Старина Новак налази ћер
Од када је свијет постануо,
Није љепши цвијет настануо;
Није цвијет трава ђетелина,
Но је цвијет царева робиња,
Колико се цура огласила 5
И љепотом сваком накрасила,
Са неба би звијезду намамила,
А камо ли са земље јунака;
А стара би попа распопила,
А неколи момка преварила. 10
Цуру просе аге и бегови,
А просе је паше и везири,
А просе је 'оџе и кадије,
А просе је Турци уштуглије;
Па је просе богати трговци 15
И остали Турци и бећари.
А ђевојка ђавољега неће.
То се цару бјеше дојадило,
Па је једно јутро подранио
И робињу у кавазу нађе; 20
По робињи турски селам викну;
А она му селам прихватила
И пред њиме на ноге скочила
И шиљте му златно потурила.
Сједе царе на шиљтета мека. 25
Она цара на ноге двораше.
Овако јој царе говораше:
„Удаји се, уд'ата у з'о час!
Већ ми просци твоји дојадише.
Узми, цуро, пашу јал' везира, 30
Јали 'оџу узми ил' кадију,
'Ил узми богата трговца.“
А ђевојка цару говораше:
„Господаре, царе, од Станбола!
Ја се млада нећу потурчити! 35
Нећу твога паше и везира,
Ни ћу узет' 'оџу ни кадију,
Ни ћу узет' богата трговца.“
А кад зачу царе од Станбола,
Царске оде њојзи проклињати: 40
„О, робињо, Бога ми једнога!
Први који дође турски светац,
Водићу те у моју џамију
И ја ћу тебе младу потурчити
И узети седму султанију.“ 45
А кад зачу лијепа ђевојка,
Проли сузе низ господско лице
И цареву пољубила руку
И кроз плач је тио говорила:
„Жарко сунце, царе од Станбола! 50
Ја сам чула од мудрије' људи:
Грехота је узет' 'ранитеља,
'Ранитеља ка` и родитеља,
Зато мене немој говорити.“
А цар јој се јопет проклињаше: 55
„Задав ти Божју вјеру тврду,
Робињу ћу тебе потурчити
И узети седму султанију.“
То цар рече, од ђевојке крену,
А ђевојка оста у кавазу. 60
Све мислила, на једно смислила,
Па пригрну од злата фереџу,
А на ноге назу јеменлије;
Па пошета низ цареве дворе,
Докле сиде у чаршију млада 65
До дућана терзије Јована;
По Јовану Божју помоћ виче,
А Јован јој приватио здравље
И пред њоме на ноге скочио,
Па ђевојци мјесто начинио. 70
Ал' ђевојка сјеђет' не 'оћаше,
Но Јовану 'вако говораше:
„О, Јоване, моје очи црне!
Дај, Јоване, да се послушамо:
Даћу тебе коња од мејдана, 75
А даћу ти свијетло оружје
И ођело што га цар носаше
И, Јоване, голијемно благо,
Да ти мањкат' за живота неће;
Да ме узмеш за вјерну љубу, 80
Да бјежимо у гору зелену.“
Тако рекли, тако учињели.
Кад увече тамна ноћца дође,
Да Јоване под царев двор дође,
Па да бјеже у гору зелену. 85
Цура оде на цареве дворе,
Јован оста на своме дућану.
Док у вече тавна ноћца дође,
Јован тада дућан притворио
И ето га горе под цареве дворе, 90
А ђевојка са дворова сиђе,
Доведе му пеливан дорина,
На дорину шест ељбета блага,
Донесе му руво и оружје,
А ђевојка доведе гаврана, 95
На гаврана дванаест ељбета,
Све жутије мекије' дуката.
Посједаше коње ђуелане,
Побјегоше ноћи без мјесеца,
Утекоше у гору зелену 100
И ту бише три бијела дана.
Ведро бјеше, па се наоблачило,
Из облака тија киша нађе,
А кроз кишу снијег ударио,
А на снијег сјевер изврнуо. 105
Смрзаше се токе за јелеке,
А јелеке за танке кошуље,
А кошуље за бијело тијело,
Рече тада терзија Јоване:
„Бјеж' ђевојко, натраг да бјежимо!“ 110
Рече њему лијепа ђевојка:
„О, Јоване, грђи од ђевојке!
Није ово ледан Митров данак,
Но је ово честит' Ђурђев данак;
Сад ће, Јово, огријати сунце, 115
Па са горе опанут' китина,
А на гору остати листина,
Размрзнути токе и јелеке,
Па љубити ђевојачко лице.“
Но јој Јован оде бесједити: 120
„О, ђевојко, Бога ми једнога!
Ја ћу бјенсат' бијели Станболију,
Ја ти више нећу љубит' лице!“
Тад му рече лијепа ђевојка:
„Дај ти мени сабљу од мејдана 125
И дај мене пушку џефердара,
Да се могу бранит' од вукова,
Па ти бјежи граду и Станболу.“
Даде Јован сабљу од мејдана
И даде јој пушку џефердара, 130
Па се натраг ка' Станболу врну,
А гледа лијепа ђевојка,
Па привати пушку џефердара,
Пуни пушку низ лијеву руку,
Принесе га оку и образу, 135
На табан му ватру наложила,
Јована дивно погодила,
Насатице међу лопатице,
Док му изби ниже онсичице;
Мртав паде низ коња дорина, 140
Па прискочи, посјече му главу,
Па привеза вранца за дорина,
Па окрену у гору зелену.
Докле дође под јелу високу,
Ту је цура ватру наложила 145
И дивно се цура огријала.
Па довати Јованову главу
И уми је водом и сапуном,
Па са мртвом главом разговара:
„О, Јоване, грђи од ђевојке! 150
Вид', Јоване, њима не видио,
Дивно ли се, Јово, огријасмо!
Сад би болан љубио ђевојку!“
То говори, па потури главу,
Од себе је ногом оћушнула 155
И ту цура ноћцу преноћила.
Кад ујутро јутро освануло,
Ведро бијеше, сунце огријало;
Тад ђевојка посједе дорина,
Наћера га преко Романије; 160
Па ђевојка из грла пјеваше:
„Чарно горо имаш ли јунака,
Да шљеже друму зеленоме,
Да би узме лијепу ђевојку,
Уз ђевојку голијемно благо?“ 165
А то зачу Старина Новаче,
Па говори Новак 'ајдуцима:
„Браћо моја, тридесет 'ајдука!
Ено иде делибаша Ибро
И са њиме тридесет јањичара 170
И ћерају цареву мирију;
Да идемо друму зеленоме,
Да Иброву посјечемо главу
И отмемо голијемно благо.“
То изрече, на ноге скочише 175
И ето их на друму зеленоме;
Западоше око друма пута,
Око друма са обадвије стране,
Ма не 'оће Старина Новаче,
Но западе насред друма пута 180
И овакву ријеч проговара:
„Немој који пушку изметнути,
Док не пукне моја џефердара
На Турчина делибаша Ибра;
Па ви тада како који може!“ 185
А то зачу лијепа ђевојка,
Ђе 'ајдуци зборе око пута,
Па завика из грла бијела:
„Немојте се данас преварити,
Нити моје лице нагрдити! 190
Ја нијесам турска потурица,
Но сам јадна лијепа ђевојка;
Ако ми се почем не вјерује,
Виђите ми у њедрима дојке.“
Па ђевојка прси распучила 195
И указа ђевојачке дојке.
А кад виђе Старина Новаче
Он по'ита брже до ђевојке,
Па под њоме ухвати дорина
И сагледа у ђевојачко лице. 200
Кад видио, вако говорио:
„Благо мене, благо и Грујици!
Ево цуре, Груја да женимо.“
Поведоше цуру у пећину,
Па ту свадбу и весење граде: 205
Добавише и попа и кума,
Да вјенчају за Груја ђевојку.
А кад попе у пећину дође,
У руке је књиге приватио,
Да он вјенча цуру и Грујицу; 210
А кад био на пола венчања,
Ведро бјеше, па се наоблачи.
Из облака загрмише муње;
У пећини њима ударише,
Из руку му књиге исћераше; 215
По пећини све се разбјежаше.
Мало остало, јопет Новак викну:
„Ану, попе, да вјенчамо Груја!“
Јопет попе књигу доватио,
Ћаше попе да вјенчаве Груја. 220
Јопет њему загрмешје муње,
Из руку му књигу истурише;
По пећини сви се разбјежаше.
Мало стало, тада Новак рече:
„О, ђевојко, да те Бог убије! 225
Шта си, цуро, Богу згријешила,
Те се не мош вјенчат' са Грујицом?
О'кле ли си, од кога ли града?“
А ђевојка тио говораше:
„А Бога ми, од горе 'ајдуче! 230
Не знам шта сам Богу згријешила.
А кад ме питаш, да ти право кажем:
Јеси л' чуо земљу Дебељеву,
А у њојзи Дебељић Новака?
На њега су ударили Турци 235
И отле су њега раселили,
Он утече тада у 'ајдуке;
Мене јесу тада заробили,
Ја сам била од седам година,
Дали су ме цару честитоме, 240
Цар је мене тамо подигнуо
И хтео је мене потурчити.
Отален сам мало пбјегнула
Са момчетом терзијом Јованом;
Јован се врнути 'оћаше, 245
Ја сам млада њега погубила
То сам само Богу згријешила.“
А кад зачу Старина Новаче,
Топле су га сузе пропланул;
И оваку ријеч говораше: 250
„Благо мене данас и довијек,
Кад саставих моју ђецу драгу.“
