Сунце игра преко ведра неба,
А Влашићи преко Влашке земље,
У Влашића чудно коло игра,
У то коло девет јетрвица’,
Свака игра <с> својијем ђевером, 5
Љепа Јања на крај кола сама,
Па ми куне остарјелу мајку:
„Стара мајко, Бог да те убије,
Што ме даде за једнијем Јовом,
Који нема брата рођенога 10
Да ја играм млада са ђевером”!
Она мњава да нико не чује,
То зачула Јованова мајка,
Па је њојзи жа’ и мучно било,
Па говори својој снахи младој: 15
„Мила снахо што си невесела,
Е ти немаш ручнога ђевера,
И мој Јово брата рођенога,
Ема има девет братанића”.
Она њојзи стаде говорити: 20
„Мајко мила, Бог ти помогао,
Јеси л’ чула, ал’ ти ко казива,
Није грана без жута јаблана,
Нит’ мириса без руже румене,
Нити брата што не роди мајка, 25
Што не роди и отац и мајка,
Али треба и ми да живимо,
И с народом да се веселимо”!
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 109-110.
