Ташана/Пети чин
| ◄ Четврти чин | Пет чина | Насловна страна ► |
ПОСЛЕ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА
С леве стране некадашња, на свод, јака, велика капија хаџи-Стеванове куће, сада већ готово сва иструлела. На њеним гломазним, отвореним крилима неке даске већ до пола изломљене, да се може, и када је затворена, особито пас и ситна стока слободно провлачити. Из њеног крова штрче греде, размакнуте и откинуте шиндре, са тек по којом од маховине већ зеленом ћерамидом. Ћерамиде стоје тако нахерено и слободно висећи, да чисто прете да падну за врат. Ниже капије, од некадашњих амбарова и штала стоје изваљени дуварови, плотови, са испуцалим и извученим, разбацаним прућем. Под њима виде се из земље велики каменови са старим попречним гредама на којима су амбарови лежали.
С десне стране, од некадашње толико велике двоспратне куће са читавим редом соба, види се само крај од неколико Ташаниних соба, чији су прозори готово запушени густим решеткама. У те собе пење се степеницама. Ниже степеница види се Парапутина кућица. Проста, четвртаста озидана соба са јаким вратима. Средина била је некадашња башта са старим клупама, редовима шимширова, црним, рачвастим шамдудовима и другим дрвећем. У дну баште назире се некадашњи шедрван, пресушио, зарђао. Иза њега, по остатку старога зида вије се ладолеж из кога вире трошни, земљом и травом покривени каменови. Од свега само што на старој чешми тече вода и до ње види се како се скоро засађена и негована младица јабука, са својим правим прућем и сочним лишћем, свеже лелуја. Цела позорница, иза капије, баште и куће, сва је пресечена новим зидом. Више капије, у почетку зида, стоје мала вратанца, капиџик, а остали зид је прав, пола од цигле а пола од летава, обојених, после ослобођења, народном бојом; црвено, плаво, бело. Кроз тај зид од летава виде се нове, по плану подигнуте куће Ташаниних синова. Једна тек довршена, још са обешеним даровима који се лелујају. Између кућа види се нова, засађена башта са правилним редовима младог дрвећа. Иза њих назиру се такође нове штале и амбарови, од дасака и покривени новим цреповима.
Јутро. Двориште чисти слуга Јован. Рије лопатом блато. Испред чешме избацује шљунак и рашчишћава пролаз бари. Из куће силази слушкиња носећи велике тешке ћилимове, да их растресе и испраши.
ЈОВАН
(слушкињи):
Је ли устала хаџика?
СЛУШКИЊА
(и не гледајући га): Па ти знаш када она устаје. Знаш да је одавно већ устала и сада спрема Парапути јело. (Погледа у Парапутину кућицу. Види да је празна. Уплашено): Па њега нема, море!
ЈОВАН
(као ситећи се): Нема, дабоме! Натрпа око себе све крпе и камење што нађе, и ухвати маглу.
СЛУШКИЊА
(показујући горе на Ташанину собу): Црни Јоване, знаш ли шта ће бити када види да га нема?
ЈОВАН
(на сав глас, као нешто што му се одавна накупило): Па не могу ни ја, брате. Откуда могу сваки дан да га пазим? А и право да ти кажем: већ ми је гадан. И не може се више. Ово није једна и две године, него ко зна колико ће бити. Хајде што ја, као слуга, порад хлеба, морам овде служити, и на њега, Парапуту, пазити, али како она може? Како се њој не досади да само нега двори, чува?!...
СЛУШКИЊА
(с досадом): Остави то, остави. Ти сваки дан, свако јутро, само то па то: »Како може да га гледа, како јој се не досади?« Шта ти знаш? Можда се за севап, за спас душе своје, заветовала, да не би он умро негде на друму, у пољу или од глади?
ЈОВАН
(увређен, прекида је): Е па ако је и за севап, за душу, онда је доста година, две, па и три, а не цео век. Откада је већ са њим, и са њим ће и у гроб. Па ако хоће да он не умре на улици, од глади, онда ено јој село и чивлуци, и што га тамо не да, да га чивчије чувају и хране? А не овако: сама она да га храни, пере, чисти; сама ноћу да долази и гледа да се није открио, да не би назебао, као да га је, Боже ми опрости, сама она и родила. (У ватри): Па, бре, брате, овакво наказно човек и да роди, па ипак не може да га толико чува и толико надгледа, као она.
СЛУШКИЊА
(и не слушајући га): Та остави!... Него, цео дан ту седиш и истежеш се, па зато можеш о томе и да мислиш.
ЈОВАН
(прекида је показујући на Парапутину кућицу): Та цео дан бих волео орати и копати, него што морам на њега пазити. Не знаш ти, да се од страха излуди! Буд морам да га чувам, туд морам и све камење, што са собом донесе, да извлачим и склањам. И то с муком, тешко, јер он неће да легне на постељу и душеке него на земљу и на то своје камење, којим хоће тобож да се брани кад почну да га »пале«. И то његово лудило да га једнако потпаљују и да ће он жив изгорети, то га једнако држи. И зато морам готово целу ноћ испод њега то камење полако да извлачим и склањам, да не би — кад, по обичају, ђипи и почне (тобож се упалио!) од себе све одело бацати — да не би бар то камење око себе имао, те њим или себе осакатио или овамо мене ударио. А опет, кад види да му нема његовог камења, тек онда сасвим побесни, излуди. Тада го истрчи и показује на калдрму и, ево, видиш, из ове старе, тако збијене калдрме почне рукама камење вадити и, тобож бранећи се, бацати на све стране, ударати куд стигне, да све пршти и одскаче, и дере се кроз ноћ: »Жиж! жиж! хоће Парапута да изгори!« А нико не сме да му приђе. Нико да га умири, док се она, хаџика, горе не пробуди и не сиђе, и само она сме да му приђе и да га умири. А и она једва га умири, једва га поново доведе, положи у постељу, покрије, и утутка. И док год он не заспи, она седи крај њега... И тако сваку ноћ, по неколико пута. Па бар, кад није бесан, да је као сваки други, као човек. Него, и онда, леже и изваљује се где стигне. Из руку морам земљу да му отимам, јер хоће да је једе; од сваке баре да га склањам, јер неће ову чисту воду, са чешме или из тестијице што му хаџика донесе па још и лишћем запуши да би била што свежија, већ хоће баш да пије (показује ногом бару) овај брљак и шушњак. А хаџика, кад види, само мене грди. А не зна како је мени кад пођем да га од баре истргнем а он исколачи оне мртве очи на мене и почне да режи, да ми чисто срце стане од страха... А здрав је, здрав као вук. Никаква болест на њега неће. Све ће нас покопати и посахрањивати. И зато ме страх.
СЛУШКИЊА
(сажаљиво, подсмевајући му се): И као да сам ја овде од јуче и све то не знам, па зато мораш ти сваки дан, свако јутро, да о томе причаш!
ЈОВАН
(увређено): Не могу више, а криво ми. А највише ми је криво на њу, на хаџику, кад видим како се мучи толико око њега. И чисто воли што се мучи око њега. Чисто је сва срећнија, блаженија, што год јој он веће муке задаје. А после, и оно њено, свако јутро кад изиђе, увек једно и исто питање: да ли сам био код њених синова (показује главом), јесу ли здрави, и када ће јој доћи? А зна и она да ја нисам био, као што зна да јој они никад не долазе, нити ће јој доћи. И онда ја морам увек једно исто да јој говорим, увек једно исто да јој лажем... (Трза се, понизно, предано, тихо продужава посао, јер одозго, на степеницама, појављује се Ташана с послужавником јела и пића, спремљених за Парапуту.)
ТАШАНА
(стара, погрбљена, али још са траговима некадашње лепоте. Забрађена је дубоко. Једва јој се очи и чело виде. У црној дугачкој колији. Око врата повезана белом, чистом марамицом. Једном руком носи послужавник а другом загрће рукаве на првој руци, да јој се не прљају од послужавника. Полако, пазећи на послужавник, силази дрхтећи од старости и иде Парапутиној кућици. У пролазу спроћу слуге, застаје): Јеси био тамо? (Показује на нове куће где су јој синови.)
ЈОВАН
(брзо, навикнут на тај свакидашњи одговор): Јесам. Здрави су. Младога газду сретох на капији. Поздравио те. И пита: »Шта ради мајка?« Не може, вели, да дође. Са трговцима има неки посао, шта ли. А у кући, сви су здрави. И, каже, да мало Миланче већ одавно проходало и већ говори. И већ тебе тражи. Виче: »баба«, »баба«.
ТАШАНА
(замишљено): Што га ниси донео?
ЈОВАН
Хтедох, али снашка не даде. »Немој«, вели, »још је хладно, бојим се назепшће, пошто је нешто слаб.«
ТАШАНА
(узнемирена, уплашено): Зашто, како: »слаб«? Што га не лече? (Прекида): А јеси ли био на гробљу? Како гробови? Горе ли кандила? Има ли зејтина? Да се није које угасило?
ЈОВАН
Све је, све је како треба. Горе кандила. Јуче сам баш зејтина однео. И дању и ноћу горе кандила. И гробови су добри. Само деда-хаџи-Стеванов гроб мало напукао, улегао, али мрамор још не попушта, те се још не познаје да се искварио.
ТАШАНА
(пролази поред Јована ка Парапутиној кућици. Али, кад виде да је празна, она се болно трза, упитно се окреће слузи и слушкињи).
ЈОВАН
(кријући се и правдајући се): Оде, хаџике!
ТАШАНА
(уплашена, иде капији): Па што га, за Бога, не чувате? Што не идете за њим?
ЈОВАН
(решено): Не смем, хаџике. Диже се, потрпа све што нађе, све крпе, све камење, и затура по појасу и кошуљи, и оде. Хтедох за њим али, бојим се, окренуће се и неким ће ме каменом можда у главу.
ТАШАНА
(враћа се, у очајању, крши руке): Ох, па бар сада иди, сад га нађи, доведи. (Себи): Ох, сада ће опет по чаршији, опет ће га ухватити деца, опет ће се искаљати, изгрувати, а можда и главу разбити. (Слузи): Иди! Шта стојиш? Иди, нађи га, доведи, да се не изгуби или се где не ували у блато.
СЛУГА
(одлази).
ТАШАНА
(узима метлу, ђубровник и полако, погурено улази у Парапутино сопче. Чисти га. Односи ђубре и баца. Затим се враћа и пење у кућу).
На капиџик улази Мара, девојчица, унука Ташанина, са још неколико комшијских девојчица.
МАРА
(вукући остале за собом): Ама хајдете! Не бојте се!
ЈЕДНА ДЕВОЈЧИЦА
(одупирући се и уплашено гледајући у Ташанине собе): Немој, немој, Маро. Бојимо се да не изиђе па да је видимо.
МАРА
Ама, није она тако страшна. И никада она не излази. Ни ја је никад не видим. Хајте. Има само још неко цвеће да узмем и пресадим у нашу башту, па ћемо после код нас, у башти, играти. И љуљаћемо се. Целог дана љуљаћемо се и певати, јер ћемо бити саме. Отац и мајка нису код куће. Отишли су на чивлук. (Показујући главом на Ташанине собе, слушкињи): Баба је горе?
СЛУШКИЊА
Горе.
МАРА
(отрчи у башту).
СЛУШКИЊА
Та доста то цвеће. Већ га и нема. Све покидасте.
МАРА
(враћа се из баште са цвећем, ишчупаним заједно са корењем и земљом).
СЛУШКИЊА
(уплашено): Па што га сасвим чупаш? (Показујући на Ташанине собе): Па после можда мене да грди.
МАРА
Кажи да сам ја.
СЛУШКИЊА
Па иди јој ти кажи.
МАРА
(полазећи с другарицама): Кажи ти само да сам ја то ишчупала и ништа се не бој. А и шта ће вама оно овде? Ми ћемо га у нашу башту пресадити. (Слушкињи): А да знаш како је наша башта лепа! А како ли ће још лепша да буде кад и ова друга кућа буде сасвим готова. Тата каже да ћемо онда и шедрван одавде узети. Истина, доста је стар, зарђао, али ћемо га обојити новом бојом, па ће тада тако лепо бити код нас. (Одлази на капиџик.) Улази Мита, унук Ташанин, шипарац али већ замомчен. Обучен у доста тесан минтан, опасан свиленим појасом, у чакширама са ногавицама, ишараним широким гајтаном. На прсима сахат са ланцем. Са фесом на глави. Види се да приликом шишања већ брије врат.
СЛУШКИЊА
О, о! Па ти баш прави момак! Да нећеш на какав сабор, међу женске, у каква ора?
МИТА
(пркосно): И хоћу. Него да идеш горе и баба да ми да пара.
СЛУШКИЊА
Па што не потражиш од оца?
МИТА
Нећу он да ме зна. Него баба нека ми да пара. Ти јој кажи да сам ја долазио и тражио пара, и она ће ти дати.
СЛУШКИЊА
Па кад је луда нека вам даје. Нико неће да од ње иште, да јој само не би долазио. Па и кад је болесна, нико од вас да дође да је посети.
МИТА
(спази до чешме младу јабуку са правим, младим гранама. Прилази и најлепшу грану, којом се продужава стабло, ломи и чисти јој лишће за штап.)
СЛУШКИЊА
(уплашено): Па зашто, бре, то изломи? Знаш ли да хаџика то годинама залива и гледа како јој расте и напредује?
МИТА
(швићкајући се по листовима том граном): Ја! А шта ће вам? (Полази.) Него молим те кажи јој за паре. И нека ти она да. Па ћу ја после да навратим и од тебе да узмем. (У поверењу, молећи је): И знаш шта још? Молим те (показује на капију) не затварај ноћу капију, ако се ноћу задоцним, па наша (показује на капиџик) буде затворена, да могу овде да уђем и кроз капиџик одем кући, да ме и не опазе наши. (Одлази.) Улази Мирон са Арсенијем, клисаром.
МИРОН
већ обневидео од старости. У дугој изношеној мантији од простог сукна. С масном камилавком. Обрастао у браду, косу. Сав заудара на плесан, бурмут, дуван. Иза врата вири му завучен стари чибук.
АРСЕНИЈЕ
(уводећи га): Ту смо, ту, дедо.
МИРОН
(дрхтећи, поклецујући): Осећам, осећам, синко, да сам ту. И сада иди ти у цркву до намесника, па види да ли има што да ми нареди, поручи за гробље, и онда се врати да ме водиш натраг.
СЛУШКИЊА
(прилази и љуби га у руку): Благослови, дедо. (Води га ка чешми, до клупе.) Изволи овде, на клупу. (Одводи га са Арсенијем и посади на клупу.)
МИРОН
(благосиљајући је): Благословени да сте! Па како сте, како? Јесте ли живи, здрави? Како Ташана?
СЛУШКИЊА
(услужно): Здрава је. Сад распреми Парапутино сопче па оде горе. Идем да је зовем.
МИРОН
(вади чибук иза врата и пружа га Арсенију. Другом руком барата по масном, широком џепу на мантији и вади дуван целом шаком, дрхтећи и просипајући га проз прсте): Пуни, Арсо, пуни! (Барата дубоко по џепу и вади прашину дуванску). Ох, опет ми нестао, опет ми неко попушио. Та, јуче напуних џеп.
АРСЕНИЈЕ
Ама, ти, дедо, ти док један чибук напуниш, сав дуван проспеш. И зато ти толико пута кажем да узмемо кесу дуванску, па за појасом нека ти стоји.
МИРОН
Ех, кеса! Зар може нешто од оних наших тамо божјака и просјака и да се сакрије? Ухвате ме кад задремам па ми све придигну. Ето ноћас ми сву ракију попили. Пробудим се, пипам око себе а оно пљоска празна. И зато нећу дуванску кесу, јер са кесом сав ће ми дуван украсти, а овако, кад ми из џепа краду, бар ми прашина остане.
Силази Ташана, вођена и придржавана слушкињом.
АРСЕНИЈЕ
(на уво Мирону, као глувом): Ево хаџике, Ташане. (С поштовањем повлачи се у страну.)
МИРОН
(покушава да се дигне и пође јој у сусрет).
ТАШАНА
(зауставља га прилазећи му): Нека, дедо, нека, не мучи се.
МИРОН
(јадикујући): Ето, Ташана, ето већ не могу ни да се дижем.
ТАШАНА
(љуби га у руку и стаје преда њ понизно, немарно): Благослови, дедо!
МИРОН
(узрујан): Благословена да си ми! Па како си ми? Како живиш?
ТАШАНА
(учмало): Па...
МИРОН
Можеш ли?
ТАШАНА
Па и може се, и мора се.
МИРОН
Мора, Ташана. Ето ја једнако молим Бога, и служим и певам за смрт, а она никако неће. (Јадикујући): А не може се више. И да ми још није кућа покојног хаџи-Ристе и твоја, Ташана, покаткад до вас да дођем, ко зна шта би било? (Пипа се по џепу, Арсенију): Арсо, напуни ми и другу лулу.
АРСЕНИЈЕ
(показујући на његов џеп): Па нема, дедо. Отоич испросипасмо све.
ТАШАНА
(Арсенију): Иди код Јована у чаршију и кажи да ти за нашу кућу дâ дуван.
АРСЕНИЈЕ
(полази).
ТАШАНА
(досећа се и зауставља га): Арсо, синко, да ли где успут или тамо код вас, на гробљу, не виде Парапуту? (Брижно Мирону): Опет ми се, дедо, јутрос искрао, опет некуд залутао. И бојим се да се није у какву јаругу, у какво блато заглибио, упао и убрљао се.
АРСЕНИЈЕ
Бога ми, хаџике, сад га нисам видео. Али, сигурно је на гробљу. Сигурно се опет у какав стари, већ испуцан гроб завукао и тамо лежи, пошто га ту, као бајаги, нико не може упалити. (Одлази.)
Граја на улици. Чују се узвици деце: Жиж! Жиж! Парапута!
Улази Јован са Парапутом (гласно му се умиљавајући).
ЈОВАН
Не бој се, Парапута! Ту смо, ту, у својој кући. И нико не сме да те пали, и нећеш ти, нећеш изгорети.
Узвици деце око капије све чешћи. Виде се како промичу поред капије и убацују овамо упаљене жижице вичући: Жиж! Жиж, Парапута!
ПАРАПУТА
(отргне се од Јована и изван себе бежи по дворишту): Изгоре Парапута, изгоре!
ТАШАНА
(иде ка Парапути): Нећеш, не! Не бој ми се! Нећеш изгорети!
МИРОН
(са клупе): Не бој се, не бој, Божја душо!
ПАРАПУТА
(једнако окренут капији, баца, кида са себе одело, да би се угасио): Запалили, запалили Парапуту! И, изгоре Парапута, изгоре! (Окреће се и полети Ташани): А, ти си ме запалила! Ти хоћеш да изгорим. Ти хоћеш. Тебе ћу ја, тебе! (Сагне се и тражи по калдрми да би који камен извадио и њиме Ташану ударио.)
ЈОВАН
(сав преплашен, али ипак стаје између Парапуте и Ташане): Склони се, хаџике. Удариће те, умртвиће те!
ТАШАНА
(одгурне Јована): Иди ти, иди! (Прилази Парапути): Нећеш изгорети, нећеш. Ја не дам. Не бој ми се! (Понизно сагиње пред њим главу): И ако, ево, удри ме, биј ме! али само не бој се ти! Ја сам, ја, твоја Ташана. И ја не дам, ја те чувам! ПАРАПУТА
(смирује се, клеца, хоће да падне).
ТАШАНА
(придржава га да не падне, Јовану): Дај воде!
ЈОВАН
(одлази у трем и доноси тестијицу воде и сипа Ташани у шаку).
ТАШАНА
(једном руком грлећи га, придржава Парапуту, другом га прска водом по челу и лицу): Напиј се мало. (Узима од Јована тестијицу и меће на уста Парапути да пије.)
ПАРАПУТА
(жедно пије воде и умирујући се заноси се и хоће да падне).
ТАШАНА
(придржава га и клекнувши полаже у свој скут): Тако, сад лези, одмори се, и не бој ми се ти... не бој! Не дам ја тебе! (Умива га по глави): Како му бију жиле! (Слушкињи): Иди горе и донеси ми какав убрус да му вежем и стегнем чело. (Јовану): А ти ми донеси јастуке и јорган да га наместим и покријем, те да се одмори, спава.
ЈОВАН и СЛУШКИЊА
(доносе из собе убрус, јастук и јорган и услужно дају Ташани).
ТАШАНА
(место своје руке подмеће под главу Парапути јастук, кваси убрус и везује му чело, јорганом га покрива, утопљава, да му је што мекше и топлије): Тако! Не бој ми се ти. (Остаје над Парапутом клечећи до његове главе и једнако га утуткавајући јорганом.) ЈОВАН и СЛУШКИЊА
(одлазе у кућу, горе).
МИРОН
(не могући више, потресен, устаје и клецајући полази Ташани): Ташана, да ти није много тешко с њим?
ТАШАНА
(болно): А, не.
МИРОН
(потресен, себе кривећи): Много, много ти је тешко, а за то ја сам крив, ја сам...
ТАШАНА
(увређено, горко): Ох, зашто ти, дедо, крив? И зашто ме о томе питаш, кад сам знаш: да кад њега не би било, кад не бих имала да се око њега мучим, бринем, да бих онда, овако сама, морала много да мислим. (Потресена, опхрвана успоменама, клечећи над Парапутом заогрне се у шал): А, ти бар, дедо, знаш да, када би мислила, морала бих да полудим.
МИРОН
(узрујано): Да, да... Не мисли! не мисли! И не треба да мислиш, да не би због тога дошла себи главе, полудела...
Улази Арсеније.
АРСЕНИЈЕ
(ужурбано хвата Мирона, да га води): Хајде, дедо! Био сам код намесника. Каже: нема ништа за тебе. И дрва не може да ти да, већ ћемо морати сучке и врбе покрај реке да скупљамо. (Љутито): Бадава смо и долазили. И зато хајд! (Љутито вуче Мирона ка капији.)
МИРОН
(вукући се за Арсенијем): Чекај, бре! Ама не вуци ме! Не могу ја тако брзо, тако силно!
АРСЕНИЈЕ
(одвлачећи га): Хајде, хајде! Где је чак гробље и кад ћемо тамо стићи!