Тамновање Вучковића Боже
0001 А мој Боже, на дару ти хвала
0002 Што се згоди на истоку сунца!
0003 Али грми, ал се земља тресе,
0004 Ал пуцају на граду топови,
0005 Ал се тресу високе планине,
0006 Ал се бију по планинам’ виле,
0007 Ал се оре низ планине стине,
0008 Ал удара море о брегове,
0009 Ал се ори Велебит у море,
0010 Али вуче по планини вуче?
0011 Нити грми, нит се земља тресе,
0012 Нит пуцају на граду топови,
0013 Нит се тресу високе планине,
0014 Нит се бију по планини виле,
0015 Нит се оре низ планине стине,
0016 Нит удара море о брегове,
0017 Нит се ори Велебит у море,
0018 Нити вуче по планини вуче —
0019 Шенлук чини од Кладуше Мујо:
0020 Ухватио голема јунака
0021 По имену Вучковића Божу,
0022 Па му биле савезао руке
0023 Од лаката доли до ноката,
0024 Из ноката црна крв му бије.
0025 Па је Мујо Божи бесидио:
0026 „Ој делијо, Вучковићу Боже,
0027 Ол се цини, оли ћу те цинит.”
0028 Одговара Вучковићу Божо:
0029 „Нос’ те ђавли, од Кладуше Мујо!
0030 Немам пара да дарујем врага.
0031 Можеш свашта мени учинити,
0032 Кад си мени савезао руке.”
0033 Онда му је Мујо бесидио:
0034 „О делијо, Вучковићу Боже,
0035 Твоја глава хиљаду цекина
0036 И твој добар ђого Пеливане.”
0037 На то Божо њему одговара:
0038 „Муч’, не лудуј, од Кладуше Мујо!
0039 Волио бих главу изгубити,
0040 Нег коњица свога прегорити.”
0041 Стао Мујо, па се замислио,
0042 Што ће од њег сада учинити.
0043 Што мислио, на једну смислио,
0044 Па га баци у тамницу тамну,
0045 У којој је вода до колина,
0046 А јуначке кости до рамена:
0047 У њој има сваке гадалине,
0048 Змије кољу, а јакрепи штипљу,
0049 Гдино миши огризају уши,
0050 А ласице стригу науснице.
0051 Он не види сунца ни мисеца,
0052 Нит он знаде, кад му лито дође,
0053 Лито дође, црна зима прође.
0054 Ипак знаде, кад му лито дође,
0055 Онда птице к њему долетају,
0056 Па му вију у тамници гњиздо;
0057 Знаде Боже и кад зима дође,
0058 Грудају се дица по Кладуши,
0059 Сниг бацају њему у тамницу.
0060 Тамни Боже осамнаест година.
0061 Опет Мујо шенлук учинио:
0062 Задрмаше на граду топови!
0063 Мислио се сужањ у тамници:
0064 „А мој Боже, на дару ти хвала,
0065 Ал се Мујо жени, кћер удаје?
0066 Нит се жени, нити кћер удаје:
0067 Ухитио голема делију,
0068 Ухитио Смиљанић Илију.
0069 За обе га руке савезао
0070 Па је Мујо Или бесидио.
0071 „Ој делијо, Смиљанић Илија!
0072 Што те питат, право ћеш ми казат.
0073 Ево има осамнаест година,
0074 Колико си тамница пробио,
0075 Колико си глава одсикао
0076 Тражећ побру Вучковића Божу?”
0077 А Иле му ричи бесидио:
0078 „Кад ме питаш, право ћу ти казат.
0079 Стотину сам тамница пробио,
0080 А стотину сужња опростио
0081 И толико глава одсикао.
0082 И данас сам био замислио
0083 Твоју русу откинути главу,
0084 И тамницу тамну отворити,
0085 Из ње кога сужња опростити,
0086 Ал ми не би од Бога суђено.”
0087 Када Мујо Ила разумио,
0088 Онда му је ноге одришио,
0089 Па овако Или бесидио:
0090 „Хајде, Иле, у тамницу тамну,
0091 У којој је вода до колина,
0092 А јуначке кости до рамена;
0093 У којој је свака гаделина:
0094 Змије кољу, а јакрепи штипљу,
0095 Гдино миши огризају уши?
0096 А ласице стригу науснице,
0097 Тамни Иле, за живота свога!”
0098 Када Иле Мују разумио,
0099 Од земље се на ноге скочио,
0100 Па је ногом Мују ударио.
0101 Како га је лако ударио,
0102 Са земљом га црном саставио,
0103 Па полети уз бијелу кулу,
0104 Налази му три нејака сина,
0105 Сва три му је ногам’ погазио,
0106 Ал се опет Мујо освистио,
0107 Полетио уз бијелу кулу,
0108 Па ухвати Смиљанић Илију,
0109 Па га води у тамницу тамну,
0110 Гди му тамни Вучковићу побро.
0111 Када Боже Илу угледао,
0112 Боже цикну кано змија љута,
0113 Ал је њему Иле бесидио:
0114 „Тко је тамо у тамници тамној,
0115 Ал си вила, ал си уводина
0116 Ал си младо робље заробљено,
0117 Која ли си гадна гаделина?”
0118 Онда му је Божо бесидио:
0119 „Нит сам вила, нит сам уводина,
0120 Нит сам младо робље заробљено,
0121 Нит сам каква гадна гаделина,
0122 Већ твој побро Вучковићу Боже!”
0123 Када Иле ричи разумио,
0124 Одмах побро побри полетио,
0125 Руке шире, у лице се љубе,
0126 Одмах Боже приче бесидити:
0127 „Што те питам, драги побратиме,
0128 Кажи право, тако био здраво!
0129 Јеси л’ био данас на Котару,
0130 На Котару, у нашему граду?
0131 Је л’ ми стара приминула мајка?
0132 Је ли ми се саорила кула?
0133 Је ли ми се приудала љуба?
0134 Је л’ ми дома ђого Пеливане,
0135 За кога сам, јадан, просужњио?
0136 Је л’ нараста’ мој сине Гргуре?”
0137 А Иле му тихо одговара:
0138 „Прођ’ се тога, мили побратиме!
0139 Што ме питаш за невољне гласе;
0140 Ево има три године дана,
0141 Нисам био, побро, на Котаре.
0142 Тражим тебе по турској Крајини,
0143 Тражећ тебе, ја изгубих себе.
0144 Стара ти је приминула мајка,
0145 Вирна ти се приудала љуба
0146 За онога Задранина бана;
0147 Била ти се саорила кула,
0148 По њој ти је поресла зовина,
0149 Туда дица беру пушкарице,
0150 Па се зове Божино кулишће.
0151 Нареста је твој сине Гргуре,
0152 Сад му има двадесет година,
0153 Он сеизи котарске срдаре,
0154 Па подноси глада и невоље.”
0155 Кад је Боже ричи разумио,
0156 Боже кука, кано кукавица
0157 А приврће, кано ластавица,
0158 Рони сузе, кано удовица.
0159 Цвили Боже и дневе и ноћи,
0160 Не да Муји на душеку спават,
0161 Мујиници на десници руци.
0162 Па говори Мујина кадуна:
0163 „Хајде, Мујо, обадва ти свита!
0164 Хајде, Мујо, у тамницу тамну,
0165 Па упитај сужња невољнога,
0166 Која му је мука додијала,
0167 Да он цвили и дневе и ноћи?”
0168 Кад ујутро јутро освануло,
0169 Мујо ти је рано уранио,
0170 Па узима од тамнице кључе,
0171 И отвара од тамнице врата,
0172 И дозива сужња невољнога:
0173 „Сужњу јадни, Вучковићу Боже!
0174 Која ти је мука додијала,
0175 Ал, си јадан, тужан глас дочуо?”
0176 Одговара Вучковићу Боже:
0177 „Хајде, Мујо, обадва ти свита!
0178 Одсици ми са рамена главу,
0179 Јер сам, јадан, тужан глас дочуо
0180 Од мог побре Смиљанић Илије:
0181 Да ми стара приминула мајка,
0182 Да ми се је саорила кула,
0183 Да ми се је приудала љуба,
0184 Да ми нема ђоге Пеливана,
0185 Да су ми га заробили Турци.”
0186 Ал говори од Кладуше Мујо:
0187 „Хајде, Боже, од града до града,
0188 Па ти тражи тешка каритада,
0189 Док испросиш хиљаду цекина,
0190 Нек је моја глава твојом мирна!
0191 Тамницу је Мујо притворио,
0192 Па он иђе уз бијелу кулу,
0193 Па му нађе мрку торбетину,
0194 Усиче му дугу шојетину.
0195 Ал што вели Смиљанић Илија:
0196 „Драги побро, Вучковићу Боже!
0197 Није твоја приминула мајка,
0198 Није ти се саорила кула,
0199 Није ти се приудала љуба:
0200 Дома ти је ђого Пеливане.
0201 У недиљу, која прва дође,
0202 Женит ће се твој сине Гргуре
0203 А у Сењу, граду бијелому
0204 Липом сестром Сењанин Ивана;
0205 Бит ће њему пет стотин’ сватова.
0206 Када дођеш, драги побратиме,
0207 Спомени се, да сам у тамници.”
0208 У та доба, моја браћо мила,
0209 Заклапаше кључи на тамници:
0210 Тамницу је Мујо отворио
0211 Па дозива сужња невољнога:
0212 „Хајде, сужње, из тамнице тамне!”
0213 Ту се Боже с Илом изљубио.
0214 Оде Мујо на бијелу кулу
0215 Па му носи дугу шојетину,
0216 И на њози мрку торбетину.
0217 Отоле се Боже подигнуо,
0218 Оде Боже низ поље зелено,
0219 Прихвати се Кунаре планине.
0220 Кад изађе на врх од Кунаре,
0221 Сидне Боже мало починути,
0222 Па погледа на равне Котаре.
0223 Све је Боже куле познавао,
0224 Само своје познати не може.
0225 Отоле се Боже подигнуо,
0226 Докле дође у равне Котаре,
0227 А прид своју саграђену кулу:
0228 Ту се вију свилени барјаци,
0229 На кули му кита и сватови.
0230 Пуно Боже свата познавао,
0231 Само није свог сина Гргура.
0232 Божју им је помоћ називао:
0233 „Божја помоћ, кито и сватови!
0234 Дајте штогод сужњу невољному!”
0235 Дадоше му пет стотин’ цекина.
0236 Тад се скочи Вучковић Гргуре,
0237 Па је сужњу ричи бесидио:
0238 „Кажи право, тако био здраво,
0239 Отколем си, од којега града?”
0240 Онда му је Боже бесидио:
0241 „Ја сам сужањ од земље угарске,
0242 Сужњио сам на Кладуши равној,
0243 У тамници од Кладуше Мује”.
0244 Онда му је Гргур бесидио:
0245 „Кажи право, тако био здраво,
0246 Да л’ си гдигод ти видио Божу?”
0247 А сужањ му тихо одговара:
0248 „Бише са мном Вучковићу Боже
0249 У тамници од Кладуше Мује,
0250 На мојим је рукам’ приминио,
0251 Ево има три бијела дана.
0252 Живим ме је Богом заклињао,
0253 Ако игда дођем на Котаре,
0254 Да му видим коња Пеливана.”
0255 Када Гргур ричи разумио,
0256 Гргур цикне као змија љута,
0257 А опет му сужањ бесидио:
0258 „Ој бора ти, младожења млади,
0259 Кажи мени ђогу Пеливана!”
0260 Води Грго сужња невољнога,
0261 Води њега у топле подруме.
0262 Кад угледа Вучковићу Боже,
0263 Кад угледа ђогу Пеливана,
0264 По сапим’ га плеском ударио.
0265 Окрену се ђого Пеливане,
0266 Па угледа свога господара,
0267 Обим га је ногам’ загрлио,
0268 Низ образ му сузам’ оборио.
0269 Онда Боже ричи бесидио:
0270 „Ево имам много побратима
0271 На Котару бијелому граду;
0272 Ево имам стару, милу мајку,
0273 Богом брата, виреницу љубу,
0274 Ево имам сина јединога —
0275 Нитко мене познати не знаде,
0276 Сам’ ме позна ђого Пеливане!”
0277 Кад то чуо Грго младожења,
0278 Хитро се је на ноге скочио,
0279 Па изљуби свога милог бабу,
0280 Па му даје три бербера млада:
0281 Један брије, други нокте риже,
0282 Трећи свлачи, па опет облачи,
0283 Па је Боже друштву бесидио:
0284 „Скупимо се, мила дружинице,
0285 Отић’ ћемо до Кладуше равне,
0286 Сву ћемо је равну поробити,
0287 Одвест ћемо доброга делију
0288 По имену Смиљанић Илију
0289 Из тамнице од Кладуше Мује!”
0290 Кад је друштво Божу разумило,
0291 У мало се вриме сакупило,
0292 Мало вриме у три била дана,
0293 Па одоше до Кладуше равне
0294 А до куле од Кладуше Мује.
0295 Гргур виче пред кулом бијелом:
0296 „Изађ’ ванка, од Кладуше Мујо!
0297 Ево теби хиљаду цекина,
0298 Што си пита’ за мога бабајка,
0299 Платит ћеш ми, однили те ђавли!”
0300 Уз кулу је Гргур полетио,
0301 На кули је Мују находио,
0302 Русу му је главу одсикао,
0303 Тамницу му тамну проломио
0304 Па извео Смиљанић Илију.
0305 Сву Кладушу равну поробише
0306 У њој липа робља заробише:
0307 Липа робља младих дивојака.
0308 И одоше на равне Котаре,
0309 Свак се жени, ком потриба бише.
