Томаида (драма у три чина)/13
XIII
ГРУБЕША, ДМИТАР, ПРЕЂАШЊИ
ГРУБЕША (Долази с десна, за њи Дмитар везаних руку на леђа и оборене главе, а за овим два копљаника).
ДМИТАР (Чим уђе пада па колена не дижући главу).
ДЕСПОТ (Гневно): Дижи главу, робе, погледај ме у очи!
ДМИТАР (Остаје оборене главе).
ДЕСПОТ: Чу ли, скоте погани, дижи главу, погледај ме у очи!
ДМИТАР (Не дижући главе): Не смем!
ДЕСПОТ: Не смеш да, кукавицо, јер не смеш да погледаш у очи својој савести! Реци, казуј, исповеди се као што би се у очи смрти исповедио! Је л' истина да си ме хтео убити?
ДМИТАР: Истина је!
ДЕСПОТ: Мене?... Ти?... Ма, чујем ли ја? Хтео си ме дакле убити? По чијој поруци? Реци, говори, ко те је најмио?
ДМИТАР (Ћути).
ДЕСПОТ: Чујеш ли, робе, питам те ко те је најмио; ко је моју главу тражио?
ДМИТАР: Она!
ДЕСПОТ: Томаида?
ДМИТАР: Да!
ДЕСПОТ: И пошто си ме продао?
ДМИТАР (Ћути).
ДЕСПОТ (Скочи гневан на њега и обори га на земљу).: Пошто? Пошто? Не смеш да кажеш цену издајства свог, је ли? Срам те је? А јеси ли бар, мерећи цену, одмерио је равну доброчинству којим си био обасут? Или си, бедниче, продао душу за прегршт сребрњака?
ДМИТАР (Остаје лежећи на поду, како га је деспот оборио али не одговара ви речи).
ДЕСПОТ (После извесне паузе, очекујућл Дмитров одговор и узбуђујући се све више.): Говори, говори, зликовче! — (Окрећући се другима) Знате ли зашто ћути тако упорно? Хтео би ме изазвати да му својом руком задам смрт! Вараш се, зликовче, ту милост нећу ти учинити! — (Осталима). Погледајте како се вије гуја продана, па ипак има дрскости да буде упоран. Ропско штене, које је Цар војником направио и узео га крај престола. И ето, у рукама таквог зликовца био је И сам живот Царев!... (Узбуђење међу старешинама А кад ја кретох у ове крајеве, Цар ми од својих верних изабра десет највернијих, а од те десеторице ја њега изабрах и послах да ме прода. Реците ми, господо, каквим именом да назовем скота овога и каквом да га казном казним?
СВИ: Смрт! Срамна смрт!
ДЕСПОТ: Чујеш ли пресуду, хоћеш ли сад бар проговорити?
ДМИТАР (Ћути).
ДЕСПОТ: Говори, ил’ реч ћу ти крваво ишчупати?
ДМИТАР: Казаћу, признаћу... ал’ само теби!
ДЕСПОТ (Старешинама): Оставите ме сама с њим! (Старешине и челници одлазе десно, но обе страже остају).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|