Високо гори, у облак се дижу
Врлетне хриде кршевите, голе,
Гдје само лаки вихорови стижу,
И оро-тице гнијезде се холе.

На хридам тијем, гдје сад пустош влада,
Бујани живот некада се лио,
У густим сјенкам дебелога хлада
Голи се овај камен негда крио.

А красне ките витезова чили’
Јуначке туд су игре заметали,
Зидове оне, што с’ бршљани скрили,
Негда су двором владалачким звали.

Ах, бјеше негда, ал’ то бјеше давно,
Кад Стјепан Вукчић владао је туна!
Ах, бјеше негда — ал’ то вр’јеме славно
Још само знаде н’јема причат’ Буна!

О, свете слике, што вас око гледа,
Пуне л’ сте сјаја, пуне л’ веље славе!
О, да л’ смо ваша ми достојна чеда?!
— — — — — — — — — — — — — —
Не, нисмо! Стидно сви погнимо главе!

Извор

1901. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 6, број 7: стр. 246-247.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Осман Ђикић, умро 1912, пре 112 година.