Потурчи се кућа Бановића,
И у кући тридесет чељади,
Али не ће Ане Бановића.
За Аницом приставаше[1] мајка:
"Потурчи се, Ане, кћери моја! 5
Не ћеш постит петка ни суботе,
Ни коризму за седам недјеља,
Ни четврте кватре у години,
Него тридес’т дана рамазана".
— "Богме не ћу, мила мајко моја! 10
У Турчина свеца не имаде;
Два бајрама у години дана,
Те не знаду, кад им који дође,
Већ гледају по небу мјесеца
Кано ловац по планини зеца". 15
Мало било, задуго не било,
Разболи се Бановић Аница;
Бол болује, грохотом се смије.
Више кћери остарјели бабо,
Па бесједи својој кћери Ани: 20
"А бора ти, Ане, кћери моја!
Бол болујеш, а гро'том се смијеш?"
""Не питај ме, остарјели бабо!
Ја се смијем, имам за што бабо!
Од раја ми отворена врата, 25
А на вратим’ моја сека Маре,
Па ме зове: ходи к мени, секо!
То изусти, а душу испусти.
Стјепан Бановић, бр. 27. Казивала год. 1902. Иво Бановић. рођ. Косовић, у Заострогу.
