Ускок/VI

Извор: Викизворник

◄   V X VII   ►


VI

Пошљедње ноћи године 1815-е на ведру небу сијаше пун мјесец и одсијеваше са смрзла снијега по Ловћену и по његовијем обронцима и вртачама. Најшира ловћенска долина, Цетињско поље, наликоваше на какво слеђено језеро; само на једном рубу, под брдашцем једнијем, црњаше се дугачка двобојна зграда, цетињски манастир. Иако бјеше тек други час ноћи, не виђаше се свијеће ни кроз један од два реда прозора на манастирском лицу. Према лијевом рогљу манастирском бјеше ниска зграда, без прозора, покривена сламом, коњушка и стаја. На десној страни налази се црква. Никакве друге куће не бјеше у оно вријеме на томе пољу. Пред главнијем уласком манастирским бјеше гумно. На пушкомет испред манастира издизаху се на равници под снијегом хумчићи, гомиле од рушевина старог манастира и дворца Црнојевића, које разори скадарски везир Сулејман-паша (1690). Од тијех рушевина владика Данило Петровић сагради нов манастир на данашњем мјесту, али и тај сруши Нуман-паша Ћуприловић кад оно са силном војском прегази Црну Гору (1714). Десет година доцније, подиже га опет владика, а седамдесет година по томе (1785) опет га похара и спали турска најезда, и опет га оправи владика Петар І Петровић.
Да је ко наишао, па да су му отворили врата, ушао би најприје у подугачко, уско двориште, иза којег се диже друга, мања зграда, са широким покривенијем ходником; видио би горе на ходнику одсјев пламена и чуо би пјевање уз гусле; попео би се уз камене стубе и, стигавши до средине ходника, нашао би отворена врата простране, поплочане и сведене мађупнице, на сред које гораше велика ватра, око које сјеђаху домаћи.
Сјеђаху: владика Петар, ђакон Иво, архимандрит Јанићије и калуђер Јосиф. До овога, на струци простртој на поду, сјеђаше подвитијех ногу млад гуслар, с двије мале пушке и јатаганом за силајем. Од њега налијево, наовитак, сјеђаху исто тако још тројица оружанијех младијех Црногораца. Иза њих, у углу камене клупе, бјеше прислоњен сноп дугих пушака. Подаље од оружја, на каменој клупи, налажаху се: владичин послужитељ Мило Савов Његуш, кувар Лазо, коњушар Мираш Бјелош, говедар Зеко Угњанин и седам ђака, неједнаке доби, било их је од дванаест до седамнаест година.
Владика на великој, постављеној столовачи пребираше бројанице. На њему бјеху мантије, а на глави повисока, црна, свилена капа. Наликоваше доста на брата Сава, само што му образи бјеху протегљастији и утонули и што је имао дугачку просиједу браду. Израз му бјеше сјетан, готово жалостан.
Ђакон — „Милобруковић Иво“, како га најобичније зваху Црногорци — жилав човјек од четрдесет и њеколико година, обријане браде, црнијех, танких бркова, имађаше капу као владика, а иначе бјеше у црногорској ношњи, и канда бјеше гладун, јер је имао свитне хаљине и грудњак извезен златом. Тога вечера, преко обичаја, бјеше озбиљан, јер иначе главни му посао бјеше да шалом и досјетком разговори и разведри сјетног владику. Он сјеђаше на троножном сточићу, тако да му је глава допирала до груди владичинијех; на кољенима му бијаше њекаква велика књига, на њој лист хартије и дивит, у руци држаше гушчје перо; на лицу му се огледаше велика помња, јер, уз гусларево пјевање, владика му често њешто дошаптаваше, што би он биљежио или га запиткиваше, нашто би он одговарао, након подужег грискања пера.
Остали с помњом слушаху пјесму, која причаше, као обично, о покољу, или мегдану каквом. Оба духовника бјеху под камилавкама. Архимандрит, наочит старац, добродушна лица, једини пушаше из дугачка чибука. Онај други, отац Јосиф, млад човјек, јак, кратке, црне брадице, лица необично широка, изгледаше приглуп. Старац бјеше родом од њекуд од Мораче, а млади бјеше Црмничанин. Најстарији ђак, њеки Обрад Милетин Љешњанин, спретан младићак од седамнаест година, с пиштољем за појасом, послуживаше вином духовника и ђакона; пред војницима бјеше бардак, код слугу, на клупи, други. Ђаци, њих шест, махом поповска дјеца, из различитијех племена, сјеђаху одвојено, те се припадом и задиркиваху.
Кад пјевац заврши као обично: „Вама пјесма и од бога здравље“, устадоше два његова друга, узеше из угла сваки своју пушку, па отидоше да смијене стражаре на два побочна изласка манастирска. Тога маха било је у манастиру тијех војника гласоноша свега шесторица, три из Катунске нахије, један из Ријечке, један Љешњанин, један Црмничанин — све бирани момци. У исти трен устадоше коњушар и говедар и приступише владичиној руци.
Он им рече:
— Одосте на лијегање? Е, хајте са срећом. Скоро ћемо сви!
Ђак Обрад и момак владичин Мило завргоше се такође пушкама, а ђак још извуче иза појаса големи кључ од капије, те испратише млађе.
— Лазо! — зовну владика.
С клупе скочи омален, црн човјек, одјевен од појаса навише латинским хаљинама. И одазва се:
— Заповиједајте, господару!
— Колико ћеш имати пецива?
— Четири добра брава, а могу, ако устреба, скувати пиринча и кртоле, каштрадине и сланине!
— Одакле су брави?
— Од онијех с Угања — прихвати ђакон. — Ја сам их записао.
— Хљеба имаш доста?
— Имамо преко тридесет погача.
— Дакле, хоће ли бити јела за двадесет људи, осим нас домаћих?
— Биће!
Владика се обрну архимандриту:
— Како је твоја нога, Јанаћије?
— Кад је овако хладна студен, не мучи ме као кад је влага!
— Кад је влага споља, треба да речеш! — дода ђакон, прихвативши од ђака чашу... — Јер ова изнутра не вјерујем да ти шкоди! Нема бољег лијека од опаке ватре и њеколико чаша оваког доброг црмничког! Дед, стрикане, још по једну! Благословите, владико свети!
Испивши, ђакон одмахну главом и стаде ожимати устима.
Питко је, реско, миришљаво, дивно! Има ли га колико још, брâто?
Јосиф, кога он тако зваше и који бјеше подрумар, одговори:
— Има пуна десетача!
— Јао мени за њим — закука ђакон и начини лице тобожње жалосно. — Сјутра они горски вукови попиће га свега! Сјутра у ово доба капи га већ бити неће — зато, стрикане, дед још по једну! Деде, боље је него да опет капетана лијечиш и вараш!
Онај печени и оглодани кувар скочи с клупе:
— Шта вара? Ко га вара?
— Ваистину, нијеси ли га тро румом? Нијеси ли навео старца да потроши двије плете за рум, па си га тобоже трљао, једну чашицу на длан, другу кроз пјевало, па док би длан о длан, нестаде рума! Још му рече: „Треба други пут више и јачега, јер овај не ваља!“
Вратише се Обрад, Мило и смијењени војници. Ови, црвенијех образа и руку, чим положише пушке, сједоше примакнув се добро ватри. Један бјеше још голобрад.
— Студено, дјецо? — пита их владика.
— Да отпану ноге и руке, свети владико! — одговори старији.
— А зашто по толико стојите? Можете се почешће мијењати! А шта ти се чини, Ћиро, је ли згодно вријеме за путовање?
— Да не може бити љепше, особито за пјешака, господару — одговори старији. — Снијег се смрзао, а свуд равно као по длану! Ја бих радије путовао по оваквом времену но по икаквом другом!
— То ми је мило! — рече владика очевидно за себе.
— Али на коњу, да бог сачува! — дода онај што је гуслао.
— Е, мој ђетићу, ономе што је на коњу ласно је и сићи! — рече ђакон.
Владика устаде, а за њим сви. Обрад и послије њега најстарији ђак, Озро Дабишин Озринић, надимком Мурат, запалише двије велике свијеће и стадоше пред врата. Војници и ђачићи и кувар пољубише руку владици; он се упути за свјећоношама, праћен духовницима, ђаконом и својим момком.
Ложница му бјеше налијево, одмах до мађупнице, једна од најгоријех соба, јер је примала свјетлост из дворишта, и то преко сведеног, готово увијек мрачног ходника. У предњој згради бјеше бољих ћелија, али владика од младости бјеше навикао на ту. У ходнику застаде мало гледајући небо: бјеше чивитасто, а звијезде, крупне, трепераху живијем сјајем.
— Дивна зимња ноћ! — рече владика.
У тај мах заурлика вук негдје у дну поља.
— А-ха! — учини ђакон. — И онај то каже!
— Јадно звијере! — дода владика и крену се.
Мило узе свијеће од ђака. Остали се опростише с владиком.
Духовници отидоше у своје ћелије, десно од мађупнице. Ђакон викну с прага ђацима:
— Хај’те, дјецо, и ви, одмах, е знате да сјутра морате у зору устати! Жао ми вас је, али ноћас нема јегленисања!
Кувар му рече:
— Мени ће требати четворица, јер ћу приставити пецива већ у зору, да буде све готово у ручано доба!
Ђакон одговори:
— Имаш коњушара и говедара, дакле, доста ти је још двоје дјеце да окрећу пецива, и то да окрећу на поређе, да их је што више у цркви! Тако, шјор капетане!
— Ама, лијепо мој шјор амираљу, Мираш и Зеко једва ће одољети да носе и цијепају дрва, да доносе воду, да стружу кртолу, и триста других послова, као кад се готови за толики народ!
— Добро, добро — прекиде га ђакон. — Ради како знаш! Капетанова је вазда најстарија на броду! Хај’те дјецо!...
Кувар Лазо бјеше ђакону земљак и њеки далеки род; прозва га „капетаном“ зато што је Лазо био мрнар више од двадесет година — био је управо кувар и на бродовима — па под старост доспије у цетињски манастир. Готовио је и за духовнике и за млађе. Био је вриједан и вјешт, а уосталом, владика је љубио проста јела, једино је малко гаман био на морску рибу, а ту је Лазо изврсно спремао. Лазо је, као махом стари поморци, радо причао млађима своје доживљаје који су махом били невјероватни. Сам бог зна колико се пута, тобоже, топио и увијек, чудом њеким, спасавао и шта све по свијету није видио, чега се ни у сну не привиђа! Млађи су га радо слушали и хватали у лажи.
Иво бјеше родом из околине приморског манастира Стањевића, који је у оно вријеме био у црногорској граници и где су владике радо проводиле зиму. Иво бјеше ожењен, али оставши млад удовац, као „мирски“ ђакон, приљуби се владици. Владика га је наговарао да се закалуђери, те да остане с њим довијека, али Иво није волио носити мантије. Кад се послије пропасти Млетачке републике, за вријеме безвлашћа, владика поче спремати да с војском сиђе у Боку, узе тога младог Бокеља као писара. И тако Иво уз владику би цијелог рата на Приморју, служећи га усрдно, а и стављајући „главу у торбу“, као војник, без чега не би никад стекао угледа међу Црногорцима!
У мађупници се није готовило. Она је зими служила за вечерња посијела, за ложницу стражарима и као збориште главарско. Права кујна бјеше у засебној зградици, у њеком малом дворишту, које се налазило на боку старије зграде, и које захваташе, с једне стране, бедемчић, подигнут ради одбране, а с друге, један дио зида новије зграде. Кувар је ноћивао с војницима, којих поњекад бјеше и по дванаест-четрнаест. Пустине бјеху дању сложене иза врата. Те ноћи њих петорица не заподјеше шалу, као обично, него један од војника започе:
— Господар је много замишљен!
— И не био! — дода други. — Како ће смирити толику кавгу? Како ће пресудити за толике мртве главе!?
— С помоћу божјом, као и до сада! — прича трећи.
— Занаго, без самахне божје помоћи, ту не помаже људска памет! — вели четврти... — Па ето биће једно чудо више.
Онај голобради посматраше испитљиво свакојега, чим би који започео говорити.
— А шта мислите, што он сад ради? — пита кувар. — Мните, спава?
— Знамо, чоче, и без тебе то — рече најстарији.
Али младићак запита:
— А шта ради, стрико?
— Метанише, синко, и богу се моли по сву ноћ! Данас је једноничио! Ништа у своја уста узео није, нâко у мрак здјелицу чаја.
— А што је то чај, стрико? — Трава једва, руска, осушена, личи на пелен кад се сух смежура!
— Па то је лијек њеки?
— А и јест лијек!
— Причали су у нашем племену — настави дијете — да се ноћу пред вратима његове ћелије може чути разговор, баш као да двојица разговарају! А то, веле, дође му у походе свети Василије Острошки, у помоћи нам био! Је ли то истина, стрико?
Кувар, који простираше своју пустину, леже, покри се и одговори:
— Ја не кажем да није, а није ми обичај да прислушкујем на вратима! Добра вам ноћ!
Онда старији другови, иако су помишљали да мали зна као и они сва чудеса, које је владика починио и која су се по народу разгласила, ипак му их стадоше причати, што који:
— Кад је оно владика ходио у Котор, на станак бијесном француском ђенералу Мрмоњи, овај га не понуди да сједне, но га дочека оштро и поче с њим бјеседити горопадно! Владика га само погледа и мало диже руку, а на то мој ти Мрмоња заковрну, посрну, те да га сâм владика не прихвати, пружио би се на тле као свијећа! — „Што ти би, господине?“ пита га Свети. — „Би ми то, што нијесам вјеровао у твоју моћ, свети владико! Но ти се молим, опрости ми грјешном!“ Па му, вели, цјелива руку и лијепо га замоли да сједне...
— Једном њеко похара њеку самохрану, стару удовицу. То је било у Ријечкој нахији. Владика прокуне лупежа рекавши: „Дабогдâ се огубао и лијека не нашао, док не врати украдено и не прида још три оке вуне!“ Седмога јутра након тога нађе баба пред својим вратима све своје и још три оке вуне!...
— Једном се нађе у планини убијен човјек. Његово браство узалуд је трагало за убицом, узалуд је нагађало, не дознаде ништа поуздано. Тада се племе договори да се свети племену у чијој је граници њихов погинуо. Спремало се велико зло, јер оба племена бјеху јака! Тада им владика пошаље свога момка с поруком нека се стрпе само недјељу дана, па послије њека раде шта знају! Они послушају. Владика прокуне убилца: „Дао бог да иста пушка убије њега, те да се на њему сврши!“ Сјутрадан у зору, у трећем племену, зовну човјек њекога главара и викну му: „Ја сам, вели, тај и тај, и ја сам убио у планини онога због којега ето хоће да се покољу два барјака! И ево ја сам себи судим, да се прекине о мојој крви!“ Кад то изрече, уби сâм себе из пушке!...
Још таквих, понајвише страшнијех догађаја, причаху војници. Било је пак у њихову причању и владичинијех досетака и благих шала, од којих ћемо навести само једну:
— Једног љетњег дана пред вече изиде владика из манастира на гумно и сједе. Како се бјеше дубоко замислио, а имађаше у руци њеку кутицу, стаде је пребацивати из руке у руку. У толико наиђе десетак доњокрајаца, да-ти, с каквом давијом, па кад га видјеше онако у мислима, застадоше и почеше нагађати: о чему ли премишља? Један рече: „Он сад дознаје што ради бог!“ „Други рече томе: „Е хајд’, па реци Светоме да си погодио што он мисли!“ — „Не бих, валај“, рече онај, „да ми даш најбољега овна из свога тора!“ — Трећи се умијеша: „Ада, ја бих за плету отишао и питао га: молим те, Свети, што сад ради бог?“ — „Е, валај, ако ти то баста, даћу ти тврду плету! Хоћеш?“ — „Хоћу!“ — „Ма, нећеш.“ — „Ма, хоћу ево пред људима!“
— Онај право пред владику, скине капу и пољуби га у руку. Остали се примакоше да све чују: „Које добро, синко?“ — пита Свети. — „Молим те, свети владико, да ми кажеш шта сад ради бог?“ — „Ев’ ово ради бог!“ рече владика, једнако пребацујући кутију. „Све овако, све овако, из руке у руку; од једнога узме па другоме дâ. Ономе сутурану узео је плету и теби је сад дао!“...
У праскозорје зачу се клепало. Ђак Обрад, који већ учаше „пошљедњу књигу“, бјеше велик вјештак у томе. Изнајприје куцкаше ситно, споро па све јаче и брже, те се одјек разлијегаше по пространој, нијемој и студеној згради! То је будило већину домаћих, дјецу пошљедњу; сви се крстијаху, а многи одмахнуше главом, рекавши: „ђаво ђетињи!“
Клепање затече владику будна: на први куцањ он устаде, одмакну резу на вратима и опет леже. Његов момак, Мило Савов, бјеше већ пред вратима, те уђе и, чучнув пред оџаклијом, распрета жеравицу, наложи и поче пирити.
— Какво је вријеме, Мило? — запита старац.
— Студно, господару, али је небо ведро! На здравље ти, господару, Нова година, да бог дâ!
— И с тобом, Мило, дај боже!
Пламен у оџаклији букну, момак запали двије свијеће на настрешници оџаклијској.
Ћелија бјеше дугачка око шест корака, широка четири, озго сведена, са два прозора на ходнику; прозори су имали гвоздене решетке. Према кревету бјеше мали иконостас, шест-седам икона, златом и сребром окованијех. Пред њима вишаше кандиоце, у коме још тињаше пламичак. На стијени, према вратима, бијеше богата оружница. Под бјеше застрт шаренијем поњавама. Између прозора бјеху пањеге (издубене у зиду), затворене стаклима, кроз која блистаху двије владичанске митре и два крста и резличите утвари црквене, које је једном владика морао заложити да би набавио џебане! Под пањегама бјеху два велика гвоздена ковчега, по свој прилици празна, откад Русија прекиде годишњу помоћ! У средини бјеше сто застрт зеленом свитом и око њега три столице. Најпослије у углу бјеше велик орман и до њега рукомија.
Слуга изнесе чизме.
Владика жустро сиђе с ниског кревета, закопча црногорске докољенице, навуче свитне димлије, па црн грудњак, па се опаса шаренијем појасом, па се стаде умивати. Требало је још само да обуче зелену доламу, да натакне калпак, да припаше једну од онијех сабаља што вишаху у богатој оружници, па ето га, каква су га запамтили Турци и Французи кад је предводио своје ратнике против њих! Али старац навуче мантију и скиде капу, те му се просуше по плећима дугачке бијеле власи. Тада поче метанисати пред иконостасом. Мило га затече у молитви, те и он клече и додирну челом земљу. Владика обу чизме, преметну крст и панагију, обуче манторос и стави на главу панакамилавку, па сједе према ватри.
Момак хитро стави у ред креветне хаљине, одшкрину стакло на прозору, па отворив врата, рече:
— Господар је спреман!
Уђоше један за другим: архимандрит, Јосиф и ђакон. Они му честиташе први дан нове године, па се измакоше. Онда уђоше ђаци, и сваки одмах изиде, чим цјелива и прими благослов. За њима наљегоше војници, па момци; од тијех сваки доби коледу, по сребрн талијер, „капетан“ кувар жут дукат, па и они отидоше.
— Велика је студен — започе владика — па се бојим да неће моћи доћи ни десет главара, а ако икад, оно данас требало би да их буде овдје најмање двадесет!
Јанићије прихвати:
— Доћи ће, господару, сви који су обећали, јер је већ од јуче ведрина! Они који су се кренули издалека, ноћиће, као обично, њеки у Ријечкој нахији, други у Бајицама, у доњем крају, разумије се они који се нијесу били с њима!
— Бог те чуо! — рече владика.
Ђакон започе:
— Ја се, ево, кладим да ће их стићи најмање двадесет, и то прије него што се летурђија сврши! Само ће изостати један најглавнији!
— То је лако погодити за најглавнијега — рече владика — а за остале си доиста сањао.
— Е, и то знаш, као и све, владико свети — викну ђакон у њеком заносу и пољуби владику у руку... — Е, да испричам сан? Хоћу ли?
— Можеш! — одговори старац, смијешећи се.
— Усних да стојим пред манастиром, као чекам њекога. Стојећи тако, одједном, не знам како, ни откуд, обрете ми се у руци погача, и у исти мах долетје од њекуд силно јато тица, све њекаквијех лијепих, шаренијех, па све цвркућу и скакућу око мене. Ја се збуних, а ви, господару, с прозора викнусте ми: „Та шта си се, Милобруковићу, сплео, што им не мрвиш погачу? Не познајеш наше тице!?“ На то ја почех мрвити, а тице: кљуц, кљуц, кљуц! — у божји трен поједоше цијелу, па одлетјеше! Тада се ја окретох к вама. Ваше лице сијаше од радости! Ја вам викнух: „Ето све бјеху на броју, осим пауна!“ А ви одмахнусте само руком и рекосте: „Бог с њим. И не треба нам!“
— Збиља, лијеп сан! — рече владика уставши.
— Ја сам, господару, наредио ђаку Мурату да изиде пред врата манастирска, па да биљежи све главаре редом, како буду долазили, па, кад буде при крају летурђије, да донесе попис у олтар!
Владика се мало замисли, па га погледа задовољно:
— Видиш, то је паметно! То си се добро сјетио, мој вриједни Иво!... Него, познаје ли то дијете много главара?
Јосиф одговори:
— То је паметар, каквога, да-ти, нема у Црној Гори и Брдима! Тај ти зна све главаре у главу и по имену, чудо једно!
— Онда је добро! — заврши владика и пође.
Чим крочи на ходник, забрујаше сва звона. Војници чекаху, па се кретоше за духовницима.
Послије јутрење духовници и ђакон обукоше владику за архијерејску литургију. У исти мах, кад она започе, грану сунце, а на гумну, пред манастиром, зачу се тутњава, рзање коња и људски гласови. Одмах се тријем пред црквом испуни људима, а само главари уђоше унутра.
Бјеху већином Цетињани, а то није значило што и данас, него људе из околнијех села, што састављају цетињско племе, из: Бајица, доњега краја, Бјелоша, Очинића и Угања. Мало-помало, Придолажаху и други, те, при крају службе, ђак Мурат једва се прогура кроз гомилу и уђе у олтар да владици прочита списак главара. Бјеху дошли: из доњега краја кнез Илија Ивановић и барјактар Јоко Шпадијер; из Бајица сердар Ђико Мартиновић; са Кчева војвода Мићо Перка Шалетина и сердар Гардашевић; из Цуцâ Шуто Пешикан; из Бјелицâ војвода Марко Милић; са Ћеклића кнез Јован Вицковић; са Његуша сва три брата владичина, кнез Драго и Лазар Пророковић. Од Ријечке нахије: прото Иван Пејовић и два Ђурашковића. Од Црмничке нахије: сердар Саво Пламенац и прото Андрија Ђуровић. Из Приморја: Крсто Калућеровић и Вуко Ивановић.
Ђак додаде:
— Уз главаре је дошло доста Црногораца и десет војника који ће остати у манастиру. А дошао је, господару, и онај принцип што је побјегао из Котора, те згодан ђетић у црногорској ношњи!
— А од Брђана не дође нико? — пита владика.
— Нико! — рече ђак.
Владика се замисли. Након дуга мишљења, нареди да се отворе двери, па с крстом у руци изиде на амвон.
Најприје им честита Нову годину и пожели да у њу уђу по закону божјем, праштајући, заричући се на мир и слогу и љубав братску, јер их иначе чека пошљедња погибија. Исприча им причу из Светога писма о Кајину и Авељу, како Господ запита Кајина: „Гдје ти је брат Авељ?“ А кад убилац одговори: „Не знам“, како му Господ рече: „Шта учини! глас крви брата твојега виче са земље к мени. И зато да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје! Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи!“... „И овога часа то говори Господин Кајину!“ викну владика. „Јер Господ је овђенак и Кајин је пред њим! Ево га!“ додаде и заокружи руком по цијеломе збору. „Ево га, ово је све један Кајин! И ко је дигâ руку на брата свог и ко је то повластио и ко је није задржа, све је то Кајин! А да шта те друго очекује, Кајине, но да будеш потукач и бјегунац и измећар туђинцу, ако се не подвргнеш закону божјем?“...
Говорио им је дуго тако од срца, просто, очински, њиховијем језиком, па кад видје гвоздене самовољне горштаке укроћене и заплашене као дјецу, владика се одједном преобрази, од блага оца постаде оштар, неумитан судија, рече им да тога дана хоће умир без поговора, да се утврди суд и све што се дотле два пута покушавало! Знајући пак да се Црногорци највише боје клетве, заврши њом овако:
— Тако вам овог животворјашчег и часнога крста, тако вам он увијек помогао, тако га се не одрекли, тако вас не помамио, тако вас не затро бог, свети Јован, свети Василије и сви свеци и угодници божји, тако вам траг по трагу не погинуо, тако се не разгубали, тако вам шљеме и сјеме не погинуло, тако не испогибали срамотно, покорите се одлукама које ћете сами данас учинити! Ко им се не покори, ко их буде хотимично преступао, дабогда постигле га клетве које изговорих! Реците сви, у име своје и својих, по три пута: Амин!
Сви, ужаснути, повикаше три пута: „Амин!“...
Онда ста дијелити навору и опет бјеше благ.
Главари му љубљаху руку, а он свакога у чело.
Кнез Драго пропусти да се изређају и млађи од њега; иза њега стојаху Јанко и Крцун. Кад најпослије приступи, рече:
— Благослови, свети владико, овога новог Црногорца! Ево сам ти га довео! Једва је чекао да ти пољуби руку.
Владика пољуби и Јанка у чело, као и остале, па му задржа руку, гледајући га љубазно, али и испитљиво. Па онда рече:
— Да си благословен! Све сам дознао и радујем се што те видим. Дознао сам да си разборит и јуначан и да си се одмах привикао нашим обичајима у животу и да ти је намјера да останеш с нама. Кад си већ по своме избору постао Црногорац, ја те примам као да си од моје крви. Је ли право, браћо?
— Јесте, ваистину, као и све што ти кажеш и учиниш — рече брат владичин, Стијепо.
— А теби, кнеже Драго, настави владика, хвала велика, што си овога чојковића чојски дочекао, те учинио да му одмах омили наш крај. Нека бог и за то излије свој благослов на твој дом и твоје братство!
Од црквенијех врата па навише уза стубе, до краја ходника, људи се наврсташе на двије стране, да владика прође између њих. Кад он стиже до стуба, уђе с поља њеко момче и предаде му писмо. Владика га прочита и рече:
— Ово нам јавља гувернадур да је болестан, те жали што не може доћи!
Кроза жамор који наста њека гласина јасно рече:
— Валај, био здрав, или болестан, без њега се може и сад и посад! Тако му се поздрави, владико!
Почеше и други придавати, али владика махну руком и рече момчету:
— Поздрави лијепо Вука Станкова и реци му да желим да што прије оздрави.
У тај мах бахну на дворишна врата Ђорђе, игуман манастира Острога, људина необична раста, лика и ношње. Бахну и застаде на прагу, а колик бјеше, мало што не испуни сав отвор. На глави му бјеше камилавка, риђа му брада покриваше груди, а какво му бјеше рухо и оружје најбоље пјесма описује:
                      „А какав је од Острога бане,
                      За пасом му двије пушке мале,
                      О рамену дуга брешка виси,
                      О бедри му дуга гадарија,
                      До пола је вуком опшивена,
                      На врху јој од међеда глава,
                      Зинула је ка’но да је жива!“...
Сви главари весело заграјаше, те се чуло: „А глај сокола! А дође!“
Игуман се поклони и затутњи као из бадња:
— Помози бог. Благосиљај, владико свети.
— Добро нам дошао, оче игумане — прихвати владика.
За игуманом уђоше: бјелопавлићки војвода Марко Бошковић; пјешивачки сердар Мркоје Контић; пиперски сердар Марко Пилетић, барјактар Павао Бојовић и њеколико њиховијех.
— Добро дошли, моји соколови! — рече владика, љубећи их. — Обрадовали сте ме, занаго, као икад! А, заиста, жао ми је што се намучисте по овој студени, одакле докле!
Они почеше доказивати да се нијесу кињили, а ђакон Иво надвика их:
А што их жалиш, господару, као да су лацмани, а не мрки вукови, који мало хају и за вријеме и за даљину! Што је то њима!? Пођоше и дођоше!
Па турив прст у ухо ђакон запјева:
                    „Припртише торбе обрамице,
                    Претурише струке сињгавице,
                    Гранајлије пушке дохватише,
                    Па стигоше на Цетиње равно,
                    Пред дворове свога господара!“...
— Сад што иде даље, не умијем казати у пјесми, но умијем по просту, ев’ овако: „Господару, жељни смо те као озебао сунца, и ти нас дочекујеш као своју ђецу, али смо, богме, и озебли и огладњели, те да нам је што прије по једна оне ваше калуђерске препеченице, па онда да презалогајимо.“
Сви ударише у смијех.
Владика пође навише, лак и весео, и рече:
— Мој ђакон све шалом зачиња, али о свему промисли!
— А погоди ли мој сан? — пита га Иво.
Кнез ћеклићки, велик шаљивац, пошто чу сан, рече:
— Е јест овај наш Милобруковић и њеко гатало!
Одмах с уласка друге зграде бјеху двије простране одаје, трпезарија и дворница, у коју уђе владика. Према вратима, под иконама бјеше диван, а на средини дугачак сто, покривен шареницом, на коме бјеше њеколико великих, четвртастијех скленица ракије: око стола дрвене јаке столице, а иза њих се наврстали ђаци; по стјенама њеколико слика руских царева и војсковођа; у угловима два велика орахова ормана; иза врата бјеше издубено у зиду велико огњиште и у њему гораше ватра.
Уђоше главари. Саво Марков уведе и Јанка.
Најстарији Петровић први наздрави владици, честитајући му Нову годину, па сви редом, како који прими чашу, заиште благослов и жели срећан почетак. Па посједаше.
На ходнику момци служаху напитком војнике.
Игуман Ђорђе започе:
— Поздрав ти, господару, од попа Милутина из Тушине, па онда од свијех Морачана. Бјеше их много код мене о божићњим покладама. Сви те поздрављају и руку ти љубе.
— Од бога и њима свјема здравље — поврну владика.
— А је ли чега нова у тијем крајевима? Како је здравље у народу? Каква бјеше љетина? Је ли ко умро од старијих? Је ли било чаркања с Турцима?
Владика постави та питања да се игуман сјети о чему не треба да одмах говори, о ономе што бјеше најглавније, о чему сви мишљаху онога часа, а то је о крвавијем међусобицама између брастава и племена! Главари разумједоше да ће се тако из околиша доћи на главно, на живу рану, која се мора вријеђати! Сви постадоше замишљени, намрштени. Јанко, сједећи у нуглу иза Његушâ, посматраше их редом.
Игуман се сјети што хоће владика и потанко одговори на питање. Послије њега на ред дођоше Пипери и Бјелопавлићи и остали даљи. И сваки причаше о ситницама, поњекад и смијешним, само да се људи разведре. Кратке раставке тијех разговора испуњаваше Милобруковић нудећи ракијом, а кад видје да се примако главни тренутак, узвикну:
— Хвала богу, господару и господо, чуда једнога! Ево се састаше готово сви главари Црне Горе и Брдâ, па не испише ни пола кантуначе ракије, а да сам је ставио пред четворицу калућера, које бих ја изабрао, од цијеле кантуначе не би досад ђавоље капи остануло. Али, нећемо тако — заврши узевши послужавник с више чашица... — Чек’ коме ћу најприје понудити?... Ко ми је највише намрштен? Ха, ево ко!
И стаде пред главарима цуцким и бјеличким:
— А што си ми се у лицу тако намрштио као да ће сад град из њега, змијо цуцка, Шуњо Пешикане! И ти до њега тако исто, војводо Милићу! Дедете! Будите вољни, као да сте гдје на свадби у вашим питомијем и богатијем Цуцама и Бјелицама!
Ђакон нагласи те придјеве, јер су та два племена најкршнија и најсиромашнија, што изазва мало смијеха. И њих се двојица осмјехнуше и испише.
Ставши пред ћеклићкога кнеза Јована Вицковића ђакон поче кашљуцати, али га кнез претече:
— Могу ја, Милобруковићу, и без твога чаћења! А, богами, право да ти кажем, није ми мило да око мене жива поп чати, а и ти си њеки поп, да-ти напола! Него ето, да си ми здрав.
— Дао ти бог здравље и свијетао образ, Ћеклићу Млечићу. А ја баш мњавах да не можеш без понуде, јер се зна да сте злопитни!
Тако их је ђакон нудио редом, али владика, одједном, из небуха рече:
— За крв међу Катуњанима нека суде игуман Ђорђе и војвода Бошковић. Ријечанима и Катуњанима приморци Крсто и Вуко. Ријечанима и Црмничанима: сердар Мркоје и Радисав Контић! Пиперима и Бјелопавловићима: Перко Шалетин, Гардашевић и сердар Саво Пламенац. Ровчанима и Морачанима: кнез Драго Његуш, мој брат Стијепо и кнез ћеклићки! Је ли вам тако право?
— Мени јест, ваистину — рече старији Ђурашковић. — И баш ти хвала што ме не постави да судим!
То рекоше још њеки неизабрани главари: од изабранијех њеки се одрицаху, али на молбу владичину остадоше. Онда отидоше на ручак с владиком у трпезарију: Петровићи, сердари, војводе, кнезови, барјактари, свећеници и Јанко, свега њих двадесет и девет. Остали, око четрдесет их, збише се у мађупницу.
Ручак је мало трајао и мало се говорило, готово једини владика што постављаше питања и даваше упутства и савјете. Послије јела он разреди судије и парце на гомилице, па их понамјешта одвојено, у трпезарију, у дворници и мађупници; за писаре одреди оба духовника, ђакона и два старија ђака. Сви остали из мађупнице разредише се сами, по племенима и браствима. Наста испитивање. Сваки и најмлађи имађаше право мијешати се, исправљати, допуњавати, само кад би који сувише дигао глас главари га опомињаху благо: „Нека, полако, све ће се разабрати, имамо кад!“ Владика иђаше од једнога збора до другога, и стизаше увијек на вријеме, да их утиша, да расплете што се сувише сплело, да их подстакне на разбор...
Јанко иђаше за владиком; пошто тако обиђе све гомилице њеколико пута, отиде да разгледа цркву и манастир. Већ у ходнику свратише му пажњу њеколико капитела и основица од ступова, узиданијех међу незграпнијем каменима, у цркви тесано четвртасто камење, а на олтару, позади, лијепо израђен двоглави орао Црнојевића; знајући за постање манастира, Јанко замишљаше како је била лијепа стара грађевина Црнојевића! У ћелијама које бјеху отворене, Јанко видје старинскога оружја. Кад тако стајаше на прагу једне ћелије, дођоше два ђака, Мурат и један малиша. Мурат рече:
— Господине, заповједио ми је господар да ти отворим обатову ћелију и да је наложимо.
И отиде те отвори врата која бјеху до дворнице. Јанко с врата кроз густи мрак осјети задах влаге и трулежи; али кад Мурат отвори капке на два прозора, онда се угодно изненади. Видик с прозорâ бјеше на цијело доње поље и на околна брда. Међу прозорима бјеше диван, над њим огледало, на једној страни кревет и умиваоник, на другој стô, са великом полицом пуном књига. Ћелија бјеше малена, сведена, обојена жуто, али свијетла и суха; онај задах бјеше од ваздушне влаге. Зачу шкргање у зиду и видје иза врата омалену изидану пећ. Мурат му рече:
— Ево мали Милун налаже, а ако ти што устреба, он ће те послужити. Ја одох!
Покућанство бјеше покривено дебелијем слојем прашине.
Јанко се највише зачуди облику дрвена кревета. Бјеше низак, простран, са високим надглављем, којему рубови имађаху лијепо изрезане украсе, прави млетачки супружански кревет! На њему бјеше душек, лакат дебео, без покривача и подглавља. Диван, такође простран, висока наслона, кожом застрт, бјеше мање очуван. Огледало обличасто, са дрвенијем криволетом, млетачке резбарије, бјеше ствар од цијене и од укуса. Тако и двије столоваче и сто с полицом. Све то казиваше да је јадни опат љубио умјерену удобност и љепоту и у скромности!
Јанко отвори стакла на књижници. У горњим редовима бјеху дебеле, једнолике, укоричене књиге са натписима на хрбатима, талијанска, историска, богословска и философска дјела, путописи, њеколико свезака велике француске енциклопедије, њеколико класика талијанских и француских; при дну нађе доста и српских књига; у столској кутији откри мноштво рукописа, бјеху биљешке, нацрти државнијех написа, оригинална службена акта на француском, руском и талијанском језику. Велики дрвени мастионик, пун плијесни, њеколико гушчих пера и двије дебеле писаљке чињаху утисак, да су вијековима ту лежале недирнуте!
Ђачић Милун, збојито, плаво Црногорче, сасвијем налик на каквог чешког клапчића, стаде на вратима и рече:
— Ево сам добро наложио, господине Јанко. Оли да ти донесем чашу вина?
Јанко се насмија и рече му:
— Донеси метлу и крпу какву.
Кад се дијете врати, запита га одакле је.
— Добрљанин — одговори ђак.
— Гдје је то?
— Ето туна — рече дијете показујући руком на главице с лијеве стране поља. — Ту одмах иза границе је Добрско село.
— Какве границе?
— Ту је граница између Катунске и наше нахије!
Јанко му нареди да омете ћелију, а сâм поче ходати по ходнику. Жагор је допирао из дворнице и трпезарије; одједном кроза жагор продрије гласина острошког игумана. Јанко чу гдје виче: „Није тако, братановићу мој свијетли!... бог зло заборавио. А, да опрости свети владика, беспослен поп и попадију биште!“ На то се заори смијех.
Милун обриса прашину. Јанко га отпусти, па узев њеке опатове рукописе, сједе. Латинска слова бјеху округласта, једнака, потпуно читка, ћириловска њешто незграпнија; по графици замисли абата као човјека одлучна и пуна мисли и наснова. Јоште га, ни сâм не знађаше по чему, замисли као осредњег раста, пуна, широка лица, великих очију са личном добродушности. И питаше се: бјеше ли збиља тај Долћи њеки идеалиста, са дјетињом вјером, или какав пробисвјет, необузданијех прохтјева, каквијех бјеше пуно у осамнаестом стољећу!? Дуго је тако сједио у нагађању о тајанственом попу и у пребирању осталијех догађаја, за које је слушао да су се збивали у тијем зидинама. Ко зна? може бити да су у тој истој ћелији боравили: патријарх Бркић, цар Шћепан, књаз Долгоруки, мајор Вукасовић, небројени Млечани и многи други, које су различите побуде доводиле у тај чудни, јединствени двор-манастир!...
Оставивши рукописе, стаде прегледати српске књиге. Међу мање знатнијем, нађе: Везилићево Кратко је написаније о спокојној жизни, Рељковићевог Сатира, Стојадиновићеве Њемачко-српске разговоре, Видаковићеве Усамљеног Јуношу и Велимира и Босиљку, Кенгелчево Јестествословије, Мушкатировићево Расужденије о постању восточнија церкви. Стојковићеву Физику и Аристида и Наталију, Терлајићевог Нуму Помпилија, Соларићево Земљеописаније, Василија Петровича Историју о Черној Гори, П. Јулинца Воведеније в историју происхожденија слав.-сербског народа; готово сва Обрадовићева дјела, пјесме Л. Мушицког, Новине, које су излазиле у Бечу год. 1793. и 1794.; календара итд.
Јанко се трже на брујање звона и на тутњаву која настаде у манастиру, те се огрну струком, закључа ћелију и пође. Владика и старији главари бјеху већ на дну степеница. У позадној тишми наиђе на Крцуна Сердарева, који му исприча шта је посвршавано.
— Пребисмо — вели — главе за главе и раве за ране, а за сувишак, за сваку главу да се плати цијена крви: стотину и тридесет и три цекина и по, један грош и по, једна пара и по! Сјутра још остаје да се поставе судије по племенима, да се утврди законик, који је већ био, и порез какав је у законику и да се свргне гувернадур и од њега узме половина печата.
Послије вечерње Цетињани одведоше већину „извањаца“ на вечеру и ноћиште; у манастиру остадоше Његуши, два Приморца, острошки игуман, војвода Бошковић и сердар Пламенац; остадоше разумије се и онијех десет војника што смијенише ону шесторицу. Из цркве гости отидоше у мађупницу, а владика се стаде шетати по ходнику, што му бјеше свакидашња навика јутром послије јутрење и пред вечеру. Дуго је сам ходао, па зовну Јанка и, наставив шетњу, започе:
— Видјели сте да нијесам имао кад ни поразговарати се с вама, а то ми је велика жеља. Дакле, иако углавном по чувењу, знам шта је с вама било и шта сте наумили, ипак ће добро бити да то од вас чујем.
Јанко му исприча цијелу своју прошлост, па заврши:
— Моја је намјера да останем у вашој земљи, а пошто ме је добри удес нанио међу добре људе који ме примише за свога, желим да ми огњиште буде међу њима. Тога ради писао сам оцу и сестри, све им искрено казао и тражио њешто новца, једном заувијек. Надам се да ћу то примити и тијем подићи себи мало крова и купити мало земље, па што бог да! Али прије свега, пресвијетли господару, свом душом и срцем, стављам се вама на расположење! Ако бих са ово мало свога знања и много преданости и добре воље могао вам служити, био бих заиста срећан!
— И ја бих био задовољан да останете уз мене — поврну владика. — Требали бисте ми још како! Али има једна сметња, која ће се, може бити, моћи и савладати.
— Могу ли знати каква је то сметња, пресвијетли господару?
— Можете — рече владика заставши. — Ви сте слушали за мога пређашњег тајника, несрећног абата Долћија?
— Углавном знам шта је с њим било, а његова ме судба не плаши.
— На то не мислим. Ви сте члан јака браства, што је најбоље јамство за вашу безбједност; сјем тога, надам се да су и друга времена настала. Питање би било о вашој плати.
— Молим вас, господару, да тога питања не буде. Плату не тражим. Биће ми велика част и срећа ако будем ваш чиновник без икакве награде.
— Али ја нећу да човјек у служби цијелога народа буде без награде. Не односи се то лично на вас, него је то ствар начелна и вриједиће и за оне који би након вас дошли у ту службу. Покојни Долћи имао је сто педесет дуката на годину. То није много, али је према нашим приликама било доста и пристојно; а и могло се, пошто сам онда примао годишњу помоћ од Русије. Ви сте млађи човјек, а дошли сте у горим приликама, зато ћу тражити за вас стотину дуката.
По вечери обични посјед у мађупници био је живљи и веселији него обично. Игуман Ђорђе и ђакон Иво надметаху се у шалама, сердар Пламенац причаше о своме путовању у Русију и у Париз, војвода Бошковић заподјену разговор о догађајима у Србији, о Бјелопавловићима који се налажаху с Јованом Добрачом.
Сјутрадан рано главари се поново скупише у манастиру. Тога јутра потврдише законик од године 1803, у коме се понајвише потврђују казне за злочинства; укидоше гувернардуство и писмено потражише од Радоњића повраћање половине печата; изабраше племенске судије; ударише дацију (порез) по шездесет динара (парâ) годишње на кућу. Најзад владика предложи да се одреди сто дуката годишње плате његову новом тајнику ускоку Јанку. И то примише, па се послије ручка, разиђоше.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.