Под оном гором зеленом
И под највишом планином
Врани се коњи играју,
Под собом јаме копају,
Сребрна седла ломљау. 5
Злаћене узде тргају:
Далек' се путу надају
По лепу Јану девојку.
А Јана седи, те плаче;
Теши је мила снашица: 10
„Не плачи, Јано, заово!
„Када су мене гледали,
„Онда су вишње сађене:
„Када су мене просили,
„Онда су вишње цватиле: 15
„Када су мене водили,
„Онда су вишње зобане."
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 318-319.
