Играли се братац и сјестрица,
По имену Милан и Милица,
Играли се у зеленој башчи.
У башчи су траву поваљали,
А шарно су цвјеће потргали, 5
Једно друго њиме засипали.
Са двора их мајка угледала,
Кара мајка Мику и Милана.
Милу кара Мику оговара:
„О Милице, мила шћери моја, 10
„Ко је твоје косе помрсио,
„А и чарне очи помутио,
„Бјело лице теби обљубио?"
Мучи Мика ништа не говори.
Трже мајка ноже иза паса 15
Њима закла Мику и Милана.
Закопа их у зелену башчу.
Не пасала ни година дана,
Из Милана зелен борак расте
Из Милице винова лозица; 20
Па се лоза око бора вија,
Кано сеја око брата свога.
