По двор шета краљица Јелена,
по двор шета грозне сузе рони,
сузе роне ником не говори
каква ју је мука уванула.
Видела ју постара свекрва - 5
баш краљица краља Вукашина
па је њојзе тијо говорила:
„Снајо наша, краљице Јелено,
која ти је голема несрећа
по двор идеш грозне сузе рониш, 10
сузе рониш, ником не казујеш?”
Је ли Марко на друмове царске,
Је ли њега несрећа згодила”?
Проговара краљица Јелена:
„Мајко наша, краљице Алено, 15
кад ме питаш право ћу ти речем:
„Неје Марко по царски друмови,
лежи болан у Прилепа града.
Ја сам, мајко тужна и чемерна
јер си немам од срце порода.“ 20
Проговара краљица Алена:
„Послушај ме, краљице Јелено,
кад буде ноћи о поноћи
да напрајиш огњену седењку
да сабереш моме и момчићи, 25
да усплету мрежу од бисера
да отидеш на тијо језеро
где ти тајо главу оставио,
там ће уловиш рибу шестокрилу:
кад јо одгризеш од левото крило, 30
ће си родиш ћеру златокосу,
кад јо одгризеш од десното крило,
ће си родиш сина крилатога.”
Јелена је мајку послушала,
сабрала је огњену седењку 35
усред ноћа у никакво време,
сабрала је момци и девојке
од бисер су мрежу сачинили;
однела ју у тијо језеро,
уванула рибу шестокрилу, 40
одгризла јо оно десно крило
и родила ћерку златокосу,
одгризла јо оно лево крило
и родила сина крилатога.
Певач, место записа и напомена
Забележио Радослав Раденковић, маја 1966. године у Галибабинцу. Песма је записана од Марије Стојадиновић, неписмене сељанке, рођене 1905. године. Она је, како сама каже, у младости била најбоља певица у целом овом крају. Певала је на преко 50 свадби, али и овако, на прелу и у пољу. Знала је стотину лирских и ових десет епских песама. Лирске песме је упамтила од бабе Настасије и мајке Милене, а епске од деде Мирослава док их је певао уз гусле. Каже да је знала много оваквих песама „оди разни српски јунаци и цареви“, али је она много тога заборавила, јер је деда умро кад је имала 15 година (око 1920. године).
Референце
Извор
Српске народне епске песме. Забележио Радослав Раденковић. 27/1987. бр. 4-5. стр 102.
