Требевићска зора

Пастирева фрула  (1893)  Писац: Љубомир Н. Мирковић

Тишина и сад влада под крилом ноћне тмине,
Још благи анђ’о санка повише св’јета л’јеће,
— Кад мјесец бл’једолики с обзорја плава мине,
Тада се и он тихо, нечујно к небу креће.

Пода мном Сарајево у полутамној сјени
Још мртвим муком ћути ко хрпа каменита,
Кроз маглу к небу стрше крстови позлаћени,
И безброј окованих, тананих мунарета.

Требевић гордо стоји, а ја му на врхунцу,
Свјежост ми горског зрака животом пуни груди,
Лакоми поглед бацам у сусрет јарком сунцу,
Што но га истом сада драгана зора буди...

Гле, истом прва румен стидљиви исток краси,
Сунчана прва зрака кроз њу се тихо вије,
С мунаре већ се чују молитве скромне гласи,
И јека јасног звона, што с торња ено бије.

Творчеву трону стигли умилни звуци звона,
И молитвени гласи сиједог мујезина,
Задрхта, затрепера цијела васиона,
Сунце се у раздрази винуло про васиона...

Преплећу му се зраци и чаробно се ломе
Гордоме Требевићу о орошене ст’јене,
Пак онда цјелицају у одражају своме
Крунице шарна цв’јећа међ ст’јењем сакривене.

Шехерли Сарајево плану за часак тихи,
Ко̂ да се разалило биш њега море злата,
Миљацка кроза њ јури као на лаки крили,
И мало подаље се зелених поља хвата.

Похитај брже, брже, Миљацко пјенушава,
Жури се, жури само, да стигнеш циљу своме,
Србима браћи причај крај Саве и Дунава
О шехер Сарајеву, о завичају своме...

Извор

1893. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година осма, број 14, стр. 185.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Н. Мирковић, умро 1906, пре 118 година.