Турци освојише пола Босне
Љубу љуби Лучевић Илија,
Љубу љуби, а љуби говори:
»Љубо моја, весела ти мајка,
Ласно нам се љубит на шиблику,
Али није стати на видику, 5
И виђети чије је јунаштво,
На ком оста Босна поносита,
На Србину, јали на Турчину?
Данас ми је ситна књига дошла,
Та је књига јадом накићена,
Ђе нам Босну притискоше Турци,
Половину Босне притискоше,
А на другу ударит не смјеше,
Од војвода од јуначког дара,
Међу собом братског разговора,
Који бране на сабљи јунаштво,
Кајно мене и рођака мога,
Мог рођака Лучевић Јована,
Који сједи на Гласинцу равну,
Он се брани и с Турцима бије,
Јунаштво се чује до Србије,
Пакја сада мислим и премишљам,
Што ћу сада од живота свога,
Ја вијерна немам ни једнога,
Осјем Бога и рођака свога?«
А вели му вјереница љуба:
»Господине, Лучевић Илија!
Ко се страши, јунаштво изгуби,
Ко се бије, јунаштво добије,
Већ ти пиши књиге на све стране,
Те сабирај ките изабране,
Па на Дрини дочекајте Турке,
На Дрину их воду наћерајте,
Чини ми се и заклела би' се,
Ако не би издајица било,
Ту би њима згибеније било.«
Онда рече Лучевић Илија:
»Љубо моја, весела ти мајка!
На скоро сам чудан сан уснио,
Ђе с' на мени од злата хаљине,
А на глави златна перјаница,
На њој игра 'тица препелица,
Док долеће црна ластавица,
Одломи ми златну перјаницу,
Ухвати ми 'тицу препелицу,
Пак је баци на дно у тавницу,
Скиде моје од злата хаљине,
Пак и мене баци у тавницу,
Добро није ни теби ни мени,
Ни ономе који двори мене,
Чини ми се биће пријеваре,
За Србина и српскога сина.«
Онда рече вјереница љуба:
»Господине, Лучевић Илија,
Сан је клапња, а Бог је истина,
Од тога се немој препадати,
Бог ће дати, па ће добро бити,
Ваља Босну с' агам дијелити,
На јунаштву славу подигнути,
Ако буде од Бога суђено,
Да нам буде јунаштво виђено,
Задобићеш Турке свеколике;
Ако л' нама суђен данак буде,
Сва ће наша слава потонути,
Ал' се ни тог немој препа'нути;
И облак се дијели са сунцем,
Некад ведро, а некад облачно,
Кад је ведро, то је бистро сребро,
Кад ј' облачно, то је необично,
Кад Бог даде, то се све познаде,
Суђење се погазит не даде,
Ал' с' и томе све разлика гледа,
Са јунаштвом одговорит треба.
Господине, Лучевић Илија!
Пиши ситне књиге јадовите,
Ситне књиге ша.ъи на све стране,
Јелну ша.ъи на Гласинац раван,
Свом рођаку Лучевић Јовану,
Нека купи војску изабрану,
Нек се брани и с Турцима бије, 80
Нека чува зем.ъу до Србије;
Другу пиши књигу шаровиту.
Пак је шаљи Дрини води хладној,
А на руке војеводи Раду,
По имену: од Цвилина Раду; 85
И ономе из Лигата Вуку,
Нек чувају на Дрини бродове,
Да бродове не уграбе Турци,
Превариће њихе кајно вуци.«
Онда рече Лучевић Илија: 90
»Љубо моја, весела ти мајка!
Што ми кажеш од Цвилина Рада,
Как'а Рада, отпала му глава!
На Цвилину[1] кука кукавица,
На њему је зацвиљела мајка, 95
Сиротињс довијека раје,
Јер издаде од Цвилина Раде,
Њега Турчин превари на благо,
Пак учини како му је драго.
Што л' ми кажеш од Лигата Вука, 100
Отпала му до рамена рука!
Он је каз'о на Дрини бродове,
Те пређоше на Устиколину,[2]
Прегазише с ове стране воде,
И за себе похваташе згоде; 105
И велику цркву поробише,
Свем' народу славу оборише,
Сиротињу ногам' погазише,
Којано је тавна останула,
Од Косова старог разбојишта, по
Од спомена Лаза Њеманића,
И нашијех славнијех војвода,
Којино су јунаштво чинили,
За хришћане главу положили,
На јунаштву славно изгинули 115
И у ропству наске оставили,
Да жалимо, да их спо.мињемо,
И Милоша рођена јунака,
Кога так'ог већ не рађа мајка,
Жао га је 'тици у горици, 120
Ја камоли раји кукавици,
Жалиће га довијека свога,
Док им вакат и вријеме дође,
Те и турско провиђење прође.«
Кад то зачу љуба Илијина, 125
Сузе проли, Илији говори:
»Господине, Лучевић Илија,
Ти си сада најпрва делија,
Ни тога се немој препанути,
Неће ли ти боље осванути, 130
Веће пиши књигу шаровиту,
Пак је подај 'тици ластавици,
Нек је носи преко Трескавице,[3]
У големо село Бјелимиће,
А на руке Шурковић Јовану, 135
Нек подигне војску изабрану,
Породицу триста Шурковића,[4]
Витезова кајно соколова,
Покажи му за твоје јунаштво,
Нек спомене и тебе и себе, 140
За спомена довијека свога,
Не бисте ли штогод избавили,
И на сабљи Босну одбранили,
За спомена босанскога бана,
По имену несретна Шћепана,
Ког Маиари љуто преварише,
Шарену му књигу опремише:
»Босне бане, славни господаре!
Не сабирај војске изабране,
Боја нема, разбојишта нема.«
Док у Босну Турке упуштише,
Српску славу ногам' погазише,
Половину Босне прихватише,
Половина на сабљи се брани;
Да нам није данас издајица,
Још би било српскијех здравица,
Већ поздрави побратима свога,
Нек се тијем и брине и стара,
Нек подигне камена Мостара,
Да велики џењак учинимо,
И да нашу славу подигнемо.«
Кад то зачу Лучевић Илија,
Хитро момак ситну књигу пише,
Књигу пише у књизи говори,
Да су тијем Србе разговори :
»Побратиме, Шурковић Јоване,
Све сакупи Србе изабране,
Да ми наше подигнемо гране,
И да капцу крвце пролијемо,
Ради Христа и крста часнога,
Душманина поб'једимо свога,
Који нам је цркве обрушио,
Сиротињу ногам' погазио,
Ми моремо с њиме ратовати,
Имамо се у што поуздати,
До мене је готова Србија,
У мене се крстат барјак вија,
Док је нама српски' соколова,
Неће наске погазити Турци,
Ти ћеш с њима џењак затурити,
А ја ћу им с леђа ударити,
Ми моремо њихе потиснути.«
Кад је так'у књигу направио,
Направио, пак запечатио,
Даде књигу 'тици ластавици,
Однесе је преко Трескавице,
У големо село Бјелимиће,
А на руке Шурковић Јовану,
Књигу гледа, а сузе прољева,
Гледају га браћа и сестрице,
И ђечица другог братучеда,
Гледаше га па му говорише:
»Мио брате, Шурковић Јоване,
Што је теби, ако Бога знадеш?
И досад су књиге долазиле,
Ал' нијесу жалостиве биле.«
Све им Јован наустице каже.
Кад то чуше браћа сваколика,
Једно другом редом доказује,
Братац секи, а сека матери,
Шћаше Јован војску покупити,
Ал' га они љуто поплашише,
И овако њему говорише:
»Прођ' се, брате, ако Бога знадеш!
Више нама ратовања нема,
Јер се на нас турска сила спрема,
Од Стамбола, до Једрене града,
Од Једрене до Травника равна,
Од Травника до нашег Мостара,
Све су силни притиснули Турци,
Осјем једно ше'ер Сарајево;
Турци су му име нађенули,
Друкчије се оно прозивало,
Прозивало камено Забрђе,
Око њега Бистрик и Бјелаве,
Ђено српска насеља бораве,
И здравице Краљевића здраве,
Господара Краљевић' Андрије,
Којино је цркву направио,
На вароши насред Сарајева,
Након себе помен оставио,
Ради славе и јунаштва свога,
Ради себе и Србина кога,
Да се слави и да се спомиње; /
Ал' вријеме сад дође потоње, 225
Да нам слава дубоко потоне,
Бог ће дати, - ко гођ' дочекати,
И то ће се опет поменути,
Српску браћу сунце огријати,
А данас је Босну пресјенуло, 230
Од Њемачке[5] од хрђаве мајке,
Која нема лица, ни грхоца,
Већа виш' ње кука кукавица,
И кукаће до суђена дана,
Јер изгуби себе и другога, 235
Што упушти на води бродове,
Млоге славе пак поруши нове,
Уцвијели српске соколове.
Ко ће знати кад ће вр'еме доћи,
Оће ли се дочекати моћи, 240
Да нам сване и сунце огране,
И огрије наше тавне стране,
Да све Србе исправи по реду,
Да исп'ане барјак на загледу,
Господара босанскога бана, 245
Кога жали Босна изабрана?«
Кад то рече Јованова мајка,
Препаде се Шурковић Јоване,
Препаде се жалосна му мајка,
Препаде се рђа од Турака, 250
И послуша кукавицу мајку,
Хабер даде паши на граници:
»Брже да си мени кукавици,
Јер се Босна на бојиште спрема,
Али више ратовања нема.« 255
Бирдем паше војске подигоше.
Док дођоше кули Јовановој,
Ухватише Шурковић Јована,
И његово триста Шурковића,
Ухватише па их истурчише,
Пак отален војску подигоше,
Одведоше на Гласинац раван,
Дочека их Лучевић Илија,
Са рођаком Лучевић Јованом,
Ту се бише за неђел>у дана,
Кад изиђе неђел>ица дана,
Заробише Лучевић Илију,
Заробише, па га погубише,
И његова Лучевић Јована,
И његове дворе поробише,
Све под сабл>у мушко окренуше.
Док завика паша Сеидине:
»Оставите кога од порода,
Мушку ђецу Лучевић Илије,
Нек остане јуначко кољено,
Кад остану, да их потурчимо,
Од њих ће се рађати јунаци,
Пак кад дође потоње вријеме,
Турчина ће бранит од Србина,
Кајно данас Лучевић Илија,
Што брањаше Срба од Турчина,
И босанског бана од султана.«
Ал' залуду кад им фајде нема,
Док погибе Лучевић Илија,
И његова војска изабрана,
Пак његову ђецу налазише,
Двоје ђеце два близанца сина,
Ђе их мајка на криоцу њиха,
Око њихе саставила руке,
Кад опази невјернике Турке,
Она цикну кајно кукавица,
А преврну кајно ластавица,
А завика грлом бијелијем:
»Ако знате за Бога једнога!
Немојте ми двоје ђеце лудо,
Немојте ми ђецу погубити.«
Онда рече паша Сеидине:
»А не бој се, китна удовице,
Удовице, Или-беговице!
Ако сам ти бега погубио, 300
Млада бега Лучевић Илију,
Укинуо каурску ђидију,
Што је био босански војвода,
Сад је теби згода и слобода,
Ништа теби учинити нећу, 305
Ако ћеш се потурчити млада,
Пазићу те кајно своју мајку,
Хранићу те медом и шећером,
А нбсићеш свилу и кадифу;
Ако ли се потурчити нећеш, 310
Ни тако те погубити нећу,
А твоју ћу ђецу потурчити,
Нека расту од боја јунаци,
Лучевића јуначко кољено,
Нека бране турску царевину, 315
Ко Илија своју бановину,
Твоја ђеца 'оће беговати.«
Пак потурчи двоје ђеце лудо:
»До данас сте били Лучевићи,
А од селе бези Сијерчићи[6] 320
И то вама лоше бити неће.«
Луда ђеца за то и не знаду,
Већ на силу ђецу потурчише.
Тада Турци војску окренуше,
Одведоше камену Забрђу, 325
До Бјелаве[7] града бијелога,
Ал' залуду њима фајде нема,
Не одбише креча од камена,
Ја камбли креча и камена,
Бише града три године дана, 330
Кад изишло три године дана,
Онда Турци вијећ вијећаше,
Што ће сада од живота свога,
Не узеше града каменога,
Већ им оста бедем на срамоту,
Да поврате војску силовиту.
Док ево ти другог Бранковића,
Из Довлића некаква Голића,
А Голића испод Требевића,
По имену Голићу Станиша,
Пашине га слуге ухватише,
Одведоше до Мехмед Алије,
Онда њему Турчин говорио:
»Шта си се ти, море, препа'нуо?
Ништа теби учинити нећу,
Ак' 'оћеш ми право казивати,
Како ћемо града освојити,
Ако мени мореш казивати,
Како пу ја Србе преварити,
И на граду бедем прихватити,
Турски барјак на њем разавити,
Ја ћу теби земљу поклонити,
Око тебе на четири стране,
Са'ат хода, нек ти буде згода,
То ће ваљат и породу твоме,
Осјем Бога и Турчина кога,
Нек се другог не боје никога.«
А вели му Голићу Станиша:
»Ако пеш ме тако даровати,
Ја пу теби за то казивати,
Ја ћу Србе лако преварити;
Кад довече кара-акшам па'не,
Ви ватара млого наложите,
Наложите на четири стране,
Од Игмана до под Романију,
Све по шуми палеж запалите,
Један војник по десет ватара,
А ја одох граду каменоме,
Па ја знадем што ћу и како ћу,
Како ћу ја Србе преварити,
За Турчина то ће добро бити,
Они су се васке препа'нули,
Нико не зна колико вас има,
Све се боје силовите војске.«
Када Турчин зачу лакрдију,
Даде н>ему дванајест дуката,
Оде Голић граду каменоме,
А на граду сједе капиџије,
И код њихе млади поглавари,
Поглавари босанскога бана,
Те од свашта вијећ вијећају,
Јер се боје как'е пријеваре,
Пак питају незнана Голића:
»Знаш ли, болан, незнани Голићу,
Је ли млого у Турчина војске?
Је ли турска убојита војска?
Ал' одлази, али придолази?
Моремо ли с њима ратовати?
'Оћемо ли мејдан задобити?«
А вели им Голићу Станиша:
»Јадна браћо, луде ли сте главе!
Ви не знате силе ни управе,
У Турчина силовита војска,
Колико је на горици листа,
Још је више у Турчина војске,
Притисла је поље и планине,
Око поља на четири стране,
Све им силна придолази војска,
Ако ми се том не вјерујете,
Кад довече кара-акшам па'не,
Опремите слуге неколике,
На Требевић високу планину,
Нека стану, нека погледају,
Преко поља до на Романију,
Пак ће виђет ватре у војника,
Би ти реко и би се заклео,
Све је земља огњем запламтила,
Развила се до облака тама,
Нема трага од Гласинца равна;
Ја сам био, и војску видио,
Кад ту није, моја браћо драга,
Ни десети ватре наложио,
Већ се вере и по шуми дере,
Да их силни коњи не погазе,
Већ њихове паше и главари,
И њихове аге и спахије,
Они само ватре наложили,
И уз ватре лонџу учинили.
И на ватру каву приставили,
Чини ми се, и заклео би' се,
Бедем ће вам рукам' оборити,
А васке ће живе одријети!«
Кад зачуше банове војводе,
Међу собом сами говорише:
»Ето саде муке и незгоде,
И хрђаве међу нас слободе,
Боја нема, разбојишта нема.«
Кад довече кара-акшам паде,
Опремише друга неколика,
Све првијех својијех војвода,
На Требевић високу планину,
Погледаше преко поља равна,
Преко поља до на Романију,
Кад све поље у пламену живом,
Око поља горе и планине,
Би ти реко и би се заклео,
Колико је на небу звијезда,
Још је више на земљи ватара.
Отален се млади повратише,
Пак одоше граду каменоме,
Кад дођоше граду на капију,
Питају их банови главари:
»Је ли млого ватре у војника?
Је л' истина што нам Голић каже?
Је ли силна војска у Турака?«
А војводе сједе па бесједе:
»Не питајте, ако Бога знате!
За велику силу у Турака,
Већ бјежите ноћас куда знате,
Још је горе, веће Голић каже;
Кад погледаш с Требевић планине,
До Гласинца преко Романије,
Би ти реко и би се заклео,
Све звијезде на земљу па'нуле,
Пак на земљи ватру наложиле, 455
Свеје поље у пламену живом,
Око поља горе и планине,
И брежине на четири стране,
Сав Гласинац притиснула тама,
Нема трага од Гласинца равна, 460
А коликојош Турака има,
Који ватре ни чадора нема,
Нама каже Голић момче младо:
»Ни десети наложио није,
Већ се вере и по шуми дере, 465
Осјем паша и првих главара,
Они ложе ватре код чадора,
Чибук пију, каву присркују.
Већ на ноге, моја браћо драга!
Нама више ратовања нема! 470
Кад ударе на Забрђе Турци,
Бјелаву ће рукам' оборити,
И наске ће живе одријети,
Пак лешине на ватру сложити.«[8]
То рекоше, па се престрашише, 475
Кад човјека прихвати страхота,
Не пази се покор ни срамота,
У стиду се изгуби човјештво,
А у страху мејдан и јунаштво.
То рекоше на ноге скочише, 480
Пак отален благо понесоше,
Што могоше оно понесоше,
Млого благо Турцим' оставише,
Што понијет собом не могоше.
Јадни Срби ноћу побјегоше, 485
Међу собом тихо говорише:
»Равно поље више Сарајева!
Не звало се поље ни ливада,
Већ је Пали[9] што те ватра спали!«
Кад свануло и сунце грануло,
Уранио Голићу Станиша,
Пак погледа граду на бедеме,
Кад на граду отворена врата,
Нема знака од српског барјака,
Јер ту нема српскијех јунака.
То је момче једва дочекало,
Пак полеће кајно ластавица,
Право оде до под Романију,
Он ту нађе и Мехмед Алију,
Питају га турске поглавице:
»Је л' истина незнани Голићу,
Јеси л' стеко шта си синоћ реко?
Јеси л' њима војску престрашио,
И за нашу млогу казивао?
Јесу ли се Срби препа'нули?
'Оће л' нама оставити града,'
Брез својијех и нашијех јада?«
Све им Голић од истине каже:
»Ви створите што сте говорили,
А моје се одма испунило,
Забрђе је вама остануло,
Мени бакшиш, а вама градови,
И на граду велики топови.«
А то Турци једва дочекаше,
У чоху га нову обукоше,
Дадоше му село невесело,
Све Довлиће, пак и Влаховиће,
И на то му ферман извадише,
У ферману писмо оставише:
(»Голићи и његови Довлићи,
Довлићи и Влаховићи.«)
Пак Забрђе Турци притискоше,
Готовину благо задобише,
Направише ћошке и сараје,
И од тада оста Сарајево.
Пола Босне кад узеше Турци,
Порушише славне намастире, 530
Подигоше џам'је и мунаре,
Укидоше тајну летурђију,
Окренуше Босну под Турчију,
Расплакаше српску сиротињу,
Од народа учинише рају, 535
Да не може живљет ни умријет.[10]
