Стојан Поповић и тридесет хајдука
(Из Сарајева)
Подранио Поповић Стојане
С Анђелијом својом вјерном љубом
И с дјететом нејаким Стјепаном,
Евo иде у пунице Стојко
И он гони читав товар блага, 5
Да дарује свасти и пунице.
А кад био кроз једну планину,
Стојану се врло задр"јемало,
Па говори Анђелији љуби:
„Анђелијо, моја вјерна љубо! 10
„Врло ми се нешто задрjeмало,
„Де запјевај јасно гласовито,
„Не ће ли се мени раздремати.“
А вели му Анђелија љуба:
„Ја не смијем овђе запјевати, 15
„Јер имаде у овој планини
„Љута гуја Малеш харамбаша
„Са својијех тридесет хајдука;
„Кад сам млада у матере била,
„Био ме је Малеш испросио, 20
„Ти си мене младу препросио,
„Тад с' одметну Малеш у хајдуке,
„Добро моје јасно грло знаде,
„Ако Малеш чује у планини,
„Погубиће и мене и тебе 25
„И дијете нејака Стјепана.“
А вели јој Поповић Стојане:
„Де запјевај, моја вјерна љубо!
„Док је мени од злата стријеле,
„Око паса тридесет шипака, 30
„На рамену штита од челика,
„Не бојим се Малеш-харамбаше,
„Ни његових тридесет хајдука.“
А кад зачу Анђелија љуба,
Тад запјева танко гласовито, 35
Не би тако ни бијела вила,
Али куја грчки умијаше
И у пјесми тако говораше:
„Ђе си болан, Малеш харамбаша?
„Ако с' иђе у планини овђе, 40
„Добра ти те срећа донијела
„Ево иде Поповић Стојане
„С Анђелијом својом вјерном љубом
„И с дјететом нејаким Стјепаном,
„Ево иде Стојан-гони благо, 45
„Да дарује свасти и пунице.“
А то Малеш и слуша и гледа,
Па говори Марку барјактару:
„Мој сестрићу, Марко барјактаре!
„Побиј барјак у ледину тврду 50
„Пак ти узми од злата стријелу
„Са мојијех тридесет хајдука,
„Па сиђите друму пирокоме,
„Погубите Поповић Стојана,
„А вјерну му љубу доведите, 55
„И који ми на муштулук дође,
„Даћу њему стотину дуката.“
А кад зачу Марко барјактаре,
Поби барјак у ледину тврду,
Па докопа од злата стријелу, 60
Заскака се доље низ планину,
Као јелен од године дана,
А за њиме тридесет хајдука,
Испадоше друму широкоме,
Западоше за јеле зелене! 65
Ал' ето ти Поповић Стојана
На вранчићу коњу од мејдана,
Коњ му скаче кроз јелове грање.
Кад хајдуци згледаше Стојана,
Окидоше тридесет стријела, 70
Ал' се Стојан штитом заклонио,
Ни једна му ране не зададе,
Он потеже од злата стријелу,
Па стријеља по гори хајдуке;
Побјеже му Марко барјактаре 75
И однесе шипку у рамену,
Угледа га Малеши харамбаша,
Па говори Марку барјактару:
„Ево теби стотину дуката,
„Кад си мени на муштулук дош'о.“ 80
Бесједи му Марко барјактаре:
„Прођ' се дукат', на зло ударио!
„Погибе ти тридесет хајдука,
„Све погуби Поповић Стојане
„И мене је љуто обранио, 85
„Вади мени шипку из рамена.“
Док је њему шипку извадио,
Умрије му Марко барјактаре.
Кад се Малеш виђе на невољи,
Он докопа од злата стријелу, 90
И он спаде друму широкоме,
Па западе за зелену јелу,
Ал' ето ти Поповић Стојана,
На вранчићу коњу од мејдана.
Малеш запе стрјелу за тетиву, 95
Да стријеља Поповић Стојана,
Ал' се Стојан штитом заклонио,
Бог му даде, ране не зададе,
Стојан трже од злата стријелу,
Да стријеља у гори хајдука, 100
Кад се хвати Стојан око паса,
Али шишке ни једне не има,
Онда спаде с вранца дебелога
И потеже мача зеленога,
Па удари Малеш харамбашу, 105
Ал' на њему панцир од челика,
Тад потеже Малеш харамбаша
Из корица мача зеленога,
Те удара Стојан Поповића,
Ал” га Стојан на штит дочекује, 110
Док обадва мача саломише,
Па се оба у плећи узеше,
Гоњајућ' се дуго на пољани
Обадва се јако уморише.
Кад се Малеш виђе на невољи, 115
Он повика Стојанову љубу:
„Што си стала, Стојанова љубо,
„Ја помози мени ја Стојану!“
Кад зачула Стојанова љуба,
Она узе мача Стојанова, 120
Па удари Поповић Стојана,
Удари га по свилену пасу,
Женска рука посјећи не може,
Већ пресече учкур у гаћама,
Спадоше му велике шалваре, 125
Сапеше га како букагије,
Кад се Стојан виђе на невољи,
Своме срцу гајрет учинио,
Па с Малешем о тле ударио
И закла га како јање мало. 130
А кад виђе Стојанова љуба,
Она бјежи кроз гору зелену,
А за њоме Поповић Стојане,
Ухвати је у гори зеленој,
Извади јој обје очи црне, 135
Па је пушћи онда у планину,
Нек хајдуке по планини тражи,
А он очи понесе матери,
Пак пуницу њима даровао,
Све јој каза што је и како је.140
