Станоје Главаш/Четврти акт
| ←Трећи акт | Четврти акт Писац: Ђура Јакшић Станоје Главаш |
Пети акт→ |
ПРВИ ТУРЧИН: Ал’ је и била ноћ!
ДРУГИ ТУРЧИН: Тако ми браде Пророкове, овако нијесам доживио!... Баш као она кара-боја којом наша ханума прогрушане витице бојадише.
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па онај вјетар! Човјек би рекао да се дебели бедеми на граду урвају... Земља дрми, а укрстиле муње, вељу, кихамету доба долази! Па још кад она шехитанбаба закрешта: „Хајдуци!...“ Е, мислио сам све ће нас паша посјећи.
ДРУГИ ТУРЧИН: Наљутио се, а очи му као жива ватра сијевају. Срећа наша те се, приклијештено у томруцима, нађе још пођешто ђаурскога робља, те да њине главе не исјече, листом би наше падале, дина ми.
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Би, Суљо! И данас би се о твоју лубању градске керуше отимале.
ДРУГИ ТУРЧИН: А и у твоје зираве очи давно се гавран загледао!... Ну без шале! А жао ми је онога крштенога пса те не шће вјером промијенит, но јогунасто издахну на вељим мукама!... Јунак бјеше, дина ми!... Ја ножем замахујем а он свога Христа призива!...
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па какве помоћи и од вјере и од јунаштва?... Да је шћеде овом нашом замијенит, први да дође у везира!... А онако, ево ђе га гладни хртови облијећу!...
ПРВИ ТУРЧИН: Бива, све је тако као што рекосте; ’ма никако ми у памет не иђе како да се, код нас оволикијех, оно несрећно робље провуче!... Ко их проведе? Ко ли им кључеве издаде?... Брука, вјере ми!
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Брука, Хусо, ’ма чудо ни од куда!... Дође дервиш — вели да је главом од Меке дошао — ту се дватри дни по граду вукао, читајући, санћим, из алкорана некакве молитве, не би ли се, белћи, Власи превјерили... Док јуче са зором штуче некуда, а око ићиндије ево га опет у град са некаквим Мехмедом из Арнаутлука!... Ћерим гледа, па тек врти главом...
ПРВИ ТУРЧИН: Ти како судиш, то бјеху прерушени хајдуци? А тако ми и Осман казује да је баш главом Станоје доходио...
ТРЕЋИ ТУРЧИН: А дакако!...
ПРВИ ТУРЧИН: Е, зла поганика!...
ДРУГИ ТУРЧИН: Још нешто има. Веле да је некакву цуру баш самоме везиру отео. Ал’ о томе други пут!... Каква је, Хусо, она баба што се око врата шуња?... Да је ноћу видим бих од ње у свијет бјежао!
ПРВИ ТУРЧИН (гледа кроз прозор): Та то је она ноћашња вјештица те нам издаде хајдуке... Баш никоја друга до она!...
ДРУГИ ТУРЧИН: Ено је ђе долази!
СТАНА: Помози бог, људи честити,
Што царског пашу верно служите!
А је ли дома паша Сулејман,
Злочине раје отац милостив?
И је ли здрављем доста угодно?
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Угодно је, бабо, и здраво је, само што је ноћас ружан сан уснио: као да му је керуша два зуба избила...
ДРУГИ ТУРЧИН: Па сад нема ко да му сан протумачи.
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Већ ако ти не хтједнеш?
СТАНА: У сану псето значи злотвора.
ПРВИ ТУРЧИН: ’Ма бабо, Алија не рече за псето, него за пашину керушу.
СТАНА (у себи): Обесни момци, па се ругају,
А ја им шегу морам трпети,
Само до кваке врата његових
Да ме проведе лепа ласкавост... (Гласно.)
Па, децо, псето кô и керуша,
Са лајања су зубе губили!
А то ће рећи: да су каури
На турску правду негде ланули.
И зато...
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Бе, аферим, бабо!
СТАНА: Зато им треба зубе вадити.
А ако досад нису вађени,
Треба им сместа главу одсећи,
Да више не лају!...
ПРВИ ТУРЧИН: Машалах, бабо! Баш ни они Хафис, што је у Стамболу књигу учио, не би љепше тумачит умио.
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Да ми је ђеда жив, а ти да си педесет година млађа, бих те за њега просио, само да му разјасниш санове... Он је за једну ноћ толико снијевао да му свих седам влашкијех пророка за седам година не би протумачили санове!... Но, бабо, реци, душе ти, која је голема невоља што те до честитога паше доводи?...
СТАНА: Невоља, дете, невоља!
ТРЕЋИ ТУРЧИН (шапуће осталим Турцима): Ако ћеш смијеха, повлађуј ми само, да видиш што ћу од бабе чинити!... Пази, Суљо!... (Гласно.) Невоља, бабо!... ’Ма каква је? Јер ако мислиш до паше доћ, ја му морам све по реду јавити... Да те није старац напустио?...
ДРУГИ ТУРЧИН: Или си се, овако стара, у другога неког загледала?... Можда у коншију?
СТАНА: Смејте се, децо!... Мене прођоше
Смехова лепих дани весели;
Сад плачем само.
ПРВИ ТУРЧИН: За киме, бако?
СТАНА: И то да кажем!
За сином својим тужим, несрећна;
За њега једног тврде прагове
Пашина двора чепам страшљиво,
Уклањајући просту хаљину,
Да ми крајичак какве закрпе
Не дирне, како, мермер углађен!
О, децо, па и вас молим!
(Клања се пред Турцима скоро до земље.)
’Вако вас молим, кô што приличи
Поносној деци вере једине,
Помоз’те данас мојој невољи!
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Опет невољи!.... Па, бако, кажи каква је голема невоља што је уза сваку спомињеш?... Да и ја могнем везиру казати...
СТАНА: Јединац ми је овде доведен...
ПРВИ ТУРЧИН: Баш од своје воље слабо ко у град доходи...
СТАНА: Па ту је бачен на дно тамнице...
ТРЕЋИ ТУРЧИН (за себе): И не зна матора вјештица да је и он ове ноћи с хајдуцима умакао!... Тим више смјеха и шале! Пази, Усо!... (Гласно.) Па, бако, бјеше ли млад?...
СТАНА: Младић је још. (Брише сузе.)
Узорит младић, дичан, угледан!
Око му црно кô у сокола,
А дуга коса све до рамена
Загасит присен даје образу,
Те му се лице сија снежином,
Баш као лабуд када путује,
Са белим крилом облак цепајућ;
Па онда весô, добар, угодан...
Хеј, да ми га је дома видети!
ТРЕЋИ ТУРЧИН: А како ти се звао?... Јер и то морам честитом везиру јавити. А можда га и ја познајем, те бих ти умио нешто о њему причати...
СТАНА: Боље да оста вечно некрштен!
Ал’ шта ћеш? Кум, пијан, можда,
У пићу му је име наденô,
И сад га Бошком зове Крушевац...
А лепше би ми уву годило
Да му је турско име пришио,
Па макар Хасан!...
ПРВИ ТУРЧИН: Љепше, вјере ми!...
ТРЕЋИ ТУРЧИН (гледа најпре кроз прозор, а после се окрене баби): А би ли, бабо, што ’но кажу, и мртва сина могла познати?
СТАНА: Куку! Зар мртва?... (Гледа усплахирено у Салију.)
Човек си, видим,
Али у твојој црној зеници
Кô да се живи ђаво згрчио,
Те онде дува мехом пакленим,
Да муње спреми грозне поруге
Што ће се мојој бољи смејати,
Кад сина видим... Где ми је син?
О, каж’те, људи, јадној матери!...
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Наслони се, бако, мало на прозор па одунда гледај горе, тамо Стамбол-капији!
СТАНА (уздахне, а после се, дршћући, приближује прозору): О, грозно!
ПРВИ ТУРЧИН: Ја је, сироту, не бих могао тако мучити.
ДРУГИ ТУРЧИН: Ја бих је волио убити... Гле како је преблиједила, рекао бих: сад ће издахнути.
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Ћути, Суљо!... Но, бабо, шта си видела?...
СТАНА: Што никад нисам желела —
Тврди је бедем венцем окићен...
Светови ови кад би згрешили,
Са смелом руком кад би дрзнули
Потрести престо бога јединог,
Па кад би творац гневом плануо,
Шиљући јато звезда репатих,
Да азур плави свода небеског
Унакрст рију, руше стубове,
На којима се држе планине,
Што биљем својим храни човека
По урвинама света срушеног,
’Ваке би венце господ метао...
То је страхота!...
ПРВИ ТУРЧИН: Сирота жена!
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Још није видела!... Бабо, сад гледај доље, налијево, још мало ниже Стамбол-капије; онђе на ћошку... (Стана гледа наново.) Видиш ли сад?...
СТАНА: Он је!... О, да сам ја!... (Дршће и хоће да падне у несвест. Турци се смеју.)
ПРВИ ТУРЧИН: Јаваш, бабо, јаваш!... Шала је...
СТАНА (долази к себи, виче трогавајући): Сина! Сина!...
Ох, сина мога дај!
ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!...
СТАНА: Нек’ чује везир!... Нека оглуви
Од гласа мога страшне кукњаве:
Сина ми дајте, Турци свирепи,
Сина, о, сина мог!...
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Ћут’! Угушићу те!...
СТАНА: Угушио си
Онде на земљи тврдог бедема!
Шупљике суве старог насипа
Исисале су жеђу лакомом
Прсију мојих душу живосну...
ПРВИ ТУРЧИН: Ето нам шале... Иде!
СУЛЕЈМАН: Шта је то?
Каква је хука по мом конаку?
Где се и мува зуком страшљивим
Тек једва чује... ту сад робови
Шенлуком свога безобразлука
Везира буде из рахатлука!
ТРЕЋИ ТУРЧИН (збуњено): Ев’, ова жена дође, те направи читаву бруку... А, вјере ми, махнита је!
ДРУГИ ТУРЧИН: Луда је, честити пашо, те од нас тражи јединца свог.
СУЛЕЈМАН (види Стану): Дошла си зар?... А шта ћеш ту? (У себи.)
Син јој је јоште ноћас умакô
Па ко је, врага, држи овде још? (Гласно.)
Махнита је!... Одлаз’те сви,
Да јој намеру боље искушам.
(Турци одлазе.)
СТАНА: Сина ми дај!
О, силан пашо, моћи врапчије,
Што тврдим кљуном краде усеве,
Бирајућ зрна класју богатом —
Али у стању није створити
Ни љуску једну граха дивијег,
То ли украсит њиву плодови
Што језгра свога храном питомом
Султана леног трошан желудац
И просијака гладне утробе
Једнаком бригом вечно негују!...
Дете ми враћај, вуче грабљиви!
Ти си га заклô оштрим зубима!
Или порицат мислиш истину?
Та, ено, пена крви његове
По уст’ма ти се лепи поганим!
СУЛЕЈМАН: У памет, бабо!
Или се смејеш власти пашиној?
На чекрк ћу те бацит, матору,
Па нека палац точка гвозденог
Осушена ти ребра премеће
Све донде док се може слушати
Крцкање тупо тврде коштури,
Да силу познаш слуге царева!...
СТАНА: Ха, ха, ха!...
И то ће бити сила врапчија!
Разорит само!... Али створити?...
Дивну си главу вешто срубио,
Ено се бледи са врх бедема,
Као колутак танке светлости
Што је пред поноћ стере Даница...
...Мајка те моли, пашо свемоћан,
Поврати румен лицу блеђаном,
По бледилу га нећу познати.
А још да више њему наличи,
На рамену му главу постави,
Ако ћеш робље да се заклиње
Големом снагом свога тирана,
А не да виче страшном поругом:
„Голуждравче је једног врапчета
Од силног паше много моћније!...“
СУЛЕЈМАН (у себи): Жалост јој мути очи немоћне,
Те туђу главу тамо с бедема
Замишља да је сина њезина,
А не зна јоште да је умакô.
Сад само вешто!... А још је наде
Да ћу јој дивну ћерку добити. (Гласно.)
Ти сина тражиш?... С каквим образом,
Протуво светска, рода лажљива?
Зар се не сећаш на обећање
Што си заклетвом лажном тврдила,
Пред муселимом мојим клањајућ?
Па шта си мени, сузом варљивом
Поливајући плоче мермера,
У занетости обећавала;
Да ћеш је златом моје доламе
И другим сјајем двора богатог,
Као лептирка крила шареног,
На свећу мамит вештом удицом,
Док је на груд’ма мојим не видим?
Па где је кћи?...
СТАНА: А где је син?...
Ја сина тражим, пашо несрећни!...
Та десет кћери да сам родила,
А свака да је много дивнија
Од саме кћери бога великог
Што свако јутро рађа зорица,
Па да топлином своје љубави
Ледене груди свету разгреју,
А благом миру душе њихове
Давно умрли да се радују —
Све бих ти дала, све без речице,
За мушко дете, сина јединог!...
Ох, сина, пашо, сина, сина дај!
СУЛЕЈМАН: Добро!... Доведи кћери!...
На смрт је мени, веруј, не водиш,
Живот је чека, као хурију!...
Свилене овце танка вуница,
Што је Персија вешто уплеће
У дивне шаре мека ћилима,
Те се по моме стере харему,
Већ се унапред, чисто, радује,
Округ’о табан стопе њезине
Унапред мери ситним шарама,
И, скупљајући везен пупољак,
На пољубац се спрема ласкави,
Кад она крочи белом ножицом,
Мирисним уст’ма да је целује...
Па где је сад?...
СТАНА: Ох, сина, пашо!... Сина, сина дај!
Груди су моје сува обала,
Доле је на дну стеге храпаво,
Пламен га жеже дана жестоког...
Живота мога бистар кладенац
Паклен је огањ твоје мрзости
У једну шаку трошна пепела
У несрећноме часу створио...
СУЛЕЈМАН: Дакле, моћан сам,
Кад сам од воде пеп’о створио?...
СТАНА: Сина ми дај,
А вероваћу да си створитељ!
СУЛЕЈМАН: Доведи кћер!
СТАНА: Довела бих је,
Кад би ми вери додат умео:
Да грешан човек руком сакатом
У хладне жиле мртвој лешини
Веселог жића крепке сокове,
Вештином неком или мађијом,
У једном часу може улити...
Довела бих ти кћер!...
СУЛЕЈМАН: А је ли доста реч?
Син ти до данас није погинô...
СТАНА (показује кроз прозор на бедеме):
Још ово гробље — тврде бедеме —
Онаки цветак није китио
Кô што је дивна глава његова!
Само погледај!...
Као пупољак скоро укинут
Што спушта своју меку главицу
У врелој руци мâзне невесте,
Заклонио је сјајне зенице,
Да га не пече љубав пламена
Што га из сунца зраком удара...
СУЛЕЈМАН: И опет кажем:
Та бледа глава није сина твог!...
СТАНА: Пашо, ти ниси бог!
СУЛЕЈМАН: Алах ал алах!... Јемин алах!
А богом ти се света заклињем:
Да оно није глава његова!... (Лупа у дланове.)
Уверићеш се сад!...
(Ћерим долази и, прекрстивши руке, ћути пред пашом.)
Ћериме!... Тамо на крају Стамбол-капије,
Баш где се види онај одронак
Гробнице давне неког Римљана,
Данас ћеш једну главу видети.
Дивна је глава оног ђаура
Што је на коцу волô погинут
Него променит веру Христову.
Тамо да водиш ову старицу.
А кад се бака добро увери
Да су је старе очи варале,
А ти се врати с њом...
(Ћерим са Станом одлази.)
СУЛЕЈМАН (сам): Ја не знам шта је то?
Ту ћерку њену нисам видео,
Додирнô нисам руком властитом
Ниједан прамен косе њезине;
Ни дах ми није њене душице
Проседу бралу љупко провејô,
Па откуд љубав?... Откуд жеље те
Што се у мојој души стварају,
До лудила ме, чисто, заносећ?...
(Гледа кроз прозор.)
Сирота жена!
Једнако љуби уста блеђана
Потпори мртвој туђе старости!...
Сад јој баш Ћерим нешто шапће...
Трза се... Добро!... Ево, застаде!
Сад кô да брише сузе с образа,
Упознала је грдну превару...
Ал’ да је син јој зору дочекô,
Зацело би га мртва застала,
И онда не би била превара!...
(Стана са Ћеримом долази.)
СТАНА: Ти ниси бог!
Ђаво ти грди мрачне зенице!...
И опет ствараш дела таква
Са којима се господ славио!...
Оно ми није син!... Ни налик он!...
Кô црне свиле лаки прамови
Повијала се коса његова,
А уснице му једва гȁрише
Свионе маље боје косине...
После, и лица беше друкчијег!
То није он!... Ал’ где је он?...
СУЛЕЈМАН: А где је она?... Слушај ме, бабо!
И ти отвори уши, Ћериме!...
Тај Главаш, вид’те, што се подигô
И турске власти силу наследну
У своје руке дрско отима;
Што бунтовнике, после хајдуке,
Који на друму Турке чекају,
А и на самог цара кидишу,
У своме дому вешто заклања; —
А не може ли?... Ено Дунава!
Он их на ону страну салдуми; —
Тај Главаш ми се овде попео!... (Показује на теме.)
Ал’ признат морам да нисам смео
На њега досад јавно напасти,
Све док ми није дирнô зеницу!
А сада слушај, верни Ћериме!
Два’ест момака узми са собом,
Па јоште сутра крадом полази;
На путу да те нико не види,
То добро пази!... Све до Паланке...
А онда ће га звати муселим,
Кога у свему мораш слушати.
Па буде л’ згоде да га вежете,
Веж’те га одмах!... А не буде ли,
С муселимом се лепо саветуј,
Па за њим журно сви у потеру!
Донде ће баба, још с два Турчина,
Пасторку силом украсти...
Разумеш, бабо?...
СТАНА: Мудар си, пашо!
На свету, ваљда, нема мудрости
Која се с твојом може сравнити!...
СУЛЕЈМАН: Чули сте све;
Ја донде нећу оком тренути;
У тихом миру тамне поноћи
Измишљаћу му муке, болове,
Од којих ће се подне грозити.
СТАНА: А ја ћу, опет,
На дугом путу брижно смишљати
Каквим ћу смехом јаук пратити;
Те кад се споје наши гласови,
У буни ће се земља трзати;
Мислиће да је црни пакао,
Те престо руши царства подземног.
СУЛЕЈМАН: Идите сад!
А нек’ је сенка нашег Пророка —
Коме нека је миран пепео —
Са вама свуд!
(Сви одлазе.)
Извори
[уреди]- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|