Српска црква 4

←< III део

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ Писац: Протојереј Григорије Микић

V део >→

ЧЕТВРТИ ДЕО
Цркве у Црној Гори, Далмацији и Босни и Херцеговини

I. Православна Црква у Црној Гори

У доба нашег насељавања на Балкану носила је Црна Гора назив Диоклеја и по томе Дукља, а од XI. до XV. века звала се Зета.

1. Када се наш народ настанио у Дукљи доспео је под утицај западног хришћанства, колико га је после сеобе народа ту остало, и под непосредни утицај верске мисије из Рима. Од 732. г. дошао је и под утицај Византије, а кашње се упознао и са хришћанством на националној основи које се развијало у Далмацији. Стога тај крај није био верски и црквено уједначен.

Римска Црква је имала, нема сумње, превагу. На основу таког стања је зетски владар Михаило своју земљу, одмах по деоби Цркава, потчинио папи, а у Бару је обновљена бивша диоклејска архиепископија под називом дукљанско-барске. Тиме је у тој земљи надмоћ хришћанства у латинском облику још порасла. Када је новорођеног Немању требало крстити није се у околици Рибнице (код данашње Подгорице) нашао ни један православни свештеник да то учини. И Вукан се само на основу таке верске сразмере смео одлучити да Зету у црквеном погледу подложи Риму. Ипак су у Зети словенске ознаке хришћанства и у таким приликама биле очуване, а исто тако и обичаји и уредбе источне Цркве (свештенички брак).

2. У својој тежњи да народ верски уједначи обратио је св. Сава Зети нарочиту пажњу. Зетска епископија коју је основао спада међу истакнуте светосавске епископије, које су дигнуте у крајевима где је православље било угрожено. Седиште те епископије било је крај Котора, на Превлаци у манастиру св. арханђела Михаила. За време цара Душана појачан је рад на учвршћивању православља толико да је Зета тада добила потпуно православни карактер. Када је проглашена српска патријаршија дигнута је зетска епископија на степен митрополије.

3. После смрти цара Душана узела су власт у Зети браћа Балшићи у своје руке. Како су били притешњени од Турака, они су се, по примеру босанских владара, обраћали за помоћ папској курији, нудећи прелаз у римску Цркву, ма да је у Зети народ био у већем делу православни.

И после битке на Косову остала је зетска Црква у саставу пећске патријаршије, да кашње заједно с њоме доспе под власт Охрида.

У Зету су спадали и делови Албаније са Скадром, Бока Которска, делови Хума. Тај се обим сужавао и мењао па је зетска митрополија према тим променама граница мењала своје седиште.

4. Зетска митрополија је у XV. в. склонила своје седиште испред Млечића са Превлаке у Будву, а доцније у манастир Свете Пречисте у Крајини, ниже Скадра, но православни народ у Боки остао је под, њом. Митрополија је остала у Крајини и када су Млечићи узели Скадар са тим крајем. Но када је тај крај допао Турцима, пређе митрополија у манастир Врањину, па онда на Обод у Ријеци Црнојевића. У времену митрополита Висариона усталила се најзад митрополија за потоња времена у цетињском манастиру (1485). Цетињски манастир је подигао у част Богородице зетски владар Иво Црнојевић, како се заветовао док се био склонио у Италију испред Турака. И он се настанио на Цетињу и снабдео је манастир свим што му је било потребно за живот. Његов син Ђурађ уредио је у том манастиру прву српску штампарију. Из ње је 1494. г. изишла наша прва штампана књига Осмогласник. Штампане су тамо и друге књиге, као Псалтир и Требник. За даљи верски живот у Зети била је од значаја борба браће Црнојевића о власт. У тој борби се потурчио млађи син Ивана Црнојевића Станиша да би себи осигурао султанову заштиту. Назвао се Скендер-бегом. Уз њега се истурчило још доста Црногораца, а када је пред половину XVI в. Сулејман паша разорио цетињски манастир, турчење се и наставило. Тако се у Зети одомаћио и Ислам. Црква је патила од насилних потурчењака, владикин рад је био отежан, а братства су се крвила. У таким приликама су владике ипак успеле да у Црној Гори остваре једну врсту теократије, по којој су уз своју духовну власт имали над народом и световну власт. Владарска ознака владичанског положаја јесте и то, што се од 1697. г. владичанско достојанство усталило у једној породици — Петровића Његуша. Владику је наслеђивао обично његов синовац.

5. Први је владика из куће Петровића Његуша Данило. Рукоположио га је у Сечују у Угарској патријарх Арсеније III. год. 1700. Данило је увидео да до независности од Турака може доћи само тако ако уништи »зло домаће« — потурице. Тако се по свој прилици при крају 1707. г. одиграо у Црној Гори догађај опеван кашње у Горском Вијенцу. Десет година иза тога победио је Турке на Цареву Лазу (1712).

6. Знаменит је био владика Василије Петровић (1750-66). Он се још више од претходника ослањао на Русију. Одлазио је тамо и пословима пећке патријаршије, а водио је младе Црногорце у Русију на образовање. При цетињском манастиру је основао школу. Својом духовном и световном влашћу је сузбијао зли обичај крвне освете. Написао је први покушај историје Црне Горе.

7. У велике владике црногорске иде и Петар I. Петровић (1784-1830). Нешто пре њега укинута је пећка патријаршија, но црногорска се Црква није подвргла цариградској, него је наставила живот као самостална Црква, коју је признала руска Црква. Рукоположен је у Карловцима. Први писан закон за Црну Гору његово је дело. Тукао је Турке и проширио је земљу. Мирио је братства. За његово време излучена је Бока из састава црногорске Цркве. По вери и чојству иде Петар I. међу најбоље Србе. Проглашен је светитељем. Тело му лежи у цркви цетињскога манастира.

8. Велики је у нашој народној историји његов синовац и наследник Петар П. Петровић Његуш. Завладичен је у Русији и за његово време су везе Црне Горе са Русијом присне. Он је наш највећи песник-филозоф. Главна су му два спева Горски Вијенац и Луча Микрокозма. Умро је 1851. г. Сахрањен је у црквицу коју је себи дигао на врх Ловћена,

9. Године 1852. престаје световна власт црногорских владика. Синовац и наследник Петра II. кнез Данило није се завладичио, — црквена власт је одељена од световне. Старешина црногорске Цркве носи од тада наслов митрополита, а владар кнеза, па после краља.

Већ за кнеза Данила преузела је држава сва црквена имања, а с њима и бригу за материјалне потребе Цркве.

10. Последњи митрополит самосталне црногорске Цркве био је заслужни Митрофан Бан (1885.-1920.). За његове управе је преуређена Црква; уређено је питање свештеничког школовања и издржавања и питање верске наставе у школама.

1878. г. проширена је Црна Гора херцеговачким областима за које је основана епархија захумско-рашка у Острогу, а кашње у Никшићу. После балканског рата 1913. г. обновљена је епархија у Пећи за области које су тада припале Црној Гори.

II. Православна Црква у Далмацији

1. Крај који данас зовемо Далмацијом био је до 1805. дељен на две области. Доњу је област сачињавала, отприлике, Бока Которска, а горња област била је остали део данашње Далмације. Бока је од XII. до XV. в. била у саставу српске државе и у њој је било православног народа из тих времена. Права пак Далмација била је потпуно римокатоличка. И ту се јављају српска насеља већ у XIV. в. али их је више после пада Србије, па затим Босне и Херцеговине, у турске руке. Када су Турци заузели унутрашњи део Далмације (1540) они су на место ишчезлих староседелаца населили своје српске поданике из других крајева. Док је Далмација била под млетачком и дубровачком републиком, које нису трпеле друге вере осим римокатоличке, пећки је патријарх залуду покушавао да своју власт протегне и на тамошњи православни народ. Како су Млеци због политичких и трговачких разлога били попустљивији добили су далматински Срби у XVI. в. ипак свог старешину. У Млецима је постојала јака грчка колонија, а било је Грка местимице расутих и по Далмацији и острвима. Тим Грцима је цариградски патријарх дао епископа, који је носио наслов филаделфијског митрополита, и тај је преко својих викара, Срба, управљао верским животом Срба Далматинаца. Викари су били обично архимандрити далматинских српских манастира којих ту има већ од XIV. в. Латински притисак на православне био је у Далмацији врло јак, па су неки од тих викара морали да бегају чак у Русију. Како православни нису имали никакве заштите у законима, римокатоличке власти су дизале у православним храмовима латинске олтаре. Тако није било ништа необично да се у православним храмовима у исто време или наизменце служе литургије оба обреда. Као и по другим нашим крајевима Русија је и далматинске Србе снабдевала црквеним књигама и утварама. Искрено уздање тамошњег народа у Русији било је врло силно. Ушло је и у књижевност. (С. Матавуљ).

2. Када је млетачка република у наполеонским војнама пропала доспела је Далмација под Аустрију (1797) и карловачки митрополит Стратимировић је почео да у Бечу ради на томе, да далматински Срби добију своју епископију. Но добили су је тек кад су потпали под Французе (1805). Године 1808. наредио је Наполеон да се за Далмацију оснује православна епископија, да се уреди духовна власт (конзисторија) и да се отвори богословска школа, све на државни трошак.

3. Први далматински епископ са седиштем у Шибенику постао је Венедикт Краљевић (1810). У Боци која је том приликом излучена испод цетињске митрополије намештен је за викара архимандрит Герасим Зелић. Већ 1814. г. сменила је француску власт у Далмацији поново аустријска власт и ставила је шибеничку епископију под карловачког митрополита.

Венедикт Краљевић је био по оцу Грк, а по матери Бугарин. Имао је необично немирну прошлост. За време француске владавине јако се замерио Аустрији, те сада заплива унијатским водама да би спасао свој положај. У Бечу су његову намеру радо прихватили и послали су му за богословију учитеље унијате из Галиције. Православни народ се на то јака узнемирио, те је убио управитеља школе и једног учитеља, док је Венедикт умакао. Многи су Срби тада допали тешке тамнице. Епископов протосинћел Кирил Цветковић је осуђен на двадесет година робије. Краљевић се склонио у Млетке где је и умро.

4. Знаменит је епископ тога времена Јосиф Рајачић, потоњи патријарх српски. Он се снажно опирао латинским насртајима на православље. Отворио је 1833. г. богословију у Шибенику. — Унија је у Далмацији радила врло ружним средствима. Така рећи куповала је душе гладног народа, служила се неваљалим свештеницима које је Рајачић свргао, а државна власт је ради уније чинила нашем свету груба насиља. Рајачић је успехе уније свео на најнижу меру. И у то доба су због уније падале главе и ишло се у тамнице. Рајачићу је помагао и митрополит Стратимировић. Тако је ишло до половине XIX. в.

5. Године 1841. пренето је седиште епископије далматинске у Задар. Тада је пренета и богословија која је због борбе са римским свештенством много пазила на васпитавање својих ученика све до светскога рата. У Задру се неговала и богословска књижевност.

Године 1870. добила је Бока са Дубровником свог засебног епископа.

6. Када је 1867. г. Хабзбуршка монархија преуређена у двојну монархију Аустро-Угарску остала је Далмација у аустријској поли државе. Тада је далматинска Црква излучена из карловачке и постала је саставни део буковинско-черновичке митрополије (1874), која је основана за све православне народе у аустријској поли државе.

Један од последњих и најзнаменитијих епископа задарских био је Никодим Милаш (1915). По својим радовима из области црквеног права познат је у европском научном свету.

7. У Далмацији и Боци има једанаест православних манастира. Неки су из времена старе српске државе, неки из турскога доба, а за неке каже предање да потичу из римског доба. Скоро у свима има старина из врло давних времена. По положају и градњи ваљда је најлепши манастир Савина у Боци Которској. Предање га доводи у везу са св. Савом. У северној Далмацији су важни манастири Крупа, Крка и Драговић. Ти су манастири васпитали наше Далматинце у љубави према Цркви и верској упорности каква се ретко где срета.

Наше далматинске цркве су грађене у свом нарочитом стилу.

После светскога рата заузела је Задар Италија. Тамошња богословија је угасла, а епископско седиште је прешло опет у Шибеник.

III. Православни црквени живот у Босни и Херцеговини

1. У времену када је св. Сава оснивао самосталну српску Цркву носила је Херцеговина назив Хум и спадала је у српску државу. Св. Сава се побринуо за православни верски живот у Хуму тиме, што је за тај крај основао епископију у Стону на полуострву Пељешцу. — Босна у то време није била у саставу српске државе. Но св. Сава је имао на уму православни народ у тој земљи када је на њеној граници основао дабарску епископију. — Захумска или стонска епископија је половином XIV. в. прешла у задужбину Немањина брата Мирослава манастир св. ап. Петра и Павла на Лиму. Изгледа да је наскоро за тим опустео и стонски манастир, јер је тај крај доспео под власт Дубровчана, а у њиховом подручју није уз римокатоличку веру трпљена која друга.

Дабарски су епископи у XVI. и XVII в. мењали своје седиште док се у почетку XVIII. в. нису усталили у Сарајеву. Сарајевска митрополија се од тада назива дабро-босанском.

2. И политичка и верска историја тих земаља била је све до пада под Турке врло немирна. Босна је била предмет политичких тежњи римокатоличке Угарске, а богумилство које се ту јако развило као народна вера и црква свраћало је на се папину пажњу. Тако је та земља била стално нападана од Угарске и узнемиривана истрагама и прогонима папских повереника. Богумилство је било ту све до Турака главна вера. Можда се у одбрани земље од римокатоличких туђина и учврстило као домаћа и народна вера. А ти туђини свакако нису правили у својим поступцима неку нарочиту разлику између православних хришћана и јеретичких богумила.

3. Када су Турци заузели Босну и Херцеговину догодиле су се ту велике верске промене. Један део властеле и богумила примио је Ислам. — Под турском власти било је доста трвења између источне и западне Цркве. То је време када је фрањевачки монашки ред стекао великих заслуга за утврђивање и чување римокатоличке вере у Босни.

4. Када је укинута пећка патријаршија доспела је босанско-херцеговачка Црква под власт цариградског патријарха. У то време су у том крају биле три епископије, односно митрополије: сарајевска, зворничка и мостарска. На њихове катедре су од тада долазили већином фанариоти. И овде су они више држали са Турцима него са својом паством.

5. У тако тешким временима живела је вера у нашем народу од манастира који су подигнути у добрим временима. Источним делом Босне владао је у своје време краљ Драгутин и по предању је више Зворника дигао манастир Папраћу. И друга његова задужбина, манастир Рача, на горњем току Дрине вршила је своју верску мисију у источној Босни. За његове синове кажу да су дигли манастир Тамну у североисточном углу Босне. Осим тих манастира имала је Босна и других, тако у крајини према Лици Рмањ, Гомионицу и Моштаницу. У Херцеговини су били требињски манастир, Житомислић, Дужи и с десне стране Лима Милешево, гробница св. Саве. Ти су манастири били довољни да са честитим монасима очувају у народу веру поред небриге фанариота.

6. На основу закључака Берлинског конгреса Босна и Херцеговина су 1878. г. дошле под управу Аустро-Угарске и остале су у њеној власти све до ослобођења. Пошто је законима одређен положај Цркве према држави (1880) уређен јој је и одношај према цариградској патријаршији.

Босанска и херцеговачка Црква је остала и надаље у саставу цариградске патријаршије, али је добила право да се сама стара за своје послове, а право именовања митрополита је прешло на бечког цара. — Цариградској патријаршији је држава плаћала уговорени годишњи износ у новцу у име отштете за приходе што их је патријаршија дотле имала од. Босне и Херцеговине. Према томе наша Црква у Босни и Херцеговини није била самостална него самоуправна. — Одмах после постигнутог споразума са патријаршијом уступила су три затечена митрополита Грка своја места Србима и Црква је почела да се уређује. За вођење црквених послова именовани су, постепено, уз митрополите црквени судови или конзисторије. Г. 1882. отворена је у Рељеву, крај Сарајева, богословија са семинаром. Г. 1900. основана је и четврта митрополија у Бањалуци. Митрополити су били издржавани из земаљских средстава, а били су по части и власти једнаки. — У сарајевској земаљској штампарији су штампане и црквене књиге.

7. Организовање босанско-херцеговачке Цркве није прошло на миру. Како је у Босни и Херцеговини наш национални живот био доста спутан, па и угрожаван, гледали су народни људи и родољубиво свештенство у својој Цркви установу за националну самообрану и за развој националног живота уопће. Стога су радили на томе да народ добије што више удела у управи Црквом. После упорне борбе, у којој је нападана и виша јерархија, признато је најзад из Беча босанско херцеговачкој Цркви устројство слично устројству карловачке самосталне Цркве. По томе устројству од 1905. г. није народу, истина, признато право да бира вишу јерархију, али му је признато право да у јакој мери учествује у управи Црквом и вероисповедним школама и да сам себи бира свештенике. Чисто духовни послови су остали у власти јерархије. Тако је свака митрополија добила уз чисто духовне Епархијске црквене судове посебне Епархијске управне одборе и Просветне савете у којима су световњаци били заступљени са две трећине чланова. Над тим епархијским властима стајао је за сву самоуправну Цркву Велики црквени суд без световњака, и Велики управни и просветни савет са превагом световњака. Црквене општине су биле организоване у својим Скупштинама и Црквеним одборима. — Све те власти су добро управљале црквеним животом, а нарочиту су пажњу обраћале народној просвети. У Босни и Херцеговини је пред светски рат било преко 100 вероисповедних школа и много просветних задужбина.

У уједињену Српску цркву ушла је босанско-херцеговачка са митрополијама: 1) дабро-босанском (Сарајево); 2) захумско-херцеговачком (Мостар); 3) зворничко-тузланском (Тузла); 4) бањалучко-бихаћком (Бањалука).

Ушла је у црквену заједницу и са часном успоменом једне велике душе која је равна душама хришћана првих, пожртвовних, векова — са успоменом на Кнеза Ива од Семберије. Имала је, дакле, и честита Босна светитељског духа.