С оне стране



С оне стране Писац: Јакоб Лорбер

Превод изворника »Szenen der Geisterwelt, Jenseits der Schwelle« (1895) под насловом »С оне стране« уступљен од преводиоца Илије П. Петровића.

Опште правило

27.7.1847.

1 Брат А. Х. В. хоће да зна како изгледа прелаз из тварног у духовни, односно ткз. онострани живот посебно код чувених људи.

2 Овај прелаз се може лако и природно описати.

3 Гле, прави ли вода неку разлику ако у њу упадне чувен или, пак, сиромашан и незапажен? Слушај, обојица ће потонути на савршено исти начин. Прави ли ватра неку разлику? Слушај, прождреће како цара, тако и просјака.

4 Ако просјак и министар или цар истовремено падну с куле, погинуће и један и други услед снажног пада.

5 Прави ли гроб неку разлику између великог и малог, богатог и сиромашног, лепог и ружног, младог и старог? Гле, никакву разлику не прави. Мртва телеса труну, поједу их црви и коначно постану прах.

6 Као што телу бива у свету такозваних природних сила, тако души бива у свету духова. Сасвим је свеједно да ли је ко био просјак или цар, и нико неће добити посебан третман да му се сујета не би хранила и да великог више не би заслепљивала његова величина, а сиромаха његово право на царство небеско јер се на свету намучио, и побожног да не заслепљује заслуга на царство небеско. А као што је већ више пута било речено, тамо једино вреди чиста љубав.

7 А све је друго као у море бачен камен, где потонуше како дијамант, тако и пешчар у вечни смрдљив муљ. У себи, истина, остају шта јесу и шта су били ван мора, али судбина им је иста, једино с том разликом што се пешчар пре разлаже од дијаманта.

8 Исти је случај на другом свету са светским племством или обичним светом. Они ће у морском муљу неумољиве вечности још дуго уображавати да су оно што су били на свету. Цар ће тамо мислити да је цар, а просјак просјак са захтевом за одштетом. Али без обзира у правој стварности ипак ће обојица заједно делити исту судбину у морском муљу вечности. Једино би сиромах требало пре да превре и његово биће пре се напуни правих унутарњих мехурића понизности, који ће га извући из муља и узвисити нагоре до вечне светлости и живота, неголи цара или другог великана.

9 По овом узорку или општем правилу проценићете одлазак сваког човека. Зато држите се љубави да вас једном не задеси судбина општа. Амин, амин, амин.

Први чин

28.7.1847.

Чувен човек

1 Хајдемо до болесничке постеље једног великог и изразито чувеног човека неколико сати пре његовог преминућа у вечност. Посматрајмо једним погледом како се понаша на овој страни улазећи на ону страну и како се двоје светова сусрећу и преплићу, па ће се одмах паказати јасно као сунце да оно опште правило свом и потпуном истином приказује овај предмет.

2 Гле, овај човек је починио таква дела и на такав начин и на таквом тлу – са којег најчешће звук одјека зазвечи сву земљу као хучећи метеор – да су привукла пажњу сваког и због јаког одјекивања чула се на свим земљиним тачкама водећи велике распре за и против забележене на толико хартије да би се могла прекрити сва Европа. А гле, овај чувени човек, филантроп, жестоки тобожњи поборник политичких и црквених интереса своје нације, сада лежи испружен на својој постељи сав очајан и пун страха пред дошлим задњим часом од којег умаћи, како се за њега испоставља, више нема ни најмање наде.

3 У некаквој тупавој, болној смушености види – као потајни атеиста – час вечно уништење свог постојања, час наводно осећа тобожње болове труљења, због чега балсамовање условљава тестаментарно, и да се у гробу не би пробудио, морају се срце и дроб одвојити од тела, и да им се време не одужи, морају бити погребени на  месту које људи свакако посећују.

4 Али посред оваквих кобних мисли умеша се и католицизам са својим строгим пакленим претњама, којима се овај човек наравно подсмевао док је мислио да ће живети још сто година, али сада се враћају као ноћне море и страшно ужасно муче срце нашег умирућег, које је свесно по које велике кривице, и не умирише јадно срце ни причешће, ни миропомазање, ни непрестане молитве, ни многе мисе, ни јака звоњава звона. Само све страшније и безизгледније гледа му душа пламени огањ како лиже увис.

5 У том утекне сва му ранија мушка снага и сва његова филозофија и срце се ломи и тоне у све мрачнију и мрачнију ноћ смрти. А душа стегнута са свих страна големим страхом тражи задњим дахом искру утехе у већ готово мртвим браздама срца некада толико испуњеног земаљском храброшћу. Али све је празно и уместо утехе буље у њега вечно уништење или пакао са свим страхотама.

6 Овако изгледа с ове стране, а сада да погледамо и на ону страну.

7 Гле, ево стоје три анђела код саобразне постеље нашег самртника и нетремице га посматрају.

8 Говори А к Б: "Брате, изгледа да је овај свршио. На овом трњу земаљски више неће родити грожђа. Гле, како се душа вије и ломи не налазећи излаза и гле, колико је запостављен јадни дух. Зато захвати руком у сада већ круту дроб и извиј јадну душу из њезине ноћи, а ја ћу на њу дахнути у имену Господњем и пробудити је за овај свет. А ти брате В води је путевима Господњим к њезином одредишту по слободи њезине љубави. – Нека буде!"

9 У том анђео захвата дроб нашег човека говорећи: "У име Господње пробуди се и буди слободан, брате, у складу своје љубави! Да буде!"

10 Ево, с ове стране омот смртни претвара се у прах, а с оне устаје слепа душа.

11 Анђео А приступа говорећи: "Брате, зашто си слеп?" Пробуђени одговара: "Слеп сам, учините да прогледам, ако можете, да бих знао шта се са мном збило будући да више немам никаквих болова."

12 У том А дахне на очи пробуђеног те их пробуђени отвори и погледа зачуђено около не видећи никога осим анђела В и упита га: "Ко си ти и где сам и шта се са мном догодило?"

13 Анђео одговара: "Ја сам весник Бога, Господа Исуса Христа, одређен да те водим, ако хоћеш, путевима Господњим. А ти си сада телом заувек умро спољном, тварном свету и налазиш се сада у духовном свету.

14 Слободна су ти два пута: пут ка Господу у небеса или пут к власти пакла. Све зависи од тебе како ћеш ходити. Јер гле, овде си сасвим слободан и можеш чинити што ти је воља. Ако хоћеш да те водим и пођеш за мном, поступићеш добро. Ако пак хоћеш сам себе одређивати, и то ти је слободно. Али то знај, овде влада само један Бог, један Господ и један судија, а то је Исус разапет на свету. Једино се Њега држи, тако ћеш доспети до праве светлости и живота. Све друго ће бити обмана и варка твоје сопствене фантазије, у којој сада већ живиш и ово од мене чујеш."

15 На то пробуђени говори: "Па то је неко ново учење и сасвим је против римског – значи то је кривоучење. А ти који хоћеш да ми га наметнеш овде на усамљеном месту, пре ћеш бити изасланик пакла, а не неба; зато иди од мене и убудуће ме више не кушај."

16 Анђео В говори: "Добро, твоја слобода ослобађа ме у имену Господа Исуса старатељства о теби. Зато нека ти буде твоја светлост; да буде!"

17 Затим нестаје анђео В, а пробуђени ступа у своју природну сферу, у којој је као међу својим познаницима на свету и готово да се ни не сећа шта се с њим збило и живи – дакако варљиво – као на свету и чини и даље шта је чинио на свету не марећи ни о небу ни о паклу а још мање о Мени, Господу, јер то су за њега све саме тричарије као утваре у сну и оног који би га на то потсетио, искључује из свога друштва.

18 Ево, овим првим примером већ можете схватити у какву "воду" је упао наш чувени човек. А следећи примери ће овај предмет још више осветлити.

Други чин

2.8.1847.

Научник

1 Хајдемо до болесничке постеље једног научника за којег, како ви кажете, нема лека и посматрајмо и овог чувеног човека и његове задње сате с ове стране и како се с оне буди и који правац му одређује његова љубав.

2 Човек којег посматрамо био је на свету филозоф а истовремено и астроном in optima forma.

3 Својом ревношћу да разврстава звезде и да их срачунава доживео је старост од седамдесет и по коју годину, међутим, једне студене зимске ноћи, посматрајући звезде, прехладио се толико да су га код његовог телескопа нашли готово свог смрзнутог. Његов пријатељ, који га је нашао, пренео га је одмах у топао стан и одмах се постарао о најбољој лекарској помоћи, којом је за неколико сати био толико успостављен да је својим пријатељима могао пренети ткз. задњу вољу [тестамент] која је овако гласила:

4 "У име неистраживог Божанства! Будући да се не зна колико дуго ће непредвидива судбина оставити човеку овај бедан живот, а и не зна се какву му замену даје, зато је моја воља да ви, моји мили пријатељи, ако умрем, балсамовањем спречите трулење мога тела и ставите га у добро затворен ковчег од бакра и положите га у гробницу где више мојих колега почивају и на неки начин ме ишчекују. А дроб, пошто прва труне, ставите у посебну тестиналну урну са алкохолом и ставите је у мом музеју на  место које одмах пада у очи да бих барем живео у сећањима људи када већ нема загробног живота.

5 Што се тиче мога имања, моји пријатељи ионако знају да научник на овом свету ретко поседује нешто више осим оног што му је потребно за свакодневна научна и физичка издавања, а такав случај је био и са мном. Нисам никада имао неко богатство, па и немам да га заоставим. Отуђите после мог преминућа моје ствари од вредности те подмирите што сам на почетку наложио.

6 Моју децу, њих троје, коју сам добро збринуо, обавестите када ме више не буде било, а најстарији син, мој љубимац, који је изабрао моју струку, биће наследник свих мојих књига и списа, а необјављене списе нека што пре објави.

7 Овим сам одредио моју задњу вољу за овај дивни звездани свет, којег више нећу гледати, мерити и срачунавати.

8 Ах човече, ал' си бедно биће! Сав узвишених идеја и надземаљских очекивања док здрав ходаш Земљом, али на ивици гроба све то нестаје као дечија машта и на њихово место стиже тужна стварност, смрт, задње стање нашег постојања и нестанак, који не зна за препреке.

9 Ах, другови моји, тешка је то помисао од постојања до непостојања за оног који као ја стоји на ивици гроба. Душа ми довикује: мреш... мреш, само још мало и над тобом ће се надвити црна ноћ и вечно нестајеш. О другови, како је само страшан тај глас за оног који стоји на рубу раке и који једним оком посматра дивне звезде а другим вечну, црну ноћ у којој никаква мисао неће провејати смртни прах, никаква свест, никакво памћење.

10 Куда ли ће ветар однети овај прах за хиљаду година, која олуја ће га из гроба разнети и који таласи га поново прогутати или који нови гроб.

11 О другови, дајте ми да пијем, жедан сам. Утеху ми дајте, умирите мој велики страх. Најбољег ми вина дајте и пуно да се још једном разгалим и лакше сачекам страшну смрт.

12 О мрачна смрти, највећа срамото за узвишеног човечијег духа, који је створио такве дивне ствари и изумео многа открића, која му служе на највећу част. Сада мораш умрети, највећа срамота ти је одштета, смрт, вечни нестанак.

13 Фатум, божанство, могао си саздати вечне звезде, а не и човека који не умире. О лудости ли у божанству, које је могло имати задовољства створити узвишеног човека, а затим га уништити и направити од њега црве или инфузорије.

14 Зар морам да умрем? Зашто морам да умрем? Шта сам скривио? Шта скривише милиони да морају умрети? У лудници би се направила боља норма од ове коју је утврдило неко наводно божанство!"

15 Присутни пријатељи и лекари опоменуше нашег астронома да се смири како би оздравио, јер нигде не пише да због ове, истина, јаке прехладе мора умрети, а ово јако узрујавање заиста га може стајати живота.

16 Али ова опомена произведе само супротно, јер он плану само још више и рече веома узрујаним гласом: "Даље, даље, не треба ми помоћ! Не треба ми овај проклети живот! Ако човек не може да живи вечно, онда је живот најгора и најсрамнија превара, а смрт и непостојање истина! Паметан човек треба да се стиди овог гадног живота, које траје од данас до сутра. Зато више нећу да живим! Гади ми се овај живот много више од најбедније смрти! Дајте ми отрова, најјачег отрова да се што пре решим овог бедног живота! Проклет да је овај живот, живот муве и вечна срамота прасиле или божанства или какав ли год да је смрадан дух који није знао или није хтео да да човеку живот који би се мерио са животом звезда. Зато не треба ми овај живот, не треба ми ова божанствена превара. Ако човеку не може да да бољи, онда марим и за овакав! Нека га задржи за себе! Збогом пријатељи, умирем, хоћу да умрем, мора да умрем, као узвишен дух више не могу поднети ову срамоту и спрдњу!"

17 Лекари поново опоменуше нашег астронома да се смири, али он занеме и више не одговара. Лекари му пружају мошак, али га хитну од себе. Лекари га моле да узме лек, али је занемео и почиње кркљати. Трљају га и покушавају вратити из летаргије, али све узалуд. После неколико сати престаје кркљање, али замењује га пискаво бунило – за овај свет – у којем наш астроном пиштавим гласом говори следеће:

18 "Па где сте, моје љубљене, моје звезде? Зар се стидите преда мном, када сте заклониле своје лице преда мном? Немојте да се стидите мене, чека вас иста судбина која је снашла мене. И ви ћете умрети као што сам и ја умро. Али не грдите слабог творца као што сам га ја грдио. Јер сигурно је хтео добро, али није имао довољно мудрости и снаге, због чега су сва његова дела трошна и пролазна. Боље би поступио да ништа није ни створио, чиме се само обрукао пред нама, његовим мудрим створењима, јер несавршено дело не упућује на ваљаног мајстора. Зато не треба грдити јадног творца, који ће на крају још имати да се потруди да сам себе одржи преко неограничене пролазности његових дела.

19 О јадног творца! Сада тек схватам да си неко добро биће и да би се и сам радовао да ти је боље успело твоје стварање, али ultra posse nemo tenetur. Олош је који хоће више него што је способан. А ти ниси ништа учинио изнад својих способности и зато ниси олош.

20 О јадни и добри Исусе! Дао си човечанству најмудрији морал, додуше уз помоћ многих привидних и намештених чуда. И ти си се сувише уздао у свога тобож Бога Оца, који те је због његове слабости управо онда оставио на цедилу када је било преко потребно да те потпомогне силом којом би своје непријатеље распршио као плеву. Висећи на стубу срама, онда је дакако било прекасно узвикнути: "Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио?!" Ето, твој Бог те је много раније напустио зато што му је понестало снаге да те одржи, као сада и мене. Учинио је дакако шта је могао, а учинио би сигурно и више, али ultra posse nemo tenetur.

21 Е, ово је заиста смешно, умро сам, а ипак живим, као да ме неко преварио – као магарца. А најзнаменитије је то што ми се чини да ми је готово немогуће икада умрети. А где ли се само откотрљала Земља и моји драги пријатељи? Ништа не видим и ништа не чујем осим себе самог, али сам потпуно при свести и сећање ми иде далеко уназад преко мајчине утробе. Заиста чудно. Да то божанство можда неће да ми покаже да уме више него што сам то очекивао у своје задње време? Можда моје тело живи у задњем трену уништења, а овај мој садањи живот личи на одсјај сунаца који се пре трилиона година угасише, али живе у еманацији своје светлости кроз бесконачан простор?

22 Овакав живот – математички коректан – требало би да траје бесконачно зато што зрак никада не може стићи до неке коначне границе и нестати. Али за овакав привидан живот и сувише сам свестан, јест, хиљаду пута свеснији но што сам то икада био у свом земаљском животу. Само што ништа не чујем и ништа не видим осим самог себе. Аха – тише! Чини ми се да чујем тихи жамор и шапутање, а и као да хоће да ме савлада тихи и веома сладак сан. Па ипак није сан, већ – ма, као да ћу да се пробудим из сна? Али само тихо, тише... чујем гласове из даљине, познате гласове, јако познате гласове. Само тихо, приближавају се, приближавају се све ближе."

23 Затим занеме наш астроном и више није помицао усне, чиме присутни пријатељи и лекари закључише да је с њим готово пошто се пола говора, који је овде наведен, ионако више чуло као крештање, а не као артикулисан израз наводне унутарње фантазије укрућујућег организма.

24 Истина, лекари покушаше још најекстремнија средства враћања у живот, али без успеха и оставише нашег астронома, који је по њиховом мишљењу запао у дубоку летаргију, у мировању и чекаше шта ће природа сама по себи донети. Али чекали су узалуд, јер природа није донела ништа друго до потпуне телесне смрти.

25 А где је за природу лекара уследило ultima linea rerum, тамо се они опраштају. А и ми се опраштамо, али не као лекари, већ као духови који уму да прате овог за Земљу умрлог човека и на оној страни и посматрају шта ће тамо почети и куда ће се упутити.

26 Ево лежи још увек као на свету на својој постељи и поред њега нема никог осим ових вама већ познатих анђела и тамо иза њих тројице још Један.

27 Слушајте, даље говори: "Гле, опет ништа не чујем. Какве су то биле раније акустичне варке? Мртва тишина. Јесам ли још, или је готово са мном? О, готово није нипошто, јер осећам себе, потпуно сам свестан, мислим, сећам се свега у танчине шта сам год чинио, само ова ноћ, ова безочна ноћ, никако да нестане. Хајде да једном онако из шале викнем и то гласно колико год могу. Можда ће ме неко шале ради и чути? Хеј! има ли кога у близини ко ће ми помоћи из ове ноћи? Упомоћ ако се неко налази у близини!"

28 Затим се јавља весник А и обраћа се Б: "Брате, подигни га из његовог гроба." Весник Б се сагиње над астроном и говори: "Нека ти буде онако како увек хоће Господ над свему што живи и постоји, дигни се из свог земаљског гроба, земаљски брате!"

29 Посматрај, ево подиже се у трену астроном и његово тело отпада као пара која се раствара. Али астроном виче: "Брате, ако си ме извукао из гроба, извуци ме и из моје ноћи!" Весник В говори: "Ово је од искона Господња воља, да сва Његова створења, а поготово Његова деца, имају светлост и да у светлости ходе и виде. Зато отвори своје бесмртне очи и види и гледај шта ти се свиђа. Да буде!"

30 Затим астроном отвара по први пут у духовном свету своје очи и јасно види своју околину и поготово се радује што по његовој замисли поново види људе и тло на којем стоји. Затим упита: "Драги пријатељи, ко сте то ви, и где сам? Јер овде ми се чини делом веома познато, а делом па опет веома страно. А и тако сам лаган и необично здрав, а и некако не схватам баш како сам се овамо обрео и како је моћ ваших речи отворила моје очи јер сам заиста био слеп као ноћ."

31 Анђео А говори: "Ти си свету умро по телу а сада си вечно жив по својој души и своме духу, овде у правом истинском свету живота духова. А нас тројица смо анђели Господњи послати теби да те пробудимо и водимо правим путем Господу, твоме Богу и нашем Богу, твоме Оцу пуном љубави, стрпљења и смиловања, који је и наш Отац, свет пресвет, кога си у своме задњем земаљском часу назвао слабим Божанством јер си био слеп и слаб. Сада знаш све, чини тако и бићеш заувек пресретан као и ми."

32 Астроном говори: "Браћо, пријатељи Божји, водите ме куда хоћете, следићу вас. А ако бих икада могао да саучествујем у толикој милости да доспем пред лице Божје, онда ме снажно ојачајте, јер осећам се сувише бедно, срамно и безвредно за увек да бих поднео такав свети призор. – Али тамо видим још неког, који нас тако љубазно гледа. Ко је овај Дивни? Сигурно такође весник неба?"

33 Анђео А говори: "Да биће весник свих небеса. Иди к Њему, пут је кратак, Он Сам ће ти открити."

34 Астроном иде, а Онај му иде у сусрет и говори: "Брате, зар Ме не познајеш?" Астроном одговара: "Како да те познајем, када те по први пут видим? А ко си ти, драги, дивни брате?"

35 Љубазан говори: "Погледај Моје белеге! Гле, Ја сам твој слаби Исус и прилазим ти да Својом слабошћу помогнем твојој слабости; ако бих ти пришао Својом силом, не би имао живота, јер гле, сваки зачетни живот јесте као нежна биљка која без ваздуха не успева, али силна олуја убија њен живот. Зато сам и ја сада само благ поветарац који ти је дошао у сусрет да те сасвим оживим, а не силна олуја да те уништим. Љуби Ме, као што те Ја љубим од искона, тако ћеш имати истински вечни живот."

36 Говори астроном: "О мој најдражи Исусе! Дакле ти си који је становницима Земље дао најдивније учење и због чега су те разапели. О учи и мене правом путу који води до Бога, којег си учио, ја те због тога никада нећу разапети. Али ако ти је могуће, допусти ми да извидим посве јасно и све што је створено, што ме је сав мој живот толико занимало."

37 Говори Исус: "Твој пут до Бога неће бити дуг ако хоћеш одмах поћи њиме. Али ако најпре хоћеш разгледати своје звезде, онда ћеш имати далек пут. Изабери сада што ти је драго."

38 Говори астроном: "Мој најдражи Исусе, гле, за Бога још дуго нећу бити зрео, зато ми буди од помоћи, ако ти је могуће, да бих сазрео у звездама."

39 Говори Господ: "Нека ти буде по твојој љубави. Од ових тројице анђела изабери једног који ће те водити и који ће ти на крају твог путовања показати Ко је твој наводни Исус, Којег познајеш као човека који је био разапет."

40 Ето опет како и овај астроном тражи своју "воду" у којој једино хоће да Ми доплива не обазирујући се да сам већ био код њега и он код Мене. Зато чувајте се пренаучене воде астронома и геолога, јер свој ток нема ка Мени, него ка љубави научног предмета. За ову сврху овај дужи пример. – Амин.

Трећи чин

3.8.1847.

Богаташ

1 Ево нас опет уз самртну постељу човека који је био веома богат, својим богатством ваљано руковао, своју децу примерно васпитао и изузетно се старао о сиромашнима, а дабоме, каткад, за ткз. тренутке забаве и о сиромашним али младим сестрицама, које су за кнежеву пару [дукат] вољне на разноразне смешне ствари. Али је збиља веома држао и до Светог писма, читао често и вредно и чврсто веровао да је Исус Јехова што је научио из Сведенборгових књига, које је у своје слободно време готово све прочитао изузев понеког мањег списа.

2 Но, услед овакве начитаности знао је и планути ако би чуо неког да равнодушно прича о Исусу, или пак погрдно, и ако би се такав антихрист нашао у његовом друштву, морао је да збрише, иначе би имао очекивати тешке и опипљиве последице. Елем, наш човек беше савршено строг борац за чисто хришћанство.

3 У својим поодмаклим годинама се разболе, и то након једне богате трпезе, уз коју је ионако претерао, а после ње – због пуно јаких вина и раздражене крви – двоструке обљубе младе и телесно бујне сестре.

4 Када се наш човек после такве експедиције вратио кући, осети благу несвестицу, која му се учинила пијанством, али се варао. Само што се хтео попети у кревет, у том му откажу ноге. Сруши се за овај свет и већ би, како ви то кажете, мртав мртвијан.

5 Разуме се да су његови укућани, веома уплашени, сместа предузели све како би пробудили свог господара, али све то би узалуд, јер кога једном духови-анђели однесу, тај се више не буди за овај свет.

6 Зато код овог човека с ове стране више ни немамо шта посматрати и чути, па ћемо се одмах пребацити у духовни свет и погледати како ће се тамо понашати, шта ће почети и куда ће се упутити.

7 Међутим, пре свега треба да знате да они које удари кап апсолутно ништа не знају ни примећују да су и како умрли. Не примећују никакву промену како њиховог домаћинства, којег су имали на Земљи, тако ни њиховог здравља, изузев што су потпуно здрави, но, то су најчешће били и на свету. Такође не виде ни анђеле, премда се они непосредно налазе у њиховој близини, а ни из духовног света ништа не примећују иако се потпуно налазе у њему. Укратко, у свему и свачему још увек су као на свету. Једу и пију, живе у свом месту и дому и у потпуном су окружењу своје породице пошто су им, такорећи, сви на броју.

8 Потпуно исти случај је и са нашим човеком. Гле, већ је у духовном свету. Сав расположен леже у свој кревет у својој спаваћој соби, која је овде сасвим уређена као и на Земљи. Гле, како се удобно пружа у кревету и тражи и очекује сан. Но, једна околност чуди нашег човека што овај пут не налази сна, јер духови не знају за сан. Јесте да имају одговарајуће стање, које се тамо зове мировање, али у суштини нема ни блиску сличност са земањским сном.

9 Али хајде да сами чујемо нашег човека и видимо како се понаша у свом новом стању и како му се све ово чини. Чујте шта каже у кревету: "Лини, спаваш ли?" Лини (његова жена) се усправља и пита: "Шта хоћеш, драги Леополде, јел' ти што фали?" (Напомена: жену и децу као и друге који припадају дому представљају као прикривени одређени духови). Говори муж: "Не, не фали ми ништа. Богу хвала, потпуно сам здрав. Само никако да ми дође сан; ма ни трага. Хајде дај ми оне моје пилуле за спавање, па када их прогутам, можда ће бити боље."

10 Лини одмах устаје и испуњава његову вољу. Пилуле су коначно прогутане, али још увек нема сна.

11 Човек проговара после одређеног времена: "Лини, хајде дај ми још неколико јер још увек не могу да спавам, напротив све сам буднији место поспанији."

12 Лини говори: "Де, остави пилуле, могао би још покварити стомак. Него боље спавај једном са мном па ћеш можда боље заспати, када већ хоћеш да спаваш."

13 Одговара човек помало погођен: "Ех, драга Лини, с тим чином неће ићи баш тако лако, јер ти знаш већ из дугог искуства да после онакве велике гозбе никада нисам расположен за то, јер ми тада моја природа отказује послушност. Зато дај ми боље још неколико пилула."

14 Говори жена: "Чудно то, господару мој мужу. Прича се да онај богати богобојазни Леополд после онакве гозбе обично одлази код неке Цили, где буде такав мушкарац да би му и младић могао позавидети. А када касније код куће верна Лини, која је, дакако, већ у годинама, спомиње да је Леополдова жена и понекад из других разлога не налази сна, онда Леополд има свагда хиљаду теозофских, филозофских и Бог зна каквих све разлога не би ли умирио женину ваљану, ионако само ретку потребу. Гле Леоподе, пријатељу истине, како ти се то чини теби самом када мене, своју верну жену, лажеш овако презриво и лицемерно? Колико пута си ми само описивао срамоту прељубе у свим бојама, а шта кажеш сада о самом себи када ти могу показати јасно као дан да си ти сам прељубник?"

15 Одговара човек сав забезекнут: "Лини, драга жено, откуд знаш таква дела о мени? Заиста, тако нешто могао сам да учиним само сав пијан, и ако сам и учинио, онда рачунам да ћеш имати и право хришћанско стрпљење са мојом људском слабошћу и да то нећеш надаље употребити на бешчашће нашег дома. Буди добра, драга, буди добра и не говори више о том, јер гле, ипак те много волим. Само буди поново добра, буди добра, женице моја. Тако нешта више никада у животу нећу учинити."

16 Говори Лини: "Верујем ти то. Када је муж сав свој век тако живео и када је барем сваких четрнаест дана преварио своју верну жену и неколико пута се заразио и гадним болештинама, онда му је наравно дошло време да одустане од таквих чинова, о којима у Светом писму пише: "Блудници и прељубници неће ући у царство небеско." Реци ти мени, мој у свим божјим доктринама понасве учени мужу, шта би учинио ако би те Господ изненада позвао? Шта би било са твојим вечним блаженством? Или да немаш можда написмено од Господа да ће да те пусти да живиш довољно дуго док из темеља не поправиш свој живот? – Али због извесне сестре Цили и нећу ништа рећи, али ону очиту чулну склоност коју си показао према нашој рођеној најстаријој кћи, пре него што се удала, и то на начин који ти је пред Богом и пред свим људима, да знају, утиснуо трајну љагу на твоје богоучено чело, – реци, шта кажеш на то? Или шта ће рећи Бог?"

17 Одговара човек сав пренеражен: "О жено, почињеш стварно да ме мучиш и то заиста, нажалост, са свим правом, јер било би више него будаласто да ти то поричем. Али ипак ме боли и уопште не схватам зашто све време нашег брака, колико знам, ниси ништа спомињала, а сада отвараш одједном све бране и буквално хоћеш да ме уништиш?

18 Сети се само да смо ми људи сви слаби у нашем телу, иако нам је дух вољан, па ћеш ми лако опростити све моје слабости. Сети се да Господ није осудио прељубницу, па ће и прељубник који се каје пред њим наћи смиловање. Зато и ти, жено моја, немој да ме осуђујеш, јер ја признајем своју кривицу према теби и кајем се због тога и због тужног огрешења о нашу удату кћер. Господ Исус нека ми опрости као што ми ти опростиш."

19 Наводна жена говори: "Добро, онда нека ти буде опроштено све што си починио, али пази да убудуће више не чиниш своју слабост, коју си изнео као изговор, иначе нећеш имати благослова од овог мог опроштења. Зато ћу те још неко време подносити – и посматрати! – Али спавати више нећеш! Јер види и слушај, ниси више на Земљи, него овде у духовном свету. А Ја, за коју си мислио да сам твоја толико пута обманута жена, нисам твоја жена, него – гледај овамо! Ја сам твој Господ и Бог! Остављам те пак, ако хоћеш, таквог какав јеси, али ако хоћеш даље, хајде за Мном из ове твоје старе одаје срамоте."

20 Човек Ме препознаје и пада ничице преда Мном на своје лице.

21 А Ја му кажем: "Усправи се, јер твоја љубав је већа од твога греха, зато нека ти буде све опроштено. Али са Мном још не можеш становати све док на теби приања земаљско. Али погледај, тамо стоје анђели спремни да те воде правим путевима. И када ови твоји водичи буду тукли твој земаљски дом недаћом и сиромаштвом, онда ћеш код Мене добити нов дом за вечно. Амин."

22 Видите, то је већ друга "вода". Поједини истрајавају дуже у овом "природном" стању у којем се налазио овај човек, а он је у њему био кратко само зато што је на свету чинио многа добра из љубави и зато што се одмах озбиљно покајао својих греха.

Четврти чин

5.8.1847.

Кицош

1 Ево задњег часа и ране смрти једног кицоша, који осим пушења, играња, преждеравања, опијања, удварања свим лепим женама, изврсног плеса као и свирке валцера на клавиру – управо ради овог лепог света – није много шта друго знао, мада је скоро све своје време провео на колегијумима [предавањима] и универзитетима. Овај наш пример кицоша био је син поприлично богатих родитеља, који свог надежног и преразмаженог сина наравно одмах дадоше да студира чим је завршио са абецедом.

2 А да нежном дечкићу при тешком студирању латинског језика ипак не би било сувише тешко, дадоше га у кућу са одличном кухињом да би имао доста јести и наравно да би порастао, али не у мудрости и милости пред Богом и људима, већ само телом. И да га трудно студирање можда не би изнурило, смео је сваку годину поновити, ако не би дотле догурао – наравно без по муке – да прође сваку школу за годину дана. У ту сврху беху и професори свагда, посебно у нижим школама, ваљано подмићивани и за сваки предмет постављен изузетно благ инструктор.

3 На овај начин се наш студент некако провуче кроз ниже школе, једино му се у главу само мало или готово ништа не увуче. Последица тога беше да је у вишим школама редовно запињао, и пошто му се студирање обично гадило, пребацио се уз то углавном на ове горе наведене слободне уметности, наиме на пушење дувана, играње, ждерање, опијање итд.

4 Након завршених студија и свугде осредње положених испита окушао се у канцеларијама додуше, но мирис хартије и мастила није му пријао. Па добијао је од своје матере увек довољно пара да је и без канцеларије могао да се провлачи сасвим као каваљер. При том се удварао свим отменим девојкама и просио их једну по једну, услед чега се и догађало да су ове многе обожаване дражесне госпођице од силног обећања и очекивања удаје доспеле у стварно стање "очекивања" [трудноће] без удаје.

5 Поред ових госпођица дарованих слепим па према томе, као што смо рекли, веома често дакако непријатним али живим "очекивањима" пребацио се наш "државник" и на друга женска бића, која је без претходног обећања и очекивања удаје увек могао имати за ситницу, а да се није морао плашити да ће ове грације с њим остати у неком другом "очекивању".

6 Но, при том се и не ретко дешавало да је имао посла са вренгом [сифилис] у свим степенима и на крају толико да му ни најискуснији лекари на том пољу више нису могли саветовати ни помоћи. Опште усахнуће природних течности била је последица овог "лепог" кицошког живота, за које зло Ја, Господ, при стварању света нажалост потпуно "заборавих" да створим лек. Зато се, ето, и наш кицош, хтео не хтео, морао спремити на умирање. Свакако врло непријатна појава за једног помодара, који је заволео свет са слатким вранцавим [венеричним] радостима. Но, тако је то да све мора проћи пут тела. И тако је на крају и овај кицош, коме је тело било највеће земаљско блаженство, утолико више морао проћи прави "пут тела".

7 Погледајте његову смрдљиву постељу како се савија и пропиње и граби за ваздухом и водом, али не може је довести у стомак пошто су се осушиле све жиле ждрела и не могу више повући ни кап воде у желудац. Дисање му је кратко и врло болно пошто су му се плућа готово сва расушила. Глас му је сав изломљен, једино кратке, укочене полуречи успева да издахне под великим боловима и ту је тон попут лошег фагота у рукама неког ученика. Хтео би још кицошки да псује и на крају да одмуца неке научене фразе из Волтера или сер Валтер Скота, но опште исушење овакво што не допушта и јаки болови у свим куцима живота не дају му ни времена да своје мисли још једном усредсреди. Тако лежи нем и кркља, само понекад испушта пискав и шкрипав тон фагота из свог сувог грла.

8 Гле, тако бива чест крај таквих развратника с ове стране. Но пошто код овог кицоша с ове стране више немамо шта посматрати, јер му, као што кажете, смрт лебди на уснама, окренимо се одмах на ону страну и видимо како ће приступити наш "човек".

9 Погледајте, ево ту је лежај као на свету. Још лежи исти онакав на њему. Међутим, истовремено видите уз његову постељу само једног анђела с бакљом у руци не би ли њеним духовним пламеном уништио кицошеве задње животне течности.

10 Код оваквих људи се појављује само један анђео зато што су у њима душа и дух потпуно као мртви. Само анђео смрти, који је постављен над телом и духом живаца, мора овде да чини да, наиме, тело и дух живаца што више мучи и пече не би ли овако раскомадане остатке душе као и у њима такође распршен дух повратио у дух живаца и на тај начин умирућег човека сачувао вечне смрти.

11 Код овог човека ни неће ништа говорити, него једино ће га својом бакљом из природног света пренети у духовни свет, што се обично догађа код таквих људи и мора се догодити јер би без такве милостиве манипулације остали без живота.

12 Овај чин је исти попут исквареног многобожачког у легенди о Прометеју; јер духовни праљуди посматрали су такве чинове у духовном свету, али који су се тада дешавали свакако неизрециво ређе него у овом далеко изнад Содома и Гоморе чулном времену; па тако се сачуваше још неке легенде, али након неколико хиљаду година изнад мере искварено.

13 А овде се поново представља исти Прометеј – у свом правом неисквареном деловању. – Али погледајте, ево, усамљени анђео је своје дело добро свршио. Тело нашег кицоша видно је сасвим претворио у пепео и гле, из пепела се диже сасвим полако и тромо не можда дивна, подмлађена птица Феникс, о не, него – гле – једино глупав мајмун по изгледу као стари оронуо павијан. Сасвим је нем, једино нешто мало уме да види.

14 Животињски облик је стога што такви људи својим блудним животом потпуно расипају тананије људске душевне посебне честице и једино задржавају грубље животињске у остатку. Код овог је ипак барем остала душа мајмуна, али има и других који себе изошљаре све до одвратних гмизаваца.

15 Код овог човека се сада још ни не може одредити "вода његовог живота", јер овај сада мора, као што кажете, на испашу и биће предан духовима који су постављени над таквим изопаченим животињским душама. Можда ће постићи великим трудом да за сто година ова душа поново доспе до човечијег облика.

16 Више нема шта да се опише о овој души, стога даље други пример.

Пети чин

6.8.1847.

Луда помодарка

1 Овде још следи рана смрт младе помодарке, која се за време једног бала исувише одала плесу не би ли исплесала неког младог и богатог младожењу, али уместо њега само је исплесала себи рану смрт.

2 Млада, по телу изузетно пријатно грађена девојчица од деветнаест година беше позвана на отмен друштвен бал, чији је позив наравно драге воље прихватила уз одобрење својих родитеља. Одмах су били претражени сви бутици, који на сву срећу међу хиљаду артикала имаше један који је, ето, нашој званици био прикладан. Сада се отишло одмах код најбољег модног шнајдера и то са упутом да хаљину треба израдити не само по задњој паришкој или лондонској моди, него ако је могуће по задњој мадридској или њујоршкој како би се на тако сјајном балу могло појавити са нечим изузетним те би се изазвала највећа пажња и да се буде посебна појава.

3 Кројач није имао мали страх код таквог налога будући да је већ знао своју муштерију какве све бубе немају у таквим приликама. Сабрао се посве и израдио заиста мајсторску балску хаљину на потпуно задовољство своје муштерије; јер хаљина се могла обући без стежњака, а захваљујући многим финим еластичним врвцима ипак тело толико скупити да је наша јунакиња око струка била тања него око њеног округлог врата.

4 Но, ова хаљина по њујоршкој моди и би заправо узрок њене ране и сасвим изненадне смрти. Јер пошто је на балу била краљица лепоте и грације, па тако и плесаше тако пуно и лудо са једним младим, богатим мајмуном, који јој је толико запао за око, да јој је у пренабијеним плућима пукао велик крвни суд, и због оваквог јаког губитка крви за пар минута би мртва.

5 Када се сруши на под и из њених ружичастих уста потече поток крви – на ужас свих бројних такође не баш благо стегнутих девојчица и дама – прихрлише њени родитељи, рођаци и лекари, стргоше јој одећу с тела и полише леденом водом и дадоше лекове, које, пак, као већ потпуно мртва, дакако, више није могла узети.

6 Сви плакаху и кукаху на глас. Родитељи и витешки мајмун од љубавника почупаше од очаја косу. Други проклињаху такву судбину, некима би жао несретнице. Многи напустише дворану и понеше поуку, али, наравно, не много већу но врапци које отера пуцањ с крова.

7 Овде у овом случају у духовном свету нећемо видети ништа посебно значајно, али без обзира треба да видите како оваква пресељења изгледају у духовном свету.

8 Гле, ево лежи наша јунакиња још увек склупчана на поду који је умрљан знатном крвљу и тамо подаље опажате анђела-духа прекрштених руку. Његово лице одаје сету, т. ј. неку врсту потиштености, коју овакав дух чувар осећа при оваквим случајевима крајње лудости људи ако им свом својом бригом не може помоћи.

9 А шта ће сад овде учинити овај тужни анђео? Гле, приближава се девојчици која и у духовном свету изгледа као леш. Ево га код ње и говори: "О безумно биће! Шта сад да пробудим код тебе будући да је све мртво где год да погледам? О Господе, погледај милостиво! Овде није довољна сила коју си ми доделио, зато пружи Своју свемоћну руку и учини са овом лудом по Својој вољи."

10 Ево гле, одмах долази други анђео који је сав огњен. Ево га и гле, његов огањ захвата мртву и сажеже је у трену до пепела. (У природном свету ово се не може приметити пошто се овај чин тиче само душевног тела.) Сада у пепелу почиње нешта да се миче. Анђео се моли над пепелом. Задње речи његове молитве јесу: "Господе, нека буде Твоја воља!"

11 На то други анђео напушта пепео који се све више миче, а први анђео остаје. А ово мицање није ништа друго до поновно уређивање потпуно уништених, распршених и понасве поремећених душевних посебних честица, што се сад догађа непосредно Мојом силом. Сада ће се одмах и показати колико и шта је још остало од душе ове девојчице.

12 Гле, диже се тамносиви облачић. Облачић се све више обликује – и гле, ево нам неки облик. Не можете га упоредити ни са чим на Земљи. Глава личи на главу слепог миша, тело личи на огроман скакавац, руке као ноге гуске и ноге попут ногу роде. – Како вам се сада свиђа ова мода као плод оне светске? – Што се тиче моде ни не би било неких посебности, али да ће ова луда, као квази самоубица, тешко икада крочити у небеска пространства светлости, то је већ нешто друго.

13 Проћиће зацело неколико стотина година док ова доспе до људског облика и то само на веома болан начин. А потом ће у свету духова бити оно што су албини на Земљи, наиме плашљиви светлости.

14 Даље код ове нема више шта да се види ни научи, стога даље други пример.

Шести чин

10.8.1847.

Војсковођа

1 Гле, налазимо се у једној царској и раскошној одаји. Све је крцато златом и сребром и скупоценим драгим камењем и – за свет – највреднијим сликама. Под одаје је покривен најфинијим азијским теписима и на великим прозорима од огледалског стакла налазе се завесе од којих једна кошта толико да би за њу хиљаду сиромашних могли јести месец дана. Кутије, столови, фотеље, столице и још гомила царског инвентара велике вредности ките је и разни пријатни мириси освежавају ову болесничку одају и најчувенији лекари окружују кревет који је богато украшен златом, у којем земаљски високи болесник узалуд чека опоравак.

2 Држе козилијум за конзилијумом и лекови се мењају сваког часа. У суседној одаји моле се непрекидно наизменично два монаха из латинских црвено и црно штампаних књига и где год стоји нека црква или капела држе свечану мису за опоравак нашег великог војсковође. Но, ништа то не вреди, јер за ову војсковођску болест више нема помоћи ни у апотеци ни у бреваријуму а ни у мисалу, него овде важи: "Дођи да видимо како су ти дела сачињена!"

3 Погледајте само болесника како се храбро држи. Но ова храброст само је навид, јер у себи би наш јунак умро од страха и очаја и проклиње своје јаке болове као хусар свог коња који неће да га слуша. – Ово је прича за себе. Тамо се моле монаси, дабоме молитвом којој нема равна, која је повезана са тајном сасвим супротном жељом propter certum quoniam, али ретко је ово ипак ако онај за кога барем на око моле, псује да је права срамота.

4 Но, сада његови болови постају све јачи, јесте, готово неподношљиви, и наш пацијент сав разгорео букну сав бесан на чуђење свог окружења и виче из свег гласа: "Проклет овај курвињски живот! Не можеш ли ти, ствараоче, ако те има, да ми га узмеш на мање болан начин? На овај курвињски живот нека се сви ђаволи, ако их има, посеру и ја бих сам да само могу! Еј, ова стока лекари, нисте вредни ни трунке барута, дајте ми овамо напуњен пиштољ да за овај пасји живот сам себи пропишем лек кроз главу, који ће га једним пуцњем лишити даљих мука."

5 Један протомедикус се приближава болесничкој постељи и хоће да опипа пулс молећи пацијента за смирење. Но високи пацијент се усправи и говори: "Само дођи барабо, стрвино лекарска да на теби искалим свој праведан бес! До ђавола с тобом, мрцино глупава! Да нећеш опет да ме мучиш опијумом? Гле, као су паметне ове мрцине, када више ништа не знају, долазе са опијумом да болесник заспи, па да за неколико сати избегну праведан прекор, који су итекако заслужили, и да се смешкају иза леђа и већ своде рачуне колико после моје смрти сваки може да тражи у трећем степену поравнања. Ха, ха, ха, јел', прозрео сам вас! Зато носите се, бесни пси, иначе ћу вас овом мојом задњим снагом лишити вашег смрдљивог живота! – Хеј, шта то видим тамо у другој соби, две црне мрцине! Шта то раде ове мрцине? То се они моле за моју душу! Ко их је звао! Да се губе одавде, иначе ћу устати и побити их као псе!"

6 Гле, на ову страховиту детонацију величанственог војсковође монаси хватају маглу, лекари слежу све више раменима, а овај пацијент умукну и почиње уз грозна изобличења лица кркљати. А ми сада, пошто више нема шта да се види на пацијенту, прелазимо одмах у духовни свет и кратко ћемо посматрати како ће наш јунак ући у духовни свет.

7 Ево нас, већ смо ту и тамо на истој постељи лежи наш пацијент у одаји истог изгледа. Још кркља, као што лако примећујете, веома тешко дише и гризе себи језик од скривеног беса своје гневне душе.

8 А тамо, гле, већ је спреман анђео смрти да гневну душу нашег јунака ослободи њене препоносне и прегорде аристократске плоти. Пламеним мачем је анђео наоружан – у знак његове велике силе коју сам му доделио и у знак његове храбрости и потпуне неустрашивости пред оваквим великим јунацима Земље као и пред целим паклом.

9 Гле, сада је за овог јунака истекло задње зрнце песка и анђео га додирује својим пламеним мачем и говори: "Дижи се мутна душо, а ти прашино, поврати се у море своје бездане ништавности!"

10 Гле, ево нестаје тело и више се не види лежај ни одаја крцата земаљском раскоши. Зато се диже, као што можете лако приметити, тамносива, бедно запостављена душа стојећи на растреситом песку, који прети да је прогута. Љутито, смућено и зазирући гледа око себе и не види ништа сем себе саму. Но себе види сасвим другачијом него што је ми видимо, себе још види као војсковођу са свим својим ордењем и украшена сабљом.

11 "Где сам то ја?" каже јунак, "који ђаво ме је довео овамо? Нигде ништа! Где год да погледам, нигде ништа. Ево, ни подамном ништа.

12 Да нисам месечар – или сањам? Да можда нисам стварно умро? Па ово је стварно неко страшно глупаво стање. Додуше, сада сам потпуно здрав и немам више болова, сећам се сваке ситнице мог целог живота, – био сам веома болестан, глупаве лекаре сам постројио, она два лицемера отерао врагу, а исто тако, додуше, због јаког и неиздрживог бола напрасито сам рекао ствараоцу неке сирове грубости у лице, – свега се тога врло добро сећам. Такође знам да сам био страшно љут и могао сам сваког да растргнем од беса. Али сада је све прошло. Све би то било право, само кад бих знао где се то заправо налазим и шта се са мном догодило?

13 Истина, нешта је светло око мене, али што год даље бацим поглед, постаје све мрачније и ја не видим ама баш ништа. Проклетство! Стварно кога сад не однесе враг, никад га неће.

14 Чудно, чудно, постајем све чилији и све живљи, али и све је празније око мене. Мора да се налазим у некој врсти летаргије. Али они које ухвати, треба све да чују и виде шта се око њих дешава, а ја не чујем и не видим никог осим мене самог, значи не може бити летаргија.

15 Овде није ни хладно ни топло, нити потпуно мрачно, мада никог не заслепљује светлост. А ја сам уз то још у овом мом соло стању мени потпуно несхватљиво потпуно расположен и чио да бих могао да глумим пајаца, па ипак, као што се види, ни у мајчиној утроби нисам био усамљенији и без неког друштва него овде. Заиста, када би ми овде био неки – како се зове, овај, онако неки "онај" – е, онако неки "онај" – да, да, право – онако неки човечуљак, стварно могао бих да заборавим да – ма враг однео и војсковођу заједно са гомилом његових предака! Стварно за неког човека ниског сталежа све друго би ми било просто.

16 Само када бих могао сазнати где се то заправо налазим. Ако ово потраје, онда би ово стање могло постати стварно проклето досадно. Па чуо сам једном о неком Богу, – хајде да му се једном озбиљно обратим. Јесте да сам се малопре понео нешта осорно према Њему, али ако Га има, онда ми то ваљда неће узети за зло. – Хеј, Боже мој, Господе мој! Ако те има, онда ми помози из овог чудног и кобног положаја!"

17 Ево гле, одмах долази један анђео и говори: "Пријатељу, у овом положају ћеш остати све док год не избациш из себе и задњу кап своје гордости и тако платиш задњу кап крви коју си пролио на многим хиљадама своје браће. Баци од себе сва своја оличја војсковође па ћеш наћи тло и више светлости а и друштво. Но чувај се сличних себи, иначе си изгубљен! А пре свега обрати се Господу, тако ће твој пут бити кратак и лак, амин!"

18 Гле, овај савет наш јунак сада још неће да послуша. Зато га анђео напушта и он ће још неколико стотина година остати у оваквој неизвесности.

19 По овоме можете већ приметити његову "воду", стога сада ништа даље о њему.

Седми чин

11.8.1847.

Папа

1 Код овог примера почнимо одмах с оне стране и посматрајмо човека који је на свету играо веома велику улогу и на крају мислио да свет постоји само за њега и да с њим може чинити што хоће будући да је себи приписао напросто заступништво Божје још више него неки други његове врсте. Али је ипак морао умрети и пред тим га није сачувала ни његова приписана велика моћ, ни свет а ни његово заступништво Божје.

2 Тамо, погледајте, далеко према поноћи хода лаганим кораком нека врло мршава прилика човека јако тамне боје. Гледа испитујући око себе и посматра час ту час тамо.

3 У његовом друштву видите неког човечуљка попут мајмуна црног као ноћ, који се око нашег човека тумара и чини као да с њим има да обави врло важне послове.

4 Но приђимо ближе да бисте чули овог човека, који не види свог друга, а ни нас, какве то разговоре води сам са собом. Ево нас, већ смо близу. Ево чујте, говори: "Све лаж, све превара и преварени је најсретнији, али несрећан онај преварант ако са знањем вара. А ако је из незнања преварант и лаже и вара незнајући да лаже и вара, онда му треба честитати, јер онда један магарац вуче другог и обојица су задовољна лошим сеном. – А ја, шта ли сам ја? – Био сам поглавар, сви мораху веровати и чинити шта сам заповедао, а ја сам чинио шта сам хтео будући да сам у својим рукама држао кључеве моћи као неко који их узима не питајући да ли је уопште овлашћен да их узима. Све сам знао, знао сам да је све лаж и превара, па ипак сам лаж и превару наметао уз строгу претњу свакоме који не би хтео да прихвати и верује да мора као пуну истину прихватити све што потиче од мене, писано или неписано.

5 А ја сам мислио на свету да је смрт тела ултиматум свег постојања. То је била моја тајна, чврста вера и сва мудрост света не би могла да ми да другу. Ово сам једино држао истином, и гле, и то је лаж јер живим даље, премда сам умро по телу.

6 Небо, чистилиште и пакао дао сам проповедати са многих хиљада проповедаоница, издавао опрост и проглашавао гомилу умрлих свецима и заповедао пост, молитве, исповест и причест, а ево ме сад самог, и не знам ни напред ни назад. Да постоји суд, већ бих био осуђен. Да постоји небо, па онда бих ваљда први имао право на њега, јер прво и прво, та морао сам божјом вољом бити намесник цркве божје и шта сам онда чинио, мора да је била једино нека горња највиша воља јер без ње по Писму не може пасти длака с главе ни врабац полетети.

7 Такође сам се исповедао и причешћивао по старом пропису, иако сам сам себе лако могао изузети пошто сам имао моћ да за сва времена укинем исповест заједно са строгим причешћем, али ипак из политичких обзира то нисам могао и хтео. – Да постоји пакао, имало би довољно разлога да се налазим у њему јер пред богом сваки је човек убица. – Барем би требало да се налазим у чистилишту, јер сваком треба да буде додељен барем на три дана. Али ни једно ни друго ми се не додељује, зато су бог, Христос, Марија, небо, чистилиште и пакао ништа друго до лаж и превара. А човек једино живи из сила природе и мисли и осећа једино по усредсређењу разних природних сила у њему, које се вероватно спајају и повезују у неку вечну неуништиву целину. Мој задатак ће, дакле, једино бити ове силе боље испитати, па када их боље упознам помоћу њих основати небо.

8 Но, непрестано примећујем неко цупкање моје тоге понтификалис. Шта ли је то? Да у мојој близини, ипак, није невидљив дух, или ово узрокује неки ветар? Заиста је најозбиљније чудно у овој бескрајној пустињи, јер можеш ићи куда год хоћеш па ипак вечно остајеш сасвим сам. Можеш звати, викати, грдити и псовати или молити коме год хоћеш, па ипак се ништа не дешава и остајеш пре и после сасвим сам. Па биће већ неколико година откад сам умро на Земљи и то на врло болан, злокобан начин, – и досад сам сам, ништа сем сама гола пустиња под ногама. Места има довољно, то је опет истина, али где сам, шта ће убудуће бити од мене – да ли ћу овако вечно живети или ипак једном нестати? – то је неразрешива загонетка.

9 Зато само поново на испитивање природних сила у мени, и њиховим ближим упознавањем нека се брзо развије, шта ће бити од мене."

10 Да ли сте га чули како резонује, он, заступник Божји на Земљи? О, још дуго ће овако сам резоновати како му његов невидљив пратилац улива, јер судбина оваквих људи на Земљи на високом положају увек је иста, наиме самоћа, пошто су се на Земљи такође изнад свега осамили.

11 А ова изолација ипак је велика милост за њих, јер једино је тако могуће поново их довести на прави пут. Али то траје веома дуго. Морају у себи проћи све степене ноћи и таме, невоље, па и бола, каквог има у паклу.

12 Када овакав зелот прође овакво соло путовање негде за петсто до хиљаду, па и десет хиљада година, тек тада доспева у друштво строгих духова. Ако их не слуша, онда опет буде напуштен и остављен сам, али онда му буду предочена сва злодела која су била почињена или под њим или под његовим претходницима, у којој прилици, пак, мора окусити све болове које су сви прогоњени под њим или под његовим претходницима окусили. Ако га овај третман не доведе у ред, онда буде остављен какав јесте, једино му остаје као пратилац глад а и жеђ, два учитеља која у ретким изузецима скоро сваког временом дотерају.

13 Овде сада имате још једну слику којом боље можете упознати ону страну – и "воду" коју има да преплива овакав поглавица док не доспе на обалу понизности, истине и љубави. Зато ништа више о овом човеку.

Осми чин

12.8.1847.

Министар

1 Пошто, ето, и велики господари света морају умрети, против које за њих врло кобне особине живота још увек нису успели поставити осигуравајуће друштво, јер свом својом политиком и дипломатијом још нису стигли дотле, тако се и наш министар морао спремити да замени временско вечним.

2 Умирање је за овакве људе, свакако, најнепријатнија појава на свету, али то анђела смрти много не брине. Код оног где нађе пуном добро проверену меру, тог узима без милости и извињења.

3 Наш министар, човек коме се због његове светске памети клањао сав свет, паде у својој одмаклој старости у болесничку постељу због костобоље и катарске грознице, која га је мучила пола месеца и то све више колико је више узимао лекове против ове болести. На крају постаде сав зловољан и прећаше лекарима затвором ако не буду хтели или могли да га поново успоставе.

4 Но уместо да изврши своју претњу, обамре шеснаестог дана своје болести и на овом свету се више не пробуди осим на један сат пре свог краја када остави опоруку шта чинити са његовим моћним имањем, при чему сиротињи, као најчешће код таквих људи, веома мало би додељено, јер шта су неколико хиљада форинти према заоставштини од више милиона?

5 Такође и цркви про форма припаде задужбина, али не због некакве слепе вере – јер вере овакав човек има врло ретко или ни нема и све што чини јесте чиста политика – него само, као што смо рекли, јер то захтева политички обичај.

6 После ове задње воље утону у своју постељу и би мртав без претходне исповести и причешћа, чина до којег – у себи – ионако није ништа држао. Овим је с њим за овај свет и заувек било завршено. Зато се ни ми нећемо дуго задржати код његовог леша, него се одмах дати "преко" и видети како ће се тамо овај прегорди аристократа показати.

7 Гле, ево нас и наш човек већ стоји у свем свом државничком оделу пред нама и пред четворицом застртих анђела-духова, при чему види само ове задње. Место потпуно представља његов државнички кабинет у којем је наумио да среди још нешта веома важно.

8 Угледавши ову четворицу у свом тајном кабинету, сасвим је ван себе од љутине због ове нечувене дрскости ових четири "мангупа" по његовом мишљењу. Скаче и дохвата се звона да звони, али звонце не звони.

9 "Издаја! Велеиздаја!", виче из свег гласа. "Како сте ви бедне битанге ушле у ову одају, која је доступна само мени, у којој се раде и чувају тајне и свете мистерије државе!? Знате ли да је на овакву велеиздају постављена смртна казна!? Који је од вас онеспособио ово звонце да сада у овом одлучујућем тренутку не звони!? Признајте, ви безочни, ко је од вас сковао заверу!?"

10 Први анђео говори: "Чуј стрпљиво и веома пажљиво, шта ћу ти сада рећи. Добро знам прави ред, по којем на свету нико осим краља не сме ући у ову собу. Да си још на свету, онда нас не би ни видео на овом месту. Али гле, ти си по телу умро и сада се налазиш у духовном свету, где постоји само један Господ, док су сви остали духови браћа, добра и лоша, онако како су чинили на Земљи – добро или лоше. Тако имамо од Господа трајно и љубазно и обавезно право да сваког посетимо и пружимо му наше услуге, ако је као ти још доступан.

11 А у томе се и налази налог јединог Господа теби по нама да ти ово јавимо и саопштимо да је овде у овом вечном свету за тебе престала сва световна част и положај заједно са свом политиком и ова одаја, твоје одело и све ове твоје наводно важне државне хартије нису ништа друго до обмана и производ твоје маште, која је још сувише везана за свет и нестаће чим пођеш за нама. – Ако пођеш за нама, онда ће ти пут бити лак у истинско, вечно царство живота, где има блаженстава без мере и броја. А ако не пођеш за нама, онда ће ти бити јако тешко доспети до Божјег царства живота. Јер гле, на свету си био Божјом дозволом велик човек и имао си велику моћ. Но овом моћју се код тебе и снажно пробудило властољубље, које те је понегде довело до нечег што није било засновано по Божјем реду. Такође ти је ова световна моћ као властољубље узела и веру у Господа и у великој мери љубав према ближњем и потпуно те онеспособила царству Божјем.

12 Но гле, Господ зна какво тешко бреме си морао носити и веома је милостив према теби. Зато нас је теби послао да будеш спасен и уздигнут, а не да потонеш својим великим светским бременом, којег си пренео овамо. Не мисли овде на суд, јер у царству слободе духа нема суда и судије осим сопствене слободне воље сваког човека. Не мисли ни на пакао. Нема га нигде осим у самом човеку ако га у себи својим злом – управо у себи – тек створи. Такође не мисли ни на небо као обећану плату добрих дела, него реч Господа Исуса нека буде твоја воља, том речју тражи само Њега. Ако имаш Њега, онда имаш сва небеса и сасвим другу моћ из љубави него што си је имао на свету својом светском памећу и високим положајем. Сада знаш све. Чини шта ти допушта твоја слободна воља у имену Господа Исуса. Амин."

13 Министар говори: "Заиста, ваше речи су мудре и јамче ми да је све тако као што сте ми сада обзнанили. Такође ми је сада потпуно јасно да сам по телу умро. Али да је онај Јеврејин Исус једини Бог и Господ, то не схватам. Шта је онда "Отац" и "Свети Дух"? Гле, то не одговара сопственом Исусовом учењу, који је био први који је учио Божанско тројство. Зато ми опростите ако не могу тако брзо да пођем за вама као што желите – осим ако ме брзо не уверите."

14 Говори анђео: "Брате, то не иде тако брзо како мислиш. Свуци најпре своје државничко одело и обуци друго понизности и потпуног самоодрицања, онда ћеш се убрзо потпуно уверити у оно што ти се сада још чини потпуно немогућим."

15 Министар одговара: "Хајде добро, онда ме преузмите и доведите у ред и остружите брижљиво све светско са моје душе, онда ће се показати како стоји са вашим речима."

16 Сада прилазе осталих тројица анђела, скидају човеку државничко одело и облаче му сиво, све ритаво и прљаво. И други анђео му говори: "Сада си оденут хаљином понизности. Али то још није довољно, него мораш и делом показати понизност. Зато пођи за нама."

17 Човек следи и гле, доспевају до неког мајура и кажу му: "Гле, овде живи прек човек, који има велика крда свиња. Код њега треба да служиш и да будеш задовољан свим што би ти дао за плату. И када буде тврд и неправедан према теби онда све стрпљиво сноси и само у Господњој милости и смиловању тражи право.

18 Ако те туче, не узврати, него као роб потури леђа, као што си на Земљи – услед војничке субординације [подређивања] – често видео како сироти војник мора лећи на клупу и издржати строгу, често посве неправедну казну. Ако све ово поднесеш правим стрпљењем, онда ћеш бити боље среће."

19 На то каже човек: "Веома се захваљујем на овом вођству. Вратите ми само моје државничко одело, преваранти. Већ ћу сам себи да правим пут. Гле само ове беднике. Од неког као ја, који броји барем двадесет предака, хоће ни пет, ни девет да направе свињара. О, да сам само још на свету, хтео бих да вам платим да запамтите. Ове скитнице се још издају и за веснике Божје. Само чекајте, ово посланство ће вас још скупо стајати."

20 Гле, анђели му поново враћају његово државничко одело и кажу: "Како хоћеш. Ево твог земаљског одела. Ако нећеш да ходиш путевима живота, онда ходи сопственим. А наша служба код тебе је завршена."

21 Ево гле, у коју "воду" се дао наш човек. Тамо ће имати дуго да плива док на путу повратка изгубљеног сина не доспе до Оца.

22 Зато нека се свако чува властољубља, јер то увек има исте последице. – Следеће други пример.

Девети чин

13.8.1847.

Бискуп Мартин

1 Бискуп који је држао много до свог положаја и части као и до својих правила, разболе се последњи пут.

2 Он, који је још као потчињен пресбитер описивао радости неба предивним бојама, он, који би се често сав исцрпео дочаравајући дивоте и блаженства у царству анђела, а упоредо, дакако, не заборавивши ни пакао и немило чистилиште, ево, сада, као старац близу осамдесет година, још увек није хтео да дође у посед свог толико хваљеног неба. Још хиљаду година земаљског живота било би му драже неголи неко будуће небо са свим дивотама и блаженствима.

3 Зато наш разболели епископус и уложи све силе не би ли опет оздравио. Најбољи лекари су стално морали бити око њега. У свим црквама његове диоцезе [бискупије] морале су се читати крафтмисе и све његове овце су биле позване да се моле за његов опоравак и да уместо њега дају а и држе благочестиве завете заради потпуног опроста. У његовој болесничкој одаји беше постављен олтар за којим су се пре подне морале читати три мисе за оздрављење, а по подне при сталном изложеним санктисимум [посвећена хостија] морала су три најпобожнија монаха непрестано молити бреваријум.

4 Сам он више пута узвикну: "О Господе, смилуј ми се! Света Марија, драга мајко, помози ми, смилуј се мојој бискупској светости, коју носим у Твоју и част Твога сина! О, не напуштај свог верног слугу, ти једина помоћи у свакој невољи и једина узданицо свих паћеника!"

5 Но, све то не поможе, наш човек утону у дубок сан, из којег се с ове стране више не пробуди.

6 Какве се све "врло важне" церемоније дешавају са телом неког бискупа, то знате и не треба да се задржавамо; зато ћемо се одмах осврнути у духовном свету и погледати шта ће тамо наш човек почети.

7 Гле, ево нас и гле, ево још лежи наш човек у својој постељи, јер све док је срце још топло анђео не одваја душу од тела јер ова топлота јесте дух живаца, којег душа најпре мора сасвим примити, пре него што анђео изврши потпуно одвајање, јер све има свој ред.

8 Но, сада је душа овог човека сасвим примила дух живаца и анђео је управо одваја од тела речима "Ефета", тј. отвори се, душо, а ти прашино поврати се и распадни се и разреши се путем царства црва и трулежи кроз њих! Амин.

9 Ево гле, већ се диже наш бискуп, сасвим онако како је живео у свој својој бискупској одори и отвара очи и гледа зачуђено око себе и не види никог сем себе самог, а ни анђела који га је пробудио. Крај је осветљен само слабом светлошћу као за већ поприлично касног сумрака, а тло је попут суве маховине.

10 Наш човек се чуди не баш мало због ове необичне ситуације па говори сам са собом: "Шта ли је сад ово? Па где сам то ја? Живим ли још или сам умро? Јер био сам стварно веома болестан и може лако бити да се већ налазим међу покојнима? – Јесте, заиме Бога, биће тако! – О света Марија, свети Јосифе, света Ана, ви моји моћни узданици! Дођите! Дођите и помозите ми у царство небеско!"

11 Чека неко време пажљиво посматрајући око себе с које ће стране доћи ових троје, али не долазе. Понавља позив гласније и чека, но, још нико не долази.

12 Још јаче понавља позив и трећи пут, али и трећи пут узалуд.

13 У том нашег човека хвата страх и почиње очајавати и говори у његовом све очајнијем положају: "За име Бога! Помози Боже! (Но, то је само његова честа узречица.) Шта је ово, три пут сам звао и – узалуд!

14 Да ли сам проклет? – То неће бити јер не видим ватру и никаквог "Сачувај-Боже" [врага]!

15 Ааааа! (дрхтећи) како је страшно! – овако сам! – о Боже! – када би овако сада дошао неки "Сачувај-Боже", а ја без трипут освештане водице, без крста, – шта ћу да радим? А на бискупа неки "Сачувај-Боже" изгледа једва чека! О, о, ооооо! (тресе се од страха), па ово је стварно страшно! Чини ми се, ево већ код мене почиње плач и цвокотање зуба.

16 Скинућу ову моју бискупску одежду, онда ме "Сачувај-Боже" неће препознати. Али онда би – сачувај Боже! – тек имао праву власт нада мном? Јаој, јаој, што је смрт страшна ствар!

17 Да, када бих био потпуно мртав, онда се не бих ни плашио, али овај живот после смрти, о па то је – о, сачувај Боже!

18 Шта би се догодило, ако кренем даље? – Не, не, остајем, јер шта је овде, то знам из ово мало искуства, а какве би последице имао загонетан искорак даље, напред или назад, то сам Бог зна. Зато ћу у име Божје и у име свете девице Марије радије чекати овде до судњег дана, неголи да се само за длаку померим напред или назад.

[Овај чин представља обимну књигу. Овде је преведен само почетак – прим. прев.]

Десети чин

16.10.1848.

Сиромах

1 Овде следи као наредан сажет чин из духовнога света смрт или заправо иступ из овоземаљске провере живота у истинити, вечни духовни живот једног сиромашног надничара, каквог велики овога света једино називају "стрвино", "мрцино" и "бедо једна".

2 Хајде, пођите са Мном у најбеднију собицу, која више личи на рупу неког медведа него на собу у којој би живели људи. Једва два кубична хвата заузима унутрашњи простор. Јако трошна врата воде у ову рупу, која изнад врата има отвор два педља дужине и педаљ висине, кроз који упада преломљена и слаба светлост са прљавог стајског зида неког богатог комшије и осветљава унутрашњи простор тек толико да седморо укућана не би узајамно повредило очи. Ова дивота од примаће собе нема ни пећ, ни шпорет. Њега у ћошку замењује прљав, неотесан једва једну стопу висок вапненац, на којем сиромашни становници овог медвеђег гроба кувају оскудно јело, ако би били те среће да радећи и просећи набаве неопходне намирнице.

3 Напомена: За овај дивни стан ови сиромаси плаћају неком богатом газди један форинт и тридесет крајцара и још су веома задовољни што их њихов газда барем сувише не пожурује ако не могу платити првога у месецу, него их често чека чак четрнаест дана. Да, њихов газда је толико добар да им је дао за двадесет крајцара, због болести њиховог седамдесетогодишњег оца, тридесет фунти буђавог сена, а и чекао их је пуних десет дана док нису могли да плате. Заиста, овај од срца добар и стрпливи домаћин једном ће и код Мене, Господа, полагати право на смиловање и стрпљење.

4 Ево погледајте, тамо у мрачном кутку ове рупе на "свежем" сену лежи наш сиромашни надничар. Пре неколико година за време тешког рада пао је са неке лоше скеле и поломио два ребра и руку. Истина, одведен је у болницу за сиромашне, али лекари га тамо пола године злостављаху, па га затим лоше излеченог по лекарском уверењу као здравог отпустише.

5 Од тада болешљив, слаб, а према томе и неспособан за неки тежи посао, сналазио се како је знао и умео са својом такође болесном и слабом женом и са петоро женске чељади, од којих је најстаријој четрнаест година, радећи свакојаке мале послове који су одговарали његовој снази, а некада и добијајући неку милостињу, коју би с времена на време испросили његова жена и деца од неког ретко меког срца. Старост, слабост, хладноћа, лоша храна, као и гадна преостала рана у пределу ребара бацише га на ову најбеднију болесничку постељу, где га сад посећујући га угледасмо.

6 Смршао као нека египатска мумија из времена фараона, пун болова по целом телу, чији су кукови, карлица и барем за један палац крива кичма пуни рана од тврдог лежаја, уз то још са потпуно празним стомаком, овако ужасно гладан говори веома испрекиданим гласом својој жени: "Мамице, зар више ништа немаш? Ни парче хлеба, ни топлу чорбу, ни куваних кромпира? О Боже, Боже, како сам само гладан. Од болова не могу ни да се макнем, а уз то још толико гладан. О Боже мој, Боже мој, ослободи ме коначно ових мука."

7 Жена, која од глади и изнемоглости једва стоји на ногама, каже: "Драги мужу, још јутрос у шест су три најстарије девојчице отишле не би ли код добрих и милостивих људи нешто испросиле. Сада је већ три поподне, а још се не враћају. Сва дрхтим од страха да им се није нешто догодило. О Исусе и Марија! Само да нису доспеле у воду или у руке немилосрдне полиције. Дрхте ми руке и ноге. Исус нека те дотле ојача, а ја ћу Божјом помоћи скупити сву снагу и отићи у полицију да питам да можда не знају где су наша јадна дечица."

8 Говори болесник: "Добро, добро, драга мати, само ти иди, и ја стрепим изнад свега. Али немој се дуго задржати и донеси ми нешто да поједем иначе ћу умрети од глади. Знаш да већ пуна два дана нисмо ништа јели. Само да наше девојчице од изнемоглости нису негде остале на путу. О Боже мој, Боже мој... и тако ме стварно снађе сва беда и невоља."

9 Жена одлази и само што крочи на улицу, угледа једног пандура како испред себе тера троје њезине деце. Мајка, видевши ово, запрепашћено завапи држећи руке изнад главе: "Праведни Боже! О Исусе, па то су моја јадна дечица!"

10 Девојчице, загрцнувши се од плача, говоре мајци: "Мајко, мајко! Овај дивљи човек нас је ухватио у једној уличици док смо за нашег смртно болесног оца молиле неког за милостињу. Онда нас је затворио у неку мрачну собу, а пошто нас је и раније видео како просимо, вратио се са неким још страшнијим човеком, који је изгледао као неки господин, и тај је онда наредио, иако смо га на коленима молиле, да нас шибама тако истуче да смо позади све крваве. Онда нас је грубо питао где станујемо и кад смо му то од болова једва рекле, заповедио је овом дивљем човеку, који нас је тако тукао, да нас одведе кући. О мајко, мајко, ово страшно боли."

11 Мати, једва способна да говори, уздахну дубоко према Мени: "О Господе! Праведни Боже! Ако те има, како можеш да гледаш такве грозоте, а да их оставиш некажњене? О Боже мој, Боже мој, како можеш дозволити да нас снађе толика несрећа." На то заплаче горко. Али полицајац је опомене да на улици тако не зановета јер скреће пажњу пролазника и заповеди да се одмах врати у стан.

12 Мајка се извињава као мајка и говори плачући: "Господине, шта ми друго преостаје него да плачем? Мој муж, који има седамдесет година и који је смртно болестан, лежи гладан на чистом сену, а сви ми већ пуна два дана нисмо ништа јели. Ова касна јесен је влажна и већ веома хладна, а ми немамо ни мало дрва да угрејемо наш влажни и хладни стан. И ја сам слаба и болесна. Ове три девојчице су биле наша једина нада, а ви сте их малтене обогаљили. О Боже! Како да ћутим? Како можете да ми забраните моје мајчинске сузе? Зар нисте човек? Зар нисте хришћанин?"

13 Овде полицајац хоће да је одгурне, али иза ћошка искочи неки храбар човек и викну на полицајца: "Стој, довде, ни за длаку даље! Мајко, овде имаш тридесет форинти, снађи се најбоље што умеш. А ти, безосећајни џелатов слуго, да си се одмах удаљио, иначе ћу ти прострелити ту твоју тигарску лобању са неколико метака!"

14 Полицајац овог доброчиниоца хоће да ухапси због претње, али странац одмах извуче пиштољ из унутрашњег џепа свога капута и упери га у пандура спреман да опали. Овоме се учини паметнијим да што пре збрише него да га овај, сада већ јако озбиљан, упуца.

15 Након што пандур неста са видика, оде и овај човек мирно и спокојно својим путем. Мати и деца му још дуго шаљу пољупце, а онда пожурише – девојчице због доброчиниоца потпуно заборавивши болове – у прву крчму како би купиле хлеба, нешто вина и меса. Крчмару, наравно, би сумњиво када од овог света доби да промени новчаницу од десет форинти, али рече себи: "Новац је новац, било да је украден, било на поштен начин зарађен", промени жени новчаницу и пружи јој тражено.

16 Она жури кући и проналази свог човека како плаче од болова и глади. Одмах му пружа нешто хлеба и вина, а најстарија кћи отрча до најближег трговца да би купила мало дрва, кресиво и свеће.

17 Носећи то, враћа се и на своје велико запрепаштење пред вратима проналази два пандура, који су се повратили не би ли оног доброчиниоца још овде затекли или, у противном, да од ове сироте сазнају ко је онај човек и где станује. Ако жена не би хтела да сарађује, треба је привести.

18 Са овим похвалним наређењем од стране полицијског повереништва уђоше са девојчицом у мрачну собу захтевајући светло и претећи жени да одмах каже ко је онај човек, иначе с места има с њима поћи у повереништво. Чувши то сирота жена се сруши од страха. Најстарија кћи, такође дрхтећи од страха, упали захтевано светло, а пандури видевши болесног човека на земљи, малтене голог, покривеног само делимично крпама, испочетка устукнуше најеживши се, али се одмах опоменуше и почеше испитивати полумртву жену.

19 Жена се тресе и није способна да одговара. Пандури то држе за подмуклост, отргну је с пода и хоће одмах да је одведу. Болестан човек и петоро деце моле за милост, али ова двојица само врше своју "часну" службу.

20 Међутим, у тренутку када пандури већ жену држе на вратима, враћа се наш човек са још тројицом јаких помоћника. Они најпре жену ослобађају руку пандура, затим их поштено премлате, тако да једва могу да иду, па онда им запрете као и њиховом целом повереништву: "У име Божје! Ако се ви, бедне звери, још једном усудите да приђете овом светом месту, у коме станују анђели Божји, очекујте од нас најстрашнију освету. Ми нисмо са овога света, него смо духови-чувари ових анђела, који овде проживљавају телесну проверу!"

21 На то нестану ови спасиоци. А пандури пожуре, сада сасвим растрежњени, да се више не би вратили.

22 Жена брзо дође себи и одмах се потруди – Мени за овај спас захваљујући – како би њен муж, коме се ближи крај, добио топлу супу. Супа је убрзо готова и она је, хиљаду пута благосиљајући, пружа староме човеку, који је Мени и његовима захваљујући слатко једе.

23 Сада мало ојачао говори жени и деци: "Моја мила жено и моја најдража дечице, пропатили сте сада много због мене. Али сте се и видљиво уверили да Господња рука војује за вас и да је ваше непријатеље отерала као неку лошу авет. Имајте дакле и убудуће поверење у Господа. Он ће вам бити најближи онда када вам ваша невоља буде највећа. Опростите свима који су били груби према нама, а поготово према вама, јер они су само механичка оруђа слепе и властољубиве полицијске власти и поступају не проверавајући и не знајући шта раде. Једино Господ нека им је судија.

24 Сносите стрпљиво ваш крст и немојте никада тражити срећу овога света, јер деца среће овога света нису Божја деца. Што је дивно на овоме свету, то је одвратно пред Господом. Ни од чега се више не бојте колико од светске среће зато што је то највећа несрећа за човечију душу.

25 Гле, шта би ми вредело да сам један од најбогатијих људи на свету? Сада, на рубу свога земаљског живота, преда мном не бих имао ништа друго до сигурне вечне смрти. Али са мном је сада сасвим другачије. Смрт потпуно изгуби своје страхоте, за мене више нема смрти. Већ сам избављен од свих својих земаљских патњи и преда мном су већ широм отворене предивне двери царства Божјег.

26 Гле, моје тело, ово излизано седло душе за ношење крста Божјега, већ лежи хладно и мртво на тврдој постељи. Али ја, душа и дух, који сам становао седамдесет година у овоме сада већ мртвом телу, слободан сам и већ живим вечним животом не осетивши и не видевши смрт тела јер у једном предивном, мени једва приметном трену, ослобођен сам свог тешког терета. Опипајте тело, уверите се и сами да је већ потпуно мртво. (Жена и деца опипавају тело и проналазе га хладним, тврдим и мртвим.) А видите, ипак живим и говорим с вама савршеније него икада.

27 А разлог јесте што сам увек веровао у Исуса, разапетога, и, колико ми је било могуће, живео по Његовим заповестима. А како је у храму учио, наиме, да неће ни видети ни осетити смрти који Његову реч приме и по њој поступају, тако се то и на мени као вечно истинито обистини, јер сада оставих тело, а не осетих ни када, ни како.

28 Неко богатство вам нисам оставио, моје велико сиромаштво ваше је све наслеђе. Али радујте се због тога. Када би слепи богаташи овога света знали какво је богатство за дух сиромаштво овоземаљско, бежали би од својих џакова новаца као од куге. Али овако у свом огромном слепилу држе за неки добитак што их вечно убија. Зато оставимо их и ми да иду путем пропасти. А ако бисте хтели да на крају вашег земаљског путовања будете исто толико срећни као што сам то сада ја, онда бежите од светске среће и немојте је никада више тражити.

29 Верујте мени, који вам сада говорим са онога света, што је већи нечији крст и што тежи за ношење, то је лакши и неосетнији прелазак из света твари у духовни свет. Јер свако ко Христа следи, мора проћи пут тела. Свако мора у Христу бити разапет и умрети, иначе се никада неће у Њему и кроз Њега пробудити и васкрснути.

30 Путем сиромаштва, недаће и других потешкоћа живота тело већ бива у Христу разапето и убијено. Зато ће сваки који живи као што смо ми живели, као што ви још увек живите, тамо где богаташи на крају своје земаљске среће потпуно умиру – устати и већ на привидном самртном одру пожњети пуни васкрс за вечни живот. Јер сиромах који је одан Господњој вољи умире свагда и када је испуњен његов циљ, свршио је са смрћу и стога више не може умрети, него само у Христу васкрснути. Али сасвим другачије стоји са човеком који непрестано живи по својим прохтевима. Такав човек умире на циљу свога тела заиста и потпуно, тешко бива у ономе свету пробуђен, изгледа и никако.

31 То све задржите у својим срцима и будите радосни ако вас свет презире, назива погрдним именима и прогони свакојаким оружјем свог злог и тврдог срца. Јер Господ свагда посматра "Злу" и зна за њезине намере. Кажем вам: Када будете устали, онда ће она пропасти. Због тога пре свега тражите царство Божје и правду његову, а све остало додаће вам се забадава.

32 Зато немојте никада завидети великима овога света, него их боље сажаљевајте јер су у срцу и сувише сиромашни. Али утолико више завидите онима који као и ви носе свој крст. Јер ти сваки дан умиру у Христу како на крају не би умрли, него васкрсли у Христу за вечни живот.

33 Ове моје задње речи на овоме свету, нека буду ваше велико богатство, које вам остављам. Од овога наслеђа нећете имати да измирите порез. А ово моје тело изнесите што пре из собе јер је потпуно мртво. Али немојте ни случајно правити неке церемоније јер је гадно пред Богом. Зато никако ни не смете платити мису, јер Господ Бог се гади пред плаћеном молитвом. А све што будете радили нека је на славу Господу Богу зато што је хтео да ми укаже тако велику милост. Једино Њему сва слава и част и сва наша љубав у све векове. Амин."

34 Овим речима занеме у тварном свету, а већ је раније телесно мртав.

35 Одмах угледа поред себе три врло љубазна човека у белом, који га срдачно поздрављају пружајући му руке вечнога братскога савеза. Радо и срећно, заборављајући земаљске патње, пружа им и он своје. Налазећи се још увек изнад свога земаљскога тела, као усправно седећи, обраћа им се: "О драги, мени још потпуно непознати, сигурно сте пријатељи Господа Исуса Христа. Пуних седам десетлећа, које сам проживео на тврдој земљи, имао сам, земљски посматрано, мало добрих, али утолико више злих дана, а задњи беху најгорчи. Јер тих је дана само тако пљуштало болова и великих невоља по мојој сиромашној и грешној кожи. Али Господу нека је све то пожртвовано и једино Њему сва част и сва моја љубав, вечно. Јер премда сам се заиста много намучио, никада ми нису недостајале привремене утехе, које су ме у срцу изнова усправљале учећи ме да у имену Господњем презирем све те телесне грозне и горке болове и ране. Све сам издржао уз велику милост, помоћ и смиловање Бога, Господа Исуса Христа, и сада очекујем стрпљењем, које ми је на земљи често умањивало моје патње, шта ће Господња воља нада мном одредити. Њему нека је сва моја љубав, сва хвала и обожавање, нека буде једино Његова света воља."

36 Говори један од тројице у белом: "Драги брате, а шта би урадио ако би ти Господ наредио због Његове велике светости а и због твојих попустљивих греха – и то по твојој вероисповести – да одеш на неко неодређено време у чистилиште, где би морао подносити велике муке? Да ли би и тамо под највећим пакленим боловима могао да хвалиш и славиш Господа? И да ли би Га још могао љубити?

37 Говори сиромах: "О, драги пријатељу! Господња бескрајна светост, заиста, захтева највећу чистоту душе која би се хтела удостојити доспети пред Његово лице, али Његова исто тако бескрајна мудрост и доброта добро зна колико болова може поднети нека сирота душа и зато је неће преоптерећивати. Али ако Његова правда, због Његове бескрајне светости, то од мене буде тражила, онда нека и у том случају буде Његова света воља. Јер и тако видим Његову велику љубав, која такву чистоту душе прописује само зато да би се удостојила ступити пред лице Божје.

38 Велим, Господ је свагда најчистија љубав, стога бескрајно добар и све што ради јесте добро. Зато, нека буде свагда само Његова пресвета воља. Јер и ако бих Га молио за милост, то за мене сигурно не би било боље од оног што би за мене прописала и одредила Господња највиша мудрост и љубав. Зато кажем једном за сва времена: Слава Господу Исусу Христу, који као једини Господ-Бог са Оцем и Светим Духом влада и управља у векове векова. Његово пресвето име нека је узвишено и нека буде једино Његова света воља."

39 Говори човек у белом: "Сада си сасвим исправно и добро говорио, али сети се, умро си без исповести и причешћа. Зар се не би могло догодити, ако би морао стати пред суд Христов, да се пронађе на теби неки смртни грех и ако би пао у немилост – према науци твоје цркве – да би онда био бачен за вечно у пакао? Како би тамо хвалио и славио Господа?

40 Говори сиромах: "Пријатељи, што сам могао да чиним, то сам сигурно и чинио. Што се на крају нисам могао исповедити, није била моја кривица. А пре три недеље сам се, ионако, исповедио, када ме је исповедник уверавао да ми сада на дуго није потребна исповест. Али пријатељи, ако бих на себи, ипак, имао мени непознат смртни грех, онда замолите Господа за мене, сиротог грешника, како би према мени био милостив и милосрдан. Јер после болног земаљског живота доспети у пакао, то би било најстрашније. О, Господе, да, Твоја воља нека буде, али буди мојој сиротој, грешној души ипак милостив и милосрдан."

41 Говори поново човек у белом: "Е па да, драги пријатељу, с нашом молбом за тебе, ако имаш неки смртни грех, можда неће ићи тек тако лако. Јер и сам знаш из учења твоје цркве да после смрти код Бога не може бити милости и то због Његове савршене, строге и непроменљиве праведности. Даље, на свету ионако ниси много држао до молитве светаца и литургије и то на почетку само мало, а на крају, такорећи, ни мало. На тај начин си се према својој цркви без порицања понашао као јеретик и у њиховим очима си постао велик грешник. Ако бисмо се и заузели код Бога за тебе, зар мислиш да би ти наша молба нешто вредела? – Зашто ниси много држао до црквених литија и њихових помена и то по твојој сопственој последњој исповести када си својим укућанима дао науку да су плаћене молитве гадне пред Богом и да никако не смеју платити мису? А пошто код тебе све то тако стоји, како да код Бога молимо за тебе? Шта ти мислиш по том питању? Да ли ће ти то код Бога нешто помоћи?"

42 Говори сиромах пун духа и веома одлучан: "Пријатељи, ко сте да сте, то ми је свеједно, више од Божјих створења нисте, а Господу Богу вечно хвала и љубав, нисам ни ја, и мислим да са вама могу исто тако слободно да говорим као и ви са мном.

43 Јесте да сам на свету био веома сиромашан и бедан, али сам знао да читам, нешто мало да пишем и прилично добро да рачунам. Недеље и празнике најчешће сам проводио у пажљивом читању и проучавању Светога Писма. Све што сам се у њему боље сналазио, то ми је постајало јасније да римо-католичка црква ради управо супротно од свега што су Христос и апостоли учили и чинили. У једноме писму апостола Павла сам чак и пронашао место: "И да дође анђео с небеса, а да учи неко друго Јеванђеље од овога што вам објављујем, наиме о Исусу, разапетом, проклет да буде!

44 Овај стих ми кроз душу прошишта као хиљаду громова, па сам размишљао и питао се: Шта је у том случају са науком Рима? Они не само да Реч Божју не наставају и забрањују свим лаицима да је читају него наставају чак нешто сасвим друго, што више личи на мрачно паганство. Коме сада да верујем?

45 Неки унутарњи глас рече ми скоро наглас: "Веруј Речи Божјој." – И ја учиних како ми рече унутарњи глас.

46 Из дана у дан постајало ми је све јасније да сам исправно поступио. Јер схватио сам у срцу и уверио се у духу и истини да је све онако како сам истрајно веровао, односно да је Јеванђеље чиста и једино истинита Реч Божја, у којој се једино може наћи спас и вечни живот.

47 Бог је непроменљив. Као што је био, тако ће и остати: једини бескрајно савршени вечни Дух чисте љубави. Зар је могао да оснује римску цркву, која не проповеда ништа друго до мржњу, прогон, пропаст, смрт и пакао? Не, вечно не, рече нешто у мени. Ко осуђује и проклиње своју браћу, сам је осуђен и проклет. Немој ни ти да осуђујеш и проклињеш у своме срцу, тако нећеш бити осуђен. – Тако сам разабрао и тако сам чинио. Јесте да сам све јасније видео како римски попови са Господом у духу терају хиљаду пута горе од оних који су га негда и стварно по телу разапели, али их, ипак, никада нисам осуђивао, него сам свагда у своме срцу говорио: Господе, опрости им јер су сви сасвим слепи и не знају шта чине.

48 Тако сам све више и више схватао Господњу бескрајну љубав и зато је и моја љубав према Њему тако нарасла да све моје земаљске патње нису ни мало могле да је спутају, већ су је јачале све више и више. И зато вам сада кажем сасвим слободно и отворено: Христос јесте моја љубав и мој живот – и у паклу, ако сам већ од вас тамо осуђен, ни пакао ми Га неће отети.

49 Јесте да знам да сам пред Богом недостојан грешник и нисам достојан да дигнем очи тамо где Он, Пресвети, станује. Али реците ми где у далеком Божјем бескрају живи неки анђео или човек који би могао казати исто као и Господ: "Ко од вас може да ми покаже да сам починио грех?" Заиста, драже ми је да кажем: Господе, најнедостојнији сам, него: твоје сам милости најдостојнији. Могу само да кажем, а мислим и ви, и да смо све учинили што нам је наложио: Господе, сви бејасмо Твоје безвредне слуге и ни са чим се не удостојисмо твоје милости. О, Господе, о, Оче, буди нама дакле – због једино Твојих бескрајних заслуга за нас недостојне – милостив и милосрдан."

50 Једино ово имамо право рећи и молити, све изнад тога држим, заправо, за смртни грех, како временски, тако и вечно. Сада ћете сигурно схватити зашто нисам имао добро мишљење о литијима и плаћеним молитвама. Али за право заузимање за неког по истини и љубави срца био сам увек рад и једино из тог разлога сам вас замолио, али ви можете да чините што вам је драго. Само нека у свему, вечно, буде пресвета воља Господња."

51 Опет говори човек у белом, у себи одушевљен због овог новог дивног брата: "Драги брате, ми видимо твоју истинску озбиљност, храброст и ревност за Господа, која је, заиста, као стена. Али питај своје срце да ли би се усудио да и пред Господом тако говориш?"

52 Одговара сиромах: "Само би моја превелика љубав према Њему могла да ми одузме језик, али не и храброст. А баш и није потребна нека претерана храброст да пред Богом признам како се пред Њим заиста, заиста осећам као бескористан слуга и да ми је најпотребнија Његова милост. Заправо се Христа још никад нисам, у правом смислу речи, плашио, јер Га и сувише волим да бих Га се могао плашити. – А сада ми реците да ли ћу још дуго остати овде или не, јер бих сада поуздано хтео да знам куда има да се упутим."

53 Човек у белом: "Само још мало, очекујемо неког ради тебе. Када буде дошао носећи од Господа твоју пресуду, бићеш одмах ослобођен свог места и упутићеш се тамо где Господња воља буде одредила. Ево, тамо од јутра долази, ускоро ће бити овде. Зар га се не плашиш, оног који долази у име Господње?"

54 Одговара сиромах: "О не, ако Господа лично изнад свега љубим, зашто да се плашим онога кога ми Он шаље?"

55 Говори човек у белом: "Зар не знаш, драги брате, да чак и праведник седам пута на дан греши, а да не зна да је згрешио? Када сабереш све дане својих урачунљивих година, па ако их помножиш са седам, онда би требало да скупиш значајан број греха, посебно ако претпоставимо да – по Ињатију Лојолском – четири мале чине једну велику. Ако би дошао весник с таквом рачуницом, зар се ни онда не би плашио пред весником Господњим?"

56 Сиромах: "Не и још једном безусловно не! Морам вам, пријатељи моји, отворено признати да би ме чак и радовало ако бих се пронашао као велик грешник. Јер ме грех не узвисује, него унизује. А то је тако праведно и добро. Често сам то на Земљи осећао када сам нешто дуже времена био свестан да нисам починио неки грех, што је посебно било после исповести. У таквом стању сам био сав поносан због наводне беспрекорне моралне чистоте и говорио бих себи, ако бих срео неког правог пропалицу: Хвала Богу што нисам као овај што не хаје ни за Божју ни за сваку људску правду.

57 Али одмах затим, када бих нешто згрешио и када бих видео некога другога грешника, говорио бих скрушеним срцем: Гле, овај кога држиш за неког лошег пред Богом је можда много чистији него ти. Зато, о Боже, буди мени, убогом грешнику, милостив и милосрдан, јер се сада осећам недостојним и да погледам према Твојим небесима. То је, пријатељи, сигурно било много боље и достојније једном свагдашњем грешнику него мислити и говорити у себи: Господе, чист сам и испунио сам све законе од свога детињства и зато од Тебе очекујем с пуним правом награду.

58 Пријатељи, али ја знам да сам пред Богом грешан човек. Зато сам сада понизан и не очекујем од Њега ништа по некаквој заслузи, него све по једино Његовом смиловању.

59 А заиста ни не знам какве ли заслуге и награде могу скупити створења пред свемоћним Богом, који једино све може и никада Му није требало ничија помоћ? Зар смо можда Господу Богу помогли да створи небо и земљу или да нас избави? Или да ли је неко био користан Богу, једино Светом, ако је за своје сопствено добро мање или више обраћао пажњу на од Бога дате законе? Велим, Бог би био и без нас савршено Бог као што је и сада пошто смо само одређени да примамо у себе Његову бескрајну милост, милосрђе и љубав, а не да Му чинимо неке услуге, које Му вечно нису потребне.

60 Гле, тако сам свагда мислио, мислим и сада и вечно ћу тако да мислим, под претпоставком да ми буде додељено вечно постојање. Стога уопште не схватам зашто бих се плашио пред весником Господњим када уопште не могу пронаћи разлог због чега бих се плашио пред Њим лично. Јесте да се плашим и Господа, али не као неки злочинац, него као неко ко мисли да је и сувише грешан и недостојан да Га љуби свом снагом свога нечистога срца. – Шта сада мислите, драги пријатељи, имам ли право или не?"

61 Одговара човек у белом: "Сада јасно увиђамо да се не даш преобратити. Зато ти више нећемо досађивати и све остало препуштамо долазећем. Ево, већ је ту!"

62 Весник одмах прилази сиромашном човеку и веома љубазно му пружа руку говорећи: "Устани, драги брате, над својим смртним остацима и пробуди се за вечни живот у своме Богу и Господу, којега си у Исусу Христу свагда тако дубоко љубио!"

63 Сиромах одмах устаје потпуно слободан и испуњен огромном снагом и говори веснику који изгледа веома једноставно и скромно: "Узвишени посланиче свемоћнога великога Бога! Неки несхватљиви осећај милине затрепери целим мојим бићем када ми ти пружи руку. То ми је сигуран доказ да си заиста весник Свевишњега послан мени, убогоме грешнику. Пошто то ниси само по речима ових тројице браће, која су пред тобом хтела да ми утерају велик страх, него си, заиста, и по мом сопственом непогрешивом осећају, онда ми реци милостиво шта има да очекујем пред праведним судом Божјим? Заслуга изгледа немам никаквих, као што их вечно нећу ни имати. Али пошто осећам да сам пред Богом сигурно велик грешник, реци ми онда да ли смем очекивати смиловање?"

64 Говори весник: "Драги брате, како можеш тако нешто питати? Твоје је срце препуно љубави према Господу – па то је већ у теби Господ Исус, који је једино вечити Бог. А који има Исуса у срцу, зар може питати да ли сме од Њега очекивати милост? Ја ти кажем: Већ си блажен и вечно нећеш на себи приметити неки суд. Хајде, пођи сада са Мном пред твога Бога, пред твога драгога светога Оца и прими тамо што је у изобиљу спремио свима који Га као ти у свој истини изнад свега љубе."

65 Говори сиромах: "О, узвишени весниче Божји! Опрости ми, тамо не могу да те следим, јер такве милости вечно нисам достојан. Али одведи ме негде на неко мирно место, где станују скромне и безаслужне блажене душе са надом да Господа Исуса угледају једном издалека сваких сто земаљских година и бићу тамо тако срећан као најчистији и најсавршенији анђели. Заправо, уопште не бих ни могао да издржим ако би ми Господ Исус пришао превише близу, јер да дођем код Њега, моја превелика љубав према Њему би ме сасвим разнела. Зато ми учини што сам те замолио из основане скрушености мога срца."

66 Говори весник: "Драги Мој пријатељу, то не иде тако. Гле, то је Господња воља. Када Ја стално издржавам у Његовој најнепосреднијој близини, онда ћеш сигурно и ти моћи. Зато слободно пођи са Мном и ни мало се не плаши. Кажем ти, нас двојица ћемо се пред Господом већ некако снаћи."

67 Сиромах: "Па хајде, у име Божје, када ти тако кажеш, онда ћу се усудити. Али реци ми, зашто нас ова тројица браће сада гледају као да их је нешто дубоко дирнуло и одушевило? Да ли негде већ виде Господа?"

68 Говори весник: "Може бити, али они се потајно због тебе много радују, као и због свакога који овде стигне са таквом љубављу као што је твоја. Гле, тамо према јутру где се уздиже блага гора, над којом светли предивна зора, тамо нас води наш пут, који ћемо лако и брзо превалити. Са те висине ћеш одмах угледати нови, свети Јерусалим, вечни Град Божји, у коме ћеш вечно становати.

69 Говори сиромах: "Ах, брате, како предивно, како чисто божански светли ова најлепша зора и какви предивни облаци. А тек ове предивне ливаде и дрвеће. О, лепи и несхватљиви небески свете! Шта су према овом све земаљске дивоте? – А сада видим да нам прилазе и многи људи, а чујем и небески предиван пој. Ох, какве ли милине! Ко ли може схватити њихов бескрајни мили звук? Како само светле ови који нам прилазе. Како ли ћу само у овој мојој још изгледа доста земаљској одећи изгледати међу њима?

70 О Боже, Боже, могу ли издржати све ово? Гле, сада су нам већ сасвим близу, и сада – сада – па шта ли је само сада ово? Па они то као да пред нама падају на колена и лица и изгледа да су сасвим скрушени. Можда сам Господ долази однекуд отпозади? Реци ми, молим те, шта ово значи?"

71 Говори весник: "Биће тако нешто. Сада ћемо одмах сами да видимо шта је то тамо. Само још мало стрпљења, за неколико корака смо горе и видећемо шта тамо има."

72 Говори сиромах: "О, мој узвишени пријатељу, сада се сасвим чудно осећам. Замисли само како мора да је некоме од нас у души када по први пут угледа Господа неба и земље, Господа над животом и смрти. О пријатељу, дрхтим од страха и чежње и од радоснога ишчекивања свега што нам иде у сусрет. Заиста, само још неколико корака и висина је досегнута. Ах, шта ли ћу само све видети?

73 А ти пријатељу, зар се не плашиш, када ти Бог у сличним приликама овако некако прилази? Зар ти је ово већ толико прешло у навику да томе баш не придајеш неки значај? А ипак примећујем на овим људима, као и на овима тројици браће, да нису ништа мање од мене дирнути. Само си ти овако равнодушан и правиш се као да је све ово што се догађа нешто сасвим неважно. Кажи ми како све то да схватим? Да ли би требало да се и ја понашам као ти, што би ми било сасвим немогуће?"

74 Говори весник: "Мој најдражи брате, убрзо ћеш схватити, зашто се пред Богом не плашим и зашто се не понашам као ова наша три пратиоца, ни као ти, ни као остали. А боље би било ако би се и ти понашао као што се Ја понашам јер ћеш се убрзо лично уверити да си се непотребно плашио. Јер Ја ти кажем: Господ све то не тражи, али ако деца пред Оцем на овај начин показују своју унутарњу љубав и понизност, ни онда не греше.

75 Али знам да си малопре био сасвим неустрашив према оној тројици, који су те најпре поздравили, што ми се много допало, премда су се својски потрудили да те мало заплаше. Како то да си сада одједном тако бојажљив?"

76 Одговара сиромах: "Па онда још нисам имао појма о таквој бескрајној величанствености Божјој и Његових светих небеса, а сада ми је пред очима што пре нисам смео ни да замислим и сада је све сасвим другачије. Како ли Бог мора да изгледа када су сви тако потресени. Вероватно је то због великога светога страхопоштовања пред Богом, Бескрајним, пред Богом, Свемоћним. Како ли ће само моје слабе и на светлост ненавикнуте очи бити у стању да гледају Божје лице?"

77 Говори весник: "Де, де, драги брате, све ће то бити у реду. Ако довде ниси ослепео, онда ће и даље бити све како треба. Само буди миран. Гле, већ смо на висини, и ено, тамо, као на хоризонту, над којим видиш Сунце Божје, чија светлост обасјава сва небеса и сва срца људи и анђела, светог Божјег града, у коме ћеш, и то код Мене, вечно становати. Хајде да брзо кренемо према њему и одмах ћемо бити тамо."

78 Сиромах не може да се начуди и не знаде на коју страну да се окрене, само још не схвата, још увек не види разлог зашто се сви људи тако скрушено подижу, зашто нас прате са оном тројицом и зашто непрекидно певају најдивније псалме на част Божју и то на најмелодичнији начин.

79 Након што је немо и блажено посматрао овај небески предео, који се ни са чим земаљским не може упоредити, опет упита говорећи: "О, најдражи брате и пријатељу! Где ови виде Господа Бога када тако певају као да је међу њима? Гледам лево, десно, напред, назад, али не могу да угледам никога који би био Бог. Да ли су моје очи још слабе или недостојне да гледају пресвето лице Божје? Вероватно ће пре бити ово друго и то за вечно? Искрено речено, тако ми је и драже јер осећам, а Бог то зна и види много боље, да не бих поднео Његово пресвето лице. Већ сам пресретан што посматрам све ово небеско на твојој страни и да Бог види мене. – Ипак, знаш шта, волео бих барем једном да Га видим, Њега кога тако жарко љубим, али, уистину, само у особи Господа Исуса Христа. Ах, када бих само једном смео да видим драгог, да, најдражег Господа Исуса, онда бих био најблаженији и најсрећнији човек свих небеса."

80 Говори весник: "Кажем ти, само буди миран, ускоро ћеш се уверити да ћеш Исуса угледати пре него што очекујеш. Да, Ја ти кажем, већ Га видиш, само Га још не препознајеш. Зато само буди миран."

81 Сиромах се опет осврће на све стране не би ли можда негде видео Исуса, али још увек не може да спази никога кога би можда држао за Исуса. Зато се опет окреће веснику говорећи: "Заиста чудно. Рекао си да Га већ видим, само Га још не препознајем. Сада сам вредно прегледао све који нас прате, али међу њима сигурно није, јер изгледа сви су потпуно скрушени и потресени дубоким страхопоштовањем и сви као једним гласом славе и хвале Исуса, вечнога Господа. Ова тројица у белом чине исто тако, па је зато по свему судећи тешко претпоставити да је Господ Исус Јехова видљиво међу њима. А ипак си рекао да Га видим. О, молим те, реци ми, где Га то већ видим?"

82 Говори весник: "Погледај према Граду Божјем, коме смо већ врло близу, у њему ће ти бити све јасно. Сада већ идемо према спољашњим бедемима и одмах ћемо бити у самоме светом граду. Тек тамо ће ти се потпуно отворити очи и то отприлике на онај начин као двојици ученика који су ишли за Емаус. Зато само буди миран, јер све то тако мора бити да ничији спас, живот и слобода не би били оштећени. – Како ти се свиђа овај град, у који управо улазимо?"

83 Говори сиромах: "Ех, пријатељу, одакле да узмем речи да бих описао овај бескрајни сјај и величанство. Који безброј огромних и предивних двораца и сви су препуни људи. О Боже, овај сјај, ова раскош и ова бескрајна величанственост. Ова лепота је заиста неизрецива. Ово ће тешко икада схватити човечији ум. Али сада да упитам пошто смо у граду: Где је Емаус, а где Господ Исус, који се преда мном још не жели показати?"

84 Говори весник: "Погледај овај велики дом, пред којим сада стојимо, из чијих нас светлећих прозора и спољашњих галерија поздравља безброј браће и сестара – то је истинити, вечни Емаус. Овде ћеш од сада вечно становати. И – пошто већ стојимо пред Емаусом, кога сада посматраш, окрени се и према Мени и посматрај Мене, тако ћеш препознати и Оног за којим си тако много чезнуо и љубио Га у своме срцу."

85 Сиромах се сада добро загледа у весника, који сам лично Ја, у трену Ме у веснику препознаје и пада ничице на колена говорећи: "О, Господе мој и Боже мој! Значи, Ти лично, весник. О, Бескрајна Вечна Љубави! Зар си се Ти Сам могао тако дубоко понизити да мени, убогом грешнику, учиниш толику милост?"

86 Након ових речи занеми блажен и бива одведен у Мој стан.

87 Даље околности овог блаженог човека можете сами замислити као и његову вечну делотворну одредбу. Зато ћемо сада напустити овај чин и прећи на други. Амин.

Једанаести чин

27.11.1848.

Роберт Блум

[У два тома онострани развој Роберта Блума, народног посланика стрељаног у Бечу револуционарне 1848. године.]

Додатак

Поновно виђење у великом оностраном

31.5.1852.

1 Многе људе који имају широко срце и оштар ум, ако баш немају јаку веру, надаље мучи питање да ли после овог кратког земаљског живота постоји још један живот и какав и да ли ће човек себе препознати каквим је био овде? Затим да ли ће му остати овдашња свест и потпуно сећање на сва његова земаљска стања, или ће, пак, свест заједно са сећањем личити на свест у сну, где човек себе препознаје истим какав је и шта је у будном земаљском животу и где је потпуно свестан своје самосталности, мада увек у сасвим новим животним околностима, али где се скоро сасвим губе све објективне овостране животне прилике осим нешта мало што дубоко приања у души: као најближи рођаци и места која су често виђена и о којима је много причао и у којима је живео, а и она сама скоро увек по страним околностима и облицима, и да ли ће се тамо у великом оностраном у таквим духовним животним околностима, које врло личе на јасан сан, поново видети и међусобно препознати?

2 И Ја, Господ, кажем и одговарам на ово опширно питање са: Да, овако и онако, зависи како је човек проживео овај земаљски живот провере мање или више савршено по Моме поретку, који је објављен свим људима.

3 Код онога који је већ овде достигао, што је свакоме лако могуће, истинско и пуно поноворођење свога духа и који овде живи као сасвим поноворођени тако да потпуно јасно види духовни свет са свим својим односима и својим дејством, који саобразно утиче на материјални свет, као и материјални свет, скидање тела, које ионако није способно живе свести и било каквог сећања, никако не може изменити његово размишљање, хтење, сећање и живу субјективну и објективну свест.

4 Јер ако је живот и сви његови утицаји и дејства већ с ове стране прешао сасвим у дух, који се налази вечно непрестано у највећој и најчистијој свести о себи, који је вечно узвишен над сваком материјом, која се појављује само на одређено време као усредсређена мисао или идеја као према споља, онда велим да би за свакога који мало јасније размишља требало бити опипљиво – особито када су му на увид на располагању још хиљаду доказа из живота месечарки и многих виделаца и пророка – да чисти духован живот с оне стране мора бити много јаснији, утолико чистији, свеснији себе самог и свих других субјективних и објективних збивања, стања и односа живота него што дух над сваком материјом – која, као што је показано, није ништа друго до учвршћен израз његових мисли и идеја – стоји вечно као сама светлост, живот, сила и потпуна свест у себи.

5 Пошто ће, пак, сви људи, а не само један, који живе по Моме поретку прећи у исти најсавршенији живот, то је питање празно да ли ће се негда поново видети. Када су људи већ у овом несавршеном чахурастом животу вични да се препознају и природно поново виде, што не могу порећи или довести у сумњу, па ваљда ће онда ову способност имати утолико више у пресавршеном чисто духовном животу, где њихово цело биће јесте непромењив израз и темељно начело свега живота и свих његових односа и збивања. И на овоме свету душа кроз тело препознаје преко духа у њој људе које зна и који су јој блиски, може се упознати и зближити са другима, па их увек препознаје таквима по лику и нарави. А када је то кадра душа и дух кроз свих хиљаду тамничких зидина самога по себи мртвога тела, колико ли тек у њеном потпуно слободном стању, као што се то посматрало на претек код многих месечарки, које су са чврсто затвореним очима препознавале брзо и итекако добро не само своју околину често до саме сржи живота него и људе који су се налазили негде у удаљеним земљама са свим њиховим стањима и околностима. Па ипак душа неке надасве јасне месечарке још дуго није у оном слободном стању колико једна чак још доста несавршена душа када напусти своје тело.

6 Да се несавршене душе после свог ослобађања од тела утолико пре све више помрачују, лежи у њиховој злобној вољи. Такве душе тада наравно више не виде ништа од света, што је врло нужно пошто би у видећем стању починиле знатнију штету свету и посебно онима које сматрају својим непријатељима. Такве душе и дотични духови тада виде само оно што се из њихове маште развија попут ниског света снова. У таквом свету снова затим често истрајавају стотине година, не виде душе које стално пристижу иако су на земљи биле њихови најближи рођаци, а ови их одмах виде. Једино виде свој свет маште, који дуго непрестано траје и стога су само анђелима приступачни ради поуке преко чистих саобразности, које су анђели у стању убацити у свет маште таквих слепих душа.

7 Ако прихвате поуку те побољшање своје воље, тада мало-помало нестаје њихов свет маште и доспевају све више до истинске светлости и гледају све што постоји и према томе виде своје рођаке и пријатеље, препознају их таквима и радују се њима.

8 А ако се не поправе, тада остају у свом свету маште, који постаје све гори за веома дуга времена. И тада нема речи да ће се радосно поново видети. Колицно се неки материјалан човек у неком врло материјалном сну сећа неких својих спољних околности и стања живота, него само види оно чиме га пластично обмањује његова машта, толицно и још много мање се с оне стране мрачна душа сећа нечега или препознаје нешта у своме кругу сна, у којем се никада не налази радно него увек само трпно, и зато се сама собом никако не може ослободити готово вечно трајног времена, узевши по мери ове земље.

9 Онај који се овде није барем до пола поново родио у духу, с оне стране доспева мање или више у горе описано стање и тамо себи не може помоћи колико ни заметак у материном телу, чије кретање зависи од нужног спољњег стања матере. Међутим, код ових душа постоји једна сасвим друга околност, која је различита од стања заметка у телу матере. И она се састоји, разговетно за човеков разум, у овоме што је заметак у телу матере као новонастало биће надасве у трпном стању, док је мрачна душа сасвим из себе истовремено у радном и трпном стању, и зато што неће не може постати нерадна како не би трпела.

10 А како то?

11 Ако је човек на овоме свету чинио само мало или најчешће ништа за оживљавање и обликовање оног што његова душа носи скривено у срцу, него је све само примењивала на спољни разум, па га је користила да се срачунато упути да набави земаљска блага – какве год врсте и имена – како би себи прибавила могуће фина и у сваком погледу укусна задовољства и сладострашћа, тада је, када затим душа таквог човека пристигне с оне стране, њена божанска светлостна одаја чврсто заграђена и затворена. А земаљска светлост ума, која је заправо само комбинација спољних, материјалних светлосних слика, које душа види на многим милионима површина таблица мозга, и из којих душа свагда, на начин глупих астролога, прави своје прорачуне, па се као кроз моћ дебелог сујеверја осећа принуђеном поступати по њима, остаје ионако, као и збирка слика љубитеља слика када умре, на свету. Последица је да таква душа тада нужно мора доспети потпуно мрачна у духовни свет и не задржава ништа осим свести или израза живота и само онолико сећање на своја земаљска стања и односе колико су записана у одговарајућој одаји разума душе у одговарајућој изради, које ипак надасве осећајна душа осећа и примећује премда их услед свога мрака не види јасно.

12 Да такво стање сувише брзо постаје несношљиво за душу навикнуту на сва сладострашћа живота, ваљда се може лако схватити и штавише живо осетити. Таква душа тада убрзо доспева у стање бојазни и страха и на крају у велику љутњу и гнев, чиме се у њој развија нека врста ужареног сјаја.

13 Јер где се већ у осуђеној материји види јака радиност – као можда јака олуја, снажно ударање валова о обалу, јако трење два предмета исте или другачије врсте, силан притисак два тврда тела један о други и томе слично – приметиће се при том, посебно ноћу, развој ватре и светлости или барем светлуцање, које научници зову не баш увек ваљано електрицитет, а заправо у суштини и истини није ништа друго до узбуђење духова природе, који су мање или више заробљени у свакој материји, који се утолико пре узбуђују ако су теже заробљени. А ако су мање заробљени, рецимо у ваздуху, води, глини и другим разним течним и меканим телима, тада је сразмерно потребно јаче кретање како би се духови природе, који га не могу тако лако избећи, узбудили и како би се видели као светлост или усијаност својим надасве брзо треперећим кретањем унутар своје лаке и надасве провидне љуске, која их заробљава.

14 А да се ово узбуђење духова природе састоји у треперењу, може сваки човек који је само мало надахнут духом посматрања видети и препознати лако из хиљадоструких појава у природном свету. Ако се неки човек, или чак и животиња, на било који начин веома узбуди у своме бићу, приметиће се на њему дрхтање, које потиче ни од чега другог до једино од узбуђења духова природе везаних у телу и крви. Струна на музичком инструменту затрепери када добије ударац зато што се духови везани у материји струне узбуде ударцем. Пламен сваке светлости, који није ништа друго до чин ослобађања духова природе заробљених у материји, састоји се у стално видљивим трептајима, који настају радом духова природе који се ослобађају. И таквих појава има на хиљаде и хиљаде, на којима се посматра исти чин.

15 Речено је да душа губитком свога светскога и свих задовољстава који потичу отуда најпре доспева у велику бојазан и страх и на крају у велику љутњу и гнев, чиме у њој настаје врста ужареног сјаја. Овај ужарени сјај настаје у бићу душе подобно на сасвим исти начин као у природном свету.

16 Бојазан јесте прво узбуђење бескрајно многих душевно-телесних посебних потенција које се налазе у свакој засебној души. Када све потенције доспу у све жешће дрхтање, тада им убрзо постане тесан простор њиховог облика који им је дат. А пошто спољашњи облик, унутар којег су ове безбројне потенције сједињене у живот, убрзо постаје тесан – зато што се не може и не сме тако лако проширити – онда је последица тога нужно све јаче тискање на све стране, чиме се у стварном укупном или боље речено једном животу појављује осећање страха.

17 Ако тискање потраје постајући све јаче, тада настаје духовно врење које се назива љутина. А као што је већ у природи исход све јачег врења потпуно паљење, исто тако је крајни исход великог врења душевних посебних потенција потпуно паљење, и зове се гнев. И од таквог гнева тада потиче и појављивање ужаренога сјаја, који ако постане све жешћи, коначно прелази у потпун пожар, који се као најгора појава живота зове бес и у правом смислу јесте пакао.

18 Када дакле преминула душа на овај начин доспе у описан ужарен сјај, тада врло бледо почиње да види духовне отиске које се налазе у њеном мозгу и препознаје убрзо много суштога зла и мало доброга у своме бићу. У таквоме сумраку не ретко види у комарцу слона и обрнуто слона у комарцу. Гледајући то, развијају се тада у души свакакви сасвим ваздушасти и провидни, могло би се рећи, безоблични облици попут кула у ваздуху заљубљеног младића на свету, које се код врло јаке маште не ретко појављују обликовно и видно, али се расплину при најмањој душевној сметњи.

19 А пошто душа на показан начин не може довести ништа до сталне стварности и овим тренутним појављивањем више накарадних но сређених слика само се све више раздражује и узбуђује, чиме на крају чак сама срж прима ударце, тада сама срж такође постаје активна, али сасвим противно положено.

20 Овом активношћу се дивља активност душе смирује, тако да на крају душа у себи самој заспи, дакле мирује, и у овом мировању више сједињена са својом суштином из Мене доспева у прави сан, и зато што се у овом стању осећа сасвим пријатно, остаје у њему – стање које су стари истраживачи душе и живота називали "сан душе".

21 Сушти дух, који је сада у срцу душе активан против пожуде душе, сада ствара за душу све више слика које с једне стране увек садрже оно што се свиђа ћуди самољубиве, властохлепиве и сладострасне душе, али чим душа ово у своме сну, којег наравно држи за стварност, хоће похлепно да хвата, тада или нестаје или узмиче и бежи, а с друге стране производи се души и оно што јој користи, и ако хвата и употреби на своју истинску добробит, остаје, те се из сна почиње развијати чврст и трајан свет.

22 Што више душа хвата оно што јој њен сушти дух нуди, то се више сједињује с њим и неприметно улази у свој сушти дух и с њим ка суштој светлости и свој истини из истог. Убрзо поново потпуно препознаје себе и све своје познанике и рођаке, па је обично одводе до Мене самога, где јој се тада по степену њене савршености и сједињењу са својим духом даје све више светлости и мудрости и потпуне способности да гледа у природне светове и да корисно буде активна. Да је у том случају свестрано поновно виђење потпуно природна последица њеног духовног савршенства, ваљда није потребно даље доказивати.

23 Но, шта се догађа са душама којима се у њиховом оностраном животу у сну изнесене варљиве слике, за којима жуди њихова лакома и сладострасна ћуд, не могу истерати из њихове пожудне ћуди? Шта се догађа, питам, са таквом душом која постаје све беснија зато што не може достићи и задржати предмете своје жудње, које јој се опчаравају? Да ли и у том случају долази до поновног виђења? Не, кажем Ја, тада нема поновног виђења.

24 Таквој души тада њен сопствен дух постаје неумољив судија. Допушта јој на крају да достигне варљиве ствари и предмете и да се на њима увесели по својој рђавој ћуди, али такво увесељење причињава души увек највећу бол и на дуго време је поново помраћује.

25 Дух тада дозвољава да се тако помрачена душа у њеном највећем бесу, који је усија и тако даје рђаву светлост, да би приметила ван себе себи сличне, стварно сретне са душама своје врсте.

26 Тада се одмах дешавају удруживања и шчопоравања оних који међусобно саопштавају свој бес. Ушанчују се против непријатеља са којима су у свом животу у сну (којег, пак, ове душе држе за стварност) дошли у за њих веома непријатељски додир, и доносе решења која кипте од освете да ће пре могуће сами себе убити него више трпети неку сићушну божанску одредбу.

27 У таквом ушанчивању, за које узимају грађу из своје уобразиље, уколико су уопште способни некакве уобразиље у својој светлости ужаренога беса, истрајавају често за врло дуга времена и зато постају само наново љући, гневнији и беснији, па сами пробијају своје ушанчање и иду у чопорима да траже непријатеља зато што ниједан није хтео продрети у њихово ушанчање како би на њему искалили свој бес. Али њихово тражење је узалудно. Једино наилазе на сличне чопоре који траже непријатеља и убрзо се удружују, па заједно сви ужурбано траже непријатеља, али наравно никада не налазе.

28 Када се коначно скупе више хиљада таквих јадних духова – чија гомила у духовном свету изгледа за око чистих духова отприлике као на овој земљи као ужарен ваздух неком кућом која гори негде у дубини – тада изаберу за вођу најужаренијег међу њима, којег држе за најхрабријег и најмудријег, који их тада води преко тла који обично одговара уобразиљи таквих душа – у обличју мрачне пешчане пустаре или непрегледне равнице, на којој се не појављује ништа друго осим суве маховине. На таквом тлу после дугог лутања и сасвим изгладнели и жедни обично не налазе ништа друго до поново сличан лутајући чопор под силно ужареним вођом. И тада се дешава да насрну једни на друге од превеликога беса и освете и искидају се и осакаћују се, или се сједињују под двојицом вођа, што, пак, већ одмах даје повода за трвење јер сваки од двојице вођа хоће да буде први што убрзо доводи до рата двају чопора.

29 Када се у таквим ратовима такве надасве несретне душе растргну скоро у парампарчад – наравно све само привидно – тада се поново смире и њихов дух им поново као у светлом сну покаже како ништавно, јалово и ташто беше њихово неразумно и слепо труђење и показује им бољи пут за повратак.

30 Понекад поједини прихвате такво упућивање и обрате се. Али најчешће после таквог виђења тек поготово помахнитају и враћају се у њихово бездуховно пуко стање душе, које тада постаје далеко горе него што је било прво. И такво стање је тада већ пакао из којег се тешко налази излаз. Онај који не иде уском стазом кроз своје сопствено срце, никако се неће снаћи и може у таквом паклу истрајати трилионе и децилионе земаљских трајања година.

31 Сада је дакле показано стање душевног живота с оне стране у два узајамно оштро супротстављена тока и каквоће – на горе или на доле. Међутим, са овим нису показане све појаве у духовоме свету, него као што је речено само два општа главна тока, значи оштро за и против.

32 У средини ова два главна стања постоји још безбројно мноштво појава, које се овде не морају показати пошто су предовољно показане у делима "Духовно Сунце", "Земља и Месец" и у "Чиновима из духовнога света" као и делом у разноразним другим објавама и сведочанствима о природи. Али све описане какве год појаве почивају на овом сада показаном начелу и главни путеви на горе или на доле јесу по себи исти.

33 Право и истинско поновно виђење догађа се тек у царству Божјем, то јест у небу, које по пространству испуњава читаву бесконачност и према томе свуда јесте присутно, али у које сваки човек доспева једино кроз своје срце.

34 А будући да их сада има пуно на свету који су толико материјални да немају појма о духовним односима и стварима, а овде читају о "духовима природе" и не разумеју шта су, нека следи још додатно сасвим кратко објашњење.

35 Сва материјална као и чисто духовна творевина није ништа друго до идеја из срца или живота самога Божанства, коју чврсто држи свемоћна воља Божанства и – јер из Бога – у самој сржи јесте духовна. Ако би сада Бог, што му је лако могуће, престао непрестано да држи такозвану материјалну творевину, тада би поново као велика мисао видљива само Божанству сасвим духовно заузела место у бићу Божјем и окончало би се остварење слободне самосталности безбројних бића.

36 Но Бог хоће вечно непрестано да се Његове велике мисли и идеје остварују занавек ка преслободној самосталности. И тако је Бог због једино овим могућег остварења, да све божанске мисли и идеје опстоје учвршћени ради Његових намера и сврха, крочио овим једино делотворним путем:

37 Безбројне мисли и идеје морају се унеколико само у разноразним најмањим духовним честицама узастопно све више ослобађати, али при том ипак их дуго мора привлачити и држати нека главна идеја Божја, која видно као небеско тело у безбројном простору мисли и идеја лебди као учвршћена док се мало-помало њихове истоврсности ради нађу све више па пређу у све веће биће до човека.

38 Овакве честице, које је читава главна идеја све више ослободила, као и они делови које још није ослободила него које главна идеја још задржава, зову се све до човека "духови природе". Ови слободни духови природе – или силе природе како их зову научници света – налазе се као већ самоделатни у ваздуху, води, или у мекшем земљишту и духове чврсто везане измамљују у слободу, сједињују се с њима и образују тиме што се огрћу духовима који су још неслободнији свакојаке животне облике: најпре биљке те из њих животињице и животиње све веће врсте све до човека, где као душа, а и – по неслободнијем, још грубом делу – као његово тело тек тада божанским самим суштим бићем, сада већ довољно зрели за потпуну слободну, бивају зграбљени и напросто – али у почетку још увек као споља – школовани и вежбани за следеће чистодуховно вечно трајно стање.

39 Они који пристану на такво школовање и добровољно пођу поретком у којем је једино могуће њихово вечно самостално, најслободније стање живота, тада ће и доспети до великог поновног виђења Онога из Којега су потекли. Видеће како и откуда и чијом моћу и мудрошћу и непромењивом истрајношћу јесу доспели од правог небивања у потпуно, најслободније бивање и познање.

40 А уједно, будући са својом суштином и темељем једно те исто биће, и сами ће на исти начин на своје велико блаженство из своје сада одвећ сопствене, али божанској потпуно једнаке мудрости уделотворити нова стварања и према томе биће сасвим у Моме поретку творци својих одвећ сопствених небеса, чиме ће тада доспети до оствареног поновног виђења свих својих мисли и идеја.

41 И то све ће тада бити велико, вечно трајно, остварено, поновно виђење у бескрајном обиљу свега оног што један божански дух вечно неизцрпно збрињава у себи. И то је тада тек савршено, велико поновно виђење.

42 Велим сада, ко има очи да види и уши да чује, тај ће отуда за свој вечни пробитак моћи да црпи неописиво много за пуно спознање духовног живота.

43 А онај који буде читао из неке врсте радозналости и стави на то турпију свог овосветског разума, тај ће се провести баш онако како се може прочитати у овом опису. Јер Моје смиловање не може се и не сме се никада пружити преко Мога непромењивога поретка показаног сада из темеља, јер овај поредак јесте већ сам по себи Моје вечно смиловање.

44 А онај који преступи границу овог поретка, само сам себи има да припише дуго пренесретно стање с оне стране. Свако мора сам себе уобличавати ако хоће бити оно што треба да буде. Ако се неко неће потрудити, онда ће и морати истрајати у вечно нужном суду онолико дуго док почне сам себе преобличавати, што би душу стајало тешке борбе.

45 Зато нека се свако од вас чува пред земаљским блазима, богатством, сјајем и угледом, а нека буде по својој моћи обилно милосрдан према својој сиромашној браћи и сестрама, те ће му бити лака борба са мраком. Амин.

46 То каже Господар свега живота вама свима. Амин. Амин. Амин.

Објава једног покојног

18.2.1861.

1 Б: "Помаже Бог, драги пријатељу! – Ја сам у својој још увек понешто немилој осамљености мислио на тебе и на све друге пријатеље и такође сам се често сећао оних часова када смо разговарали врло утешно о духовним стварима. Но, Господња свемоћна воља опозвала ме је са света и доспео сам овде под заиста не баш сретним околностима, за које сам наравно само сам био крив. Хтео сам поново да доведем у могуће добру равнотежу све оно раздрмано у моме земаљскоме животу и зато сам се трудио много, али узалудно, и зато уопште нисам могао наћи – да кажем на земаљски начин – времена да се појавим некоме од вас, премда сам знао да сам се могао појавити теби или некоме другоме да сам хтео. –

2 Али сада сам слободнији, хвала Богу, и тако сам коначно у самоме себи почео да опажам да сваки мој труд и рад по земаљском узору није био ништа друго до прави труд и рад у сну, па сам то оставио. Јер гле, за мене смрт тела није била ништа друго него када неки уморан радник заспи веома слатко, и нашао сам се као у јасном сну одмах у сасвим дражесном крају, и одмах сам срео више добрих старих пријатеља, углавном Тршћана, који су ми пришли прилично љубазно и учтиво и са мном су разговарали, али углавном само о веома равнодушним стварима. – Нисам слутио да је то сан, што сам за време мога земаљскога живота често у сну као слутећи примећивао.

3 Само један од ових мојих тршћанских пријатеља, за кога сам одмах знао да је умро истога дана са мојом женом од колере и са којим сам често разговарао о духовним стварима уз чашицу тршћанског у његовом лепом крају, пао ми је у очи и упитао сам га како ли је доспео овамо. "Јер", рекао сам, "пријатељу, итекако добро знам да си са мојом Д. умро истога дана од опаке епидемије и да сам плакао док су те сахрањивали, а сада живиш као што ја живим, и надам се да не сањам?"

4 Тада ме стари добри пријатељ погледа врло озбиљно, али ипак љубазно и рече: "Пријатељу, будимо радосни од свег срца што смо пребродили и што је свет за нама са свим његовим залима, и ти си се растао занавек са немилим земаљско-временским, и твој трошни плашт ће сутра бити предан земљи, што стварно није штета!" – Чувши то, ипак сам почео мало да страхујем и казах: "Па, за Бога, ако је стварно тако! Али моја деца, и моје ствари – па још дуго нисам средио све на најбољи начин!" – Рече пријатељ: "Ма, шта се бринеш, то ће урадити они који су још остали на кратко време."

5 Сложио сам се брзо с тим и нађох се као неком чаролијом одједном природно у крају мога пријатеља и посматрао сам сав усхићен море са његовим дивотама тако да казах: "Пријатељу, али па ово је све опипљива природа, а ми треба да смо чисти духови?" – На то рече мени: "Пријатељу, док смо још живели у нашој лошој плоти, па и тада смо као живе душе видели опипљиву природу, а не наше лоше тело. Ако је тако било тада када нам је бреме тела и мрачна густина била велика препрека, зашто не сада у нашем слободнијем стању?"

6 Овим сам се потпуно сложио и почео сам да осећам да сам се ослободио тела, али не и на који начин. – Али тада сам почео да се бринем где да нађем своју супругу и да ли могу поново да средим своју напуштену књижару – и то ми је задало многе бриге. Али хвала Богу, сада је и то за мном и почео сам се сада занимати искључиво са вишим стварима – и сада ћу чешће посећивати тебе и саопштити на корист понешто од мојих садашњих доживљаја и искустава за верујуће на вашем свету. – Да си ми жив у Господу Богу!"

25.2.1861.

7 Б: "Добро јутро, добро јутро, драги пријатељу! Моје најсрдачније поздраве и свим другим добрим пријатељима! Није ми овде потребно да питам како су јер овде се зна сасвим добро како је један или други пријатељ на стереотипној земљи пошто све то можемо тачно да приметимо из душевне спољне животне сфере свакога, ако хоћемо. Али ипак се увек много радујем када приметим овде на духовној и према томе бољој земљи да сваки – изузев мало – напредује у светлости Господњој из небеса; јер оне које Господ љуби, те увек походи разноразним крстићима. Ови крстићи јесу право превозно средство за сједињење духа Господњег са за себе увек кукавном душом, која је без ослонца за себе врло убого биће, због чега се и највише душа уздају у своје трошно и оронуло тело и са њим морају да поднесу и све патње зато што пречврст и вечан ослонац духа из Бога не наслућују, а камоли препознају. – И баш зато су ови крстићи из руке Господње тако добри и корисни за истинску и вечну добробит душе зато што се тиме приморава да остави телесни ослонац и да се обрати у вери ослонцу духа.

8 Ако је нека душа коначно само као почетно учинила овај повољан преокрет, тада је Господ снабдева толико дуго свакојаким крстићима све док се не почне сасвим сједињавати са духом. А ако се то коначно догоди и више нема бојазни да би се душа поново могла или хтела лагодно вратити телу, ето, тада и престају сви ови крстићи, па цео човек већ на свету може прећи у истинско блаженство.

9 Ја лично у земаљском животу ово нисам ни издалека тако увидео као што увиђам сада у овом чистом и потпуно безболном и правом истинском животу. А и то је био разлог што сам се стално клатио између трошнога и пролазнога ослонца душевнога живота и онога вечно трајнога, истинскога и прелазнога ослонца духа, а и при том непрестано добијао да патим и трпим час ово, час оно, али све то је ипак било врло срдачно одређено од Господа и тек сада осећам све више и више велику благодет свих провера које сам издржао, које су често биле врло горке. Јер где бих био и шта бих био сада без њих?

10 Ах, драги пријатељу, када се овде као сада ја има прилика видети и познати беду и велику невољу оних одређених светских душа, никада се не може довољно захваљивати Господу што је стално слао чуваре и стражаре који су спречавали да постанеш савршен светски човек. – Зато подносите све из љубави према Господу и захваљујте Му свим стрпљењем, јер истинску Калифорнију наћићете занавек тек овде. Јер сваки вредни радник у великом винограду Господњем наћиће овде занавек своју сјајну плату.

11 Па и зна се из самих уста Господњих да Његови следбеници на земљи унеколико бивају разапети с Њим, тј. с Његовим духом, како би и са Њим и у Њему устали за вечни живот.

12 Драги пријатељу, знам итекако добро да теби ово није непознато, али кажем ти а и другим драгим пријатељима само зато што реч некога који је сам доживео ипак има већу тежину неголи реч некога пророка, који ипак још живи у телу.

13 Ти би волео од мене сазнати понека духовна стања постојања, и ја ти их заиста радо саопштавам колико год ми је то могуће у моме садашњем стању. – Гле, налазим се још увек на овој земљи и то на приморју око Трста, али сам и чешће овде у Грацу и видим ову земљу много боље од свакога човека који још хода у телу. И такође видим људе који још живе овде и за себе могу сасвим добро да општим с њима, јер моје речи буду у њима као неочекиване и изненада настале мисли, и њихове сопствене мисли, које на то настају, дају ми пластичан одговор. Па ипак земља, коју видим веома јасно, није права сама материјална земља, него само некако духовна, без које материјална уопште не би могла постојати, зато што све материјално само по себи није ништа друго до осуђено или учвршћено духовно.

14 Али ипак је особито да код нас "духовна земља" унеколико произилази из душе путем свеоживљавајуће и стварајуће моћи њеног духа из Бога, као што потпуно израсло дрво произилази из духа у клици у неугледноме семену; само се то догађа готовије од развитка дрвета из семена. Ти би сада дашта мислио и рекао: "Да, када је тако, онда у духовноме царству има исто толико духовних земаља колико има духова." Али то није случај и чудно је да је, истина, тачно да сваки дух носи са собом у себи "своју" духовну земљу на други свет, међутим, како се развије из њега, сједини се тренутно и са духовним земљама свих духова, и зато постоји само једна духовна земља, у свему потпуно слична материјалној, само у свему племенитија, израженија и савршенија од материјалне за око тела, које не може да види велика чуда у грађи атома. И зато "духовна земља" за нас има сасвим други призор него за вас материјална.

15 Наше кретање је наравно такође сасвим другачије него код вас јер ми немамо ништа са материјалним временом и њеним пространствима. А како то иде код нас, то ћу ти показати ближе ускоро, и то на врло схватљив начин. Па тако сада збогом!"

4.3.1861.

16 Б: "Добро јутро, помаже Бог!

17 Сада на земљи почиње опет пролеће и сигурно ће бити врло добро, јер ми то добро примећујемо по делању духова природе, који почињу шарено да се тумарају. Заиста је веома чудно у каквим се све надасве разноразним облицима одједном као ударцем чаробним прутем развију у нашем етарском ваздуху, како се групирају па одмах делују. Највећа различитост измешаних облика и групација чине нови облик као нову целину. Види се нови облик, али у њему и појединачни посебни облици у његовом чудесно сређеном једињењу, и то превазилази далеко све што се на земљи може видети и открити кроз најсавшеније микроскопе. Јер што се може видети телесним очима, то су већ учвршћени облици који стоје најмање на десетој потенци напредних једињења облика и бића. То је у неку руку духовно које је већ обложено и учахурено, које тек као таква чахура ступа и појављује се подобно у материјалном свету. Али каква ли само огромна количина ретких предоблика и заједничког груписања у духовном природном свету претходи таквом учахурењу!

18 Ово делање посебних духова природе пре свог учахурења јесте заправо најдивније што овде можемо посматрати као духови, ако желимо и ако нам је драго. Али овде код нас дешава се најчешће исто као на материјалној земљи међу људима. Ако неко већ не пренесе пробуђен смисао за нешто веће, тај ни овде нема неки други каквог је имао на земљи. Онај који воли злато и новац, и овде остаје мешетар и шпекулант, тако трговац, занатлија, ратар и тако даље – свако на свој начин; и ту заиста важи: многи су позвани, али само мало изабрани.

19 Знам по самоме себи како сам и ја на почетку мога овдашњега бивања поново почео да се гурам, то јест у светску трговину. Само захваљујући добрим и овде веома искусним пријатељима сам се извукао и још у прави час увидео праву сврху мога бивања овде и што се сада налазим на вишем степену чистијег спознања и гледања. – О, овде је још теже ослободити се од лажне материје него на стварном материјалном свету и атеизам је овде хиљаду пута заступљенији него на материјаном свету; и оног који се једном завукао у материју, по моме досадашњем искуству, тешко или, како мислим, никако се не може извући. – Ја сам са таквим духовима једном приликом почео да разговарам о, што се каже, трансценденталним стварима, али сам одмах добио одговор: "Зар да нас и овде попови и владари праве будалама? Будимо сретни што се коначно једном налазимо у свету где је свако сасвим слободан господар на своме месту." – Једног таквог сам баш недавно упитао зар не мисли понекад да је велики учитељ из Назарета можда ипак господар и творац свих духовних и природних светова. Ту сам одмах могао да се покупим. Почео је да буде прост и груб и изразио се о Господу на начин који овде не желим да поновим. Не може се ништа постићи са таквим духовима, најбоље је избегавати их.

20 Већ сам неколико пута видео Господа, али само из даљине, и веома сам желео да с Њим говорим, али до сада се није десило. Мој друг ми је рекао да ће убрзо опет доћи; можда ће тада моћи?" – – – Амин.