Српска граматика (1894)/Део 0

←Штампарске погрешке

Српска граматика Писац: Новаковић Стојан Приступ

Део 1: Наука о гласовима→

Новаковић, Стојан (1894). Српска граматика. Београд: Државна штампарија

ПРИСТУП.

I. Језик и његов склоп.

Шта је језик.

1. Језик је средство којим људи један другом објављују своје мисли. Што год човек хоће да достави другима, он то умом мисли, а језиком (тј. говором) исказује.

Како постаје језик.

2. Говорним оруђима, која су смештена у грудном кошу, врату и устима, дају људи од себе разне гласове. Ти се гласови на различне начине састављају међу собом у слогове, од којих се граде поједине речи. Те се речи опет на различне начине састављају међу собом, те се исказују људске мисли.
Једна мисао, исказана речима, зове се реченица. Обично се ми̑сли једна с другом везују и друже, па то бива и с реченицама, које нису ништа друго него изговорене мисли. Језик у употреби није ништа друго него гомила речи у реченице сложена.

Реч и представа.

3. Свака реч казује неку представу, тј. значи нешто што умом мислимо или чулима (видом, пипањем, слухом итд.) опажамо по свету око нас или у нама самим.
страна 2 Тако ружа значи цвет или шибље, на коме тај цвет цвета; цвета значи радњу којом оно свој цвет развија. Тако риба значи животињу која у води живи, а плива значи радњу којом се она по води креће. Тако учити, певати, јести, ходити, плакати, сећи, скакати итд. речи су, које значе разне радње човекове. Тако Миленко, Марко, Митар, Бранко, Милица, Марија, Видосава речи су, које значе поједина мушка или женска лица. Тако Крагујевац, Београд, Шабац, Ниш, Врања, Србија, Босна, Русија, Бугарска итд. имена су вароши или земаља.

Реченица.

4. Чим се барем две представе међу собом вежу, било тврђењем било одрицањем, одмах постаје мисао; а мисао, чим се изговори или напише, постаје реченица. У свакој реченици (изговореној мисли) има двоје:
   1. Оно о чему се говори, и то се зове подмет, и
   2. Оно што се о томе подмету каже, и то се зове прирок.

   Тако нпр. у реченици Ученик пише говори се о ученику да пише, те је зато у њој подмет ученик, а прирок пише. У реченици Сунце греје говори се о сунцу, и каже се за њ да греје, и зато је у тој реченици подмет сунце, а прирок греје. Примера ради наводе се још реченице: Славуји поју — Ливаде се зелене — Сан је лажа — Крв није вода — Бог је добар — Лишће жути — Јесен се примиче,

   итд.

Једнина и множина.

5. Лица или ствари, које се обично подметом или иначе казују, могу бити у једнини или у множини; зато се према томе и речима свагда казује мисле ли се, или јесу ли оне у једнини или у множини, нпр. Дан пролази и Дани пролазе; Ученик пише и Ученици пишу; Он иде и Они иду; Пушка пуца и Пушке пуцају; Соба је пространа и Собе су простране, итд.
страна 3

Додатци или допуне подмету и прироку.

6. У реченицама се покрај подмета и прирока често налазе и друге речи, које описују, допуњују или пространије казују оно што значи подмет и прирок.
Тако у реченици Бела вила из горе дозива подмет је вила, а прирок дозива, и по томе је гола реченица: вила дозива; али се за вилу речју бела још казује каква је, а покрај дозива речима из горе казује се место од куд се дозива. — У реченици Турска сила притисла Косово такође је гола, без додатка, реченица Сила притисла; али се за подмет сила још речју турска казује коме припада, чија је, а покрај прирока притисла реч Косово показује шта је притиснуто. — У реченици Живи Бога хвале подмет живи нема никаква додатка, али га има прирок хвале, јер се речју Бога казује кога живи хвале. — У реченици Девојка преде златну жицу подмет девојка нема никаква додатка, а уз прирок преде каже се речима златну жицу шта девојка преде. — У реченици Сину сабља Јакшића Тодора подмет је сабља, а прирок сину, и уз подмет сабља каже се речима Јакшида Тодора чија је, а прирок нема никаквог додатка — У реченици Свак својој капи зна ћуд подмет је свак, и није ничим допуњен, а прирок зна има као први додатак ћуд, и он показује шта зна, а као други додатак својој капи, и он показује чему зна ћуд. — У реченици Расло дрво бадемово танко високо прирок је расло, а подмет дрво, и уз подмет дрво имају три додатка: бадемово, танко, високо, којима се оно што подмет значи ближе описује. — У реченици Жедан сам подмет је ја, али није казан, зато што га је лако погодити, а прирок је жедан сам. — Исто тако у реченици Знате писати подмет је ви, али није казан, зато што га је лако погодити, и што је већ казан самим глаголским обликом, а прирок је знате, и додатак му је писати, а њим се казује шта се зна или шта знаду.

Како се реченица шири додатцима.

7. Као што се види на горе наведених примера, додатци у реченици могу бити или само уз подмет, или страна 4 само уз прирок, или и уз подмет и уз прирок; за тим може их бити по један или по више, према ономе што смо ради да кажемо. Тога ради реченица може бити или са свим без додатака, или их може имати мање или више, по потреби.
Тако у реченици Ученик пише — подмету ученик могу се као додатци додавати речи: Добар, мали, сваки, овај, онај, из прве скамије, код прозора, са села итд.; прироку пак пише могу се као додатак додавати речи: на табли, пером, кредом, плаивазом, лепо, ружно, брзо, споро, из књиге, на памет, по казивању итд. Сви се ови додатци од једанпут не употребљују, него кад који од њих затреба. На тај, од прилике, начин могу се ширити и друге реченице.

Положај подмета, прирока и додатака.

8. Ни подмет, ни прирок, ни додатке њихове не треба тражити по месту, него по значењу, јербо се често ред речи подешава по ономе што хоће да се у исказивању мисли живље истакне, или на што хоће да се већа пажња привуче.
Тако нпр. место Рђа не приања за злато, где би био подмет на првом, прирок на другом, а додатци прирокови после њега на трећем месту, лепше се каже: За злато рђа не призња, јербо се на додатак прироков жели привући већа пажња. — Место Бог помаже Радиши, тога ради се каже: Радиши Бог помаже. — Место Ништа му не родило од руке, тога ради се каже: Од руке му ништа не родило. — Место Ал’ Латинче повика са града, тога ради се каже: Ал’ повика са града Латинче. — У тој истој намери место Лице сину као с горе сунце, каже се: Сину лице као с горе сунце. Из тих примера треба разумети, да ред речи зависи потпуно од начина мишљења онога који говори или пише.

Реченице главне и споредне.

9. Подмету и прироку или њиховим додатцима додају се често за попуну и ширење реченице, место обичних страна 5 речи, и целе реченице. Реченице, којима то додавање бива, тиме постају главне, а оне које се појединим деловима главне реченице додају зову се споредне или додане реченице.
Тако у примеру Људи који грађаху ту грађевину разиђоше се — главна је реченица дебљим, а споредна је, додана подмету главне реченице, положеним словима штампана. — У реченици Зна шта цар вечера, главна је реченица зна, и у њој је само прирок, јер се подмет он разуме по самом глаголском облику, а додана је шта цар вечера. — У реченици Ми ћемо се задовољити природом што је близу нас, споредна, положеним словима штампана, додана је прирокову додатку главне реченице. — У реченици Ти ћеш код мене остати, док сам ја жив — споредном се казује време, за које ће трајати оно што се у првој казује — У реченици Уђе у собу, где је било весеље, споредном се ближе казује место, које је у главној додатком у собу већ казано.
• Кад не казах за те хитре ноге
• Којено су коњма утјецале,
• И не казах за јуначке руке
• Којено су копља преламале,
• И на голе сабље ударале,
• Ја не казах за лажљиве очи
• Које су ме на зло наводиле.

Положај главних и споредних реченица.

10. Које је главна, а које споредна реченица, разликује се не по месту, него по потпуном или непотпуном смислу и значењу реченице. Главна реченица има потпунога смисла и кад се од ње све споредне поизодвајају; споредне пак, кад се одвоје од своје главне, обично задржавају неку празнину или непотпуност у значењу.
страна 6 У примерима који се наводе, главне су реченице штампане дебљим, а споредне положеним словима: Мрзеђи на зло држите се добра. — Деца не знају ништа, док су мала — Од мача ће и погинути они који мачем секу. — Шта вреде српске народне песме, довољно је познато. — Ако узиштеш, наћи ћеш. — Ово је човек који против народа и закона учи.

Сложене реченице или низови од реченица.

11. Реченице ујезику ретко стоје саме за се, него се већином везују једна с другом; зато их и налазимо склопљене на различите начине, у низове веће или мање. Али се у томе склапању или низању реченица̑ увек разликују два начина. По једноме од тих начина реченице у низу остају самосталне једна од друге, и свака је главна. Таке су реченице:
Био један човек, па имао јединца сина. — Надањем се веселите, у невољи трпите, у молитви будите једнако. — Сан је лажа, а Бог је истина. — Дете дочека, и пође с њим. — Муж је бранич жене и детета, народ бранич цркве и племена. — Скуп више плаћа, а лењ даље иде. — Дрвета се поломише, а град поби људе и стоку у пољу. — Слепи прогледају, и хроми ходе. — Мајка преде танку жицу, а синчић пред њоме, седи мали, држи тицу, па се игра њоме. — Он не иде у бијелу цркву, већ он иде у то поље равно, те он сеје белину пшеницу.
12. По другоме начину реченице се нижу тако, да од једне остале зависе, да једне попуњују и објашњују друге, и да се око једне главне друге споредне или додате нижу на разне начине. Да би се у примерима могла видети разлика, главне ће реченице бити наштампане обичним, а споредне положеним словима.
Таке су реченице: Идем у свет, да учим какав занат. — Добро што човек чини једино је благо које му остаје после смрти. — Снивају страна 7 што бити не може. — Где се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи. — Он мене запита од куда сам. — Кад стигоше цара у сватове, цар му даде хиљаду дуката. — Не дајте ме, ако Бога знате. — Какво би било пролеће без сунца, такво је детенце без слободе. — Како се ми сад бринемо о њима, тако ће се они бринути о нама. — Небо је црвено као да је крвљу обливено.

Речи непроменљиве.

13. Кад једне исте речи мотримо кроз више реченица, опазићемо да се неке увек понављају без икакве промене, свагда једнаке, а неке да се виђају с различитим окрајцима, у различитим облицима, веће или мање, и сад с једним, сад с другим завршетком.
Тако нпр. речи: кад, да, ако, некад, дакле, свагда (свакад), и, или, после, пре, доцкан, рано, пред, под, над, из, итд. колико год пута у реченицама нађемо, наћи ћемо их тако без промене. Оне, дакле, и више њих, виђају се у језику свагда једнаке, у непроменљивим облицима, те се и зову непроменљиве речи.

Речи променљиве.

14. Друге опет речи мењају свој облик сваки час, и у различитим се реченицама виђају сад с једним, сад пак с другојачијим завршетком, како кад према различитој представи устреба.
Тица пева; — Тице певају; — Тица певаше; — Тице певаху; — Тице одлетеше певајући; — Тице су сву ноћ певале; Јунак је славан; — Јунаци су славни; — Слава је за јунака; — Слава је за јунаке; — Јунак над јунаком; — Хвала јунаку; — Хвала јунацима. Србија је наша отаџбина; — Над Србијом је благослов божји; — У Србији живи народ српски; — Србију љубе синови њени; — Кроз Србију тече Морава; — Србијом страна 8 су владали Немањићи; — Из Србије се извози жито и вино, итд.

Основе и облици.

15. Оне речи у којих се мењају облици, имају, као што се види, један део променљив, а други непроменљив.
Непроменљиви део оних речи што мењају облике зове се основа. Кроз све облике тих речи та основа остаје у главноме непромењена, те држи оно главно значење, које та реч у свима својим облицима има.
16. Они гласови што се основи на крају додају и којима она разне облике добија, зову се наставци за облик. У примерима које наводимо, наставци су за облик штампани положеним, а основе обичним словима, нпр.: зуб, зуб-а, зуб-у, зуб-ом; зуб-и, зуб-има, зуб-е; — човек, човек-а, човек-ом; — мајк-а, мајк-е, мајк-о, мајк-ом, мајк-ама; — наш, наш-ега, наш-ем, наш-ој, наш-у; — писа-х, писа-смо, писа-вши, писа-о, итд.

Корени и основе.

17. Свака основа има свој корен, тј. онај слог о којем се држи опште значење речи.
Често је тај корен уједно и основа, нпр. град, зуб, граб, пад, трк, итд. Али се често на овај корен додају наставци, којима од њега постају основе. Ови наставци дају општем значењу корена неко ново и различито значење, и зову се наставци за основу. Тако од корена граб различним наставцима за основу постају, свака с различитим значењем, ове нове основе: граб-еж, граб-ац, граб-љив, итд.; од корена град: град-ац, град-иште, град-ина, итд., од корена зуб: зуб-ић, зуб-ац, зуб-ат, итд. страна 9
18. И на готове основе могу се додавати нови наставци за основу, који оној готовој основи ново нарочито значење дају, нпр.: од основе побратим постаје наставком ство: побратим-ство, од мајка наставком ица: мајч-ица, од другар—другар-ица, од пријатељ—пријатељица. Тако од основе роди (у облицима роди-ти, роди-х, роди-о, итд.) наставком тељ постаје роди-тељ, од учи—учи-тељ, итд.

Корени и њихови изданци.

19. Тога ради што корен има једно опште значење, од њега може различитим наставцима за основу постати више основа са значењима међу собом сродним и блиским, а опет разноликим, нпр.: зуб, зуб-ић, зуб-оња, зуб-ац, зуб-ат; — град, град-ски, град-ић, град-иште, град-ина; — да-р, да-ти; — пер-о, пер-ни, пер-н-ат, пер-це, пер-ина, пер-је; — глас, глас-ат, глас-ан, глас-ник, глас-ак, итд.

Сложене речи.

20. Нове речи могу постајати не само кад се корену или основи наставци домећу, него и кад се по две речи или основе у једну сложе. Таке су од основа или речи сложене речи: руко-пис, ватро-мет, вино-бер, диво-коза, главо-боља, голо-брад, брзо-плет, у-коп, оп-коп, за-пис, у-пис, про-пис, ис-пис, итд.

II. Врсте ре́чи̑.

Колико има вр́ста̑ ре́чи̑.

21. По служби коју речи у језику чине, све се оне деле у осам врста, које се зову: именице, придеви, бројеви, заменице, глаголи, прилози, предлози и свезе. —
страна 10 Првих пет врста: именице, придеви, бројеви, заменице и глаголи мењају у говору свој облик, а последње три: прилози, предлози и свезе — не мењају никад свога облика.
22. Речи прве четири врсте (именице, придеви, бројеви и заменице) мењају своје облике на један начин, по падежима, а све означавају називе ствари или особина њихових, те се зато зову једним заједничким називом, именима. Ради свога значења имена су, а особито именице, подмет у реченицама.
Глаголи, значећи радњу или бивање, мењају своје облике на особити начин, по начинима, временима и лицима. Значење глагола доноси, те су они прирок у реченицама, и прирока без глагола бити не може. Речи последње три врсте (прилози, предлози и свезе) чине једну гомилу по томе што никад не мењају свога облика, и зато им се даје заједнички назив речце. Папомена. Гдекоји броје као девету врсту речи усклике, који управо пису речи него гласови којима се исказује осећање, или се природним звуцима подражава. Усклици су у језику: ах, а, ао, хеј, еј, јао, ау, и, их, о, ој, ох, леле, куку, бућ, пљус, тап, хоп, прас, цмок, иш, итд. Много пута се и гдекоје праве речи употребе као усклик, нпр. бла̏го! те̏шко!

Именице. Подела на стварне и мислене.

23. Именице су имена стварима или лицима. Све се именице могу поделити на стварне и мислене.
Стварне значе лица, животиње или предмете који се могу познати чулима вида или питања, као што су: човек, жена, град, птица, сено, дрво, камен, вода, кућа, со̑, итд. Мислене су пак оне које именују какву радњу, бивање, стање, особину или каквоћу, и које се, по том, страна 11 као предмети само умом замишљају, нпр.: певање, гледање, сан, сиромаштво, богатство, лепота, обиље, оскудица, милина, младост, задовољство, висина, слава,итд.

Подела̑ стварних именица.

24. Стварне се именице могу опет по своме значењу поделити на четири врсте, и могу бити:
    1. Особне, које као име припадају само једној ствари, предмету или лицу, и по томе обично множине немају, нпр.: Милан, Петар, Јанко, Морава, Србија, Ниш, Врања, Лесковац, Ваљево, Шабац, Дрина, Херцеговина, Босна, Далмација, итд.
    2. Заједничке, које као заједничко име припадају појединце многим, у главноме једнаким, стварима или лицима. Тога ради оне имају облике једнине и множине, према томе што су име за једну или више ствари или лица, нпр.: књига, перо, дивит, школа, соба, кућа, хаљина, прозор, зид, итд.
    3. Збирне, које обликом једнине значе неодређену множину или количину, и по томе им множина није потребна, нпр.: цвеће, дрвље, трње, орашје, зверје, момчад, телад, живина, итд.
    4. Вештаствене (материјалне), које значе материју, такође у неодређеној количини, те се делови најразличније величине и мере зову истим именом, чега ради им је и множина непотребна, нпр.: злато, сребро, храна, жито, песак, сено, млеко, сир, месо, итд.

    Тога ради вештаствене именице у граматичкој множини значе различите врсте онога што именица значи,

    нпр.: сирови, пескови, воде, земље, вина, итд.

Род у именица.

25. Именице, које значе што живо, обично показују и кога је рода оно што именују. Тако је нпр.: страна 12 човек мушког, а жена женског рода; голуб, лав, петао рода су мушког, — голубица, лавица и кокош рода женског. Где се пак, или младости ради животиња, или због ширега значења, није хтело да улази у обележавање родова, употребљен је род средњи, нпр.: дете, пиле, јагње, момче, српче, итд.
Према овим именицама које означавају чељад или ма какву животињу, добиле су разликовање по роду и друге именице које не значе ништа живо, у којих се род само замишља. Тако се каже да је град именица мушкога, градина женског, а градиште средњег рода. Месец је мушког, земља женског, небо и сунце су средњег рода. Ниједна именица не може имати сва три рода за једну основу, већ један ма који између њих.

Придеви.

26. Придеви стоје уз именице, описујући по чему било оно лице или ствар, која се казује именицом уз коју придев стоји, нпр.: леп, ружан, сјајан, мек, топал, зелен, блед, црвен, прав, сух, мокар, бистар, дивљи, простран, округао, бео, сладак, папрен, меден, дрвен, платнен, воштан, итд.
Многи придеви казују само да ствар, којој се придену, припада ономе што значи основа од које су образовани, нпр.: човеков, попов, господарев, Божји, Марков, дечији, ваљевски, савски, зимски, државни, општински, пољски, итд.

Род у придева.

27. То што придеви стоје уз именице, и што један исти придев, ради свога значења, може потребати уз именице свакојега рода, узрок је, те сваки придев мора имати облике за сва три рода из једне основе, нпр.: страна 13 добар — добра — добро; зелен — зелена — зелено; врућ — врућа — вруће; гвозден — гвоздена — гвоздено; љут — љута — љуто; чист — чиста — чисто, итд.

Бројеви.

28. Бројем се казује колико има чега на број, или где је што по броју на реду. Бројеви се деле на просте, збирне и редне.
    1. Прости бројеви казују само колико је једнаких лица или ствари на број. Они нису ништа друго него именице, и неки се и данас ничим не разликују од именица, нпр.: пет, десет, двадесет, тридесет, сто, хиљада, милион, итд.
    2. Збирни бројеви, обликом збирних именица или бројних придева, казују број лицима или животињама разнога рода или века, или стварима које па̑ром или множином значе целину за бројање, нпр.: двоје чарапе (и две чарапе); троје рукавице (и три рукавице); шесторо деце (синова и кћери); четвора кола; петоре кочије; десеторо чељади; троји сватови, итд.
    3. Редни бројеви казују које је што по броју на реду, и имају облике за сва три рода као придеви, нпр.: први — прва — прво; девети — девета — девето; десети — десета — десето, итд.

Заменице.

29. Заменице су речи којима се именице, придеви и бројеви замењују с обзиром на лица — прво, други и треће. У реченицама: Ја говорим — Ти говориш — Он говори — Ми говоримо — Ви говорите — Они говоре — заменице: Ја, ти, он; ми, ви, они, стоје место особних имена оних лица која говоре. Заменице овакав, такав, онакав стоје место придева који се не казују поименце, а заменицом какав чини се питање за непознат придев. Заменице оволико, толико, онолико стоје место мере страна 14 или броја, а заменицом колико пита се за непознат број или меру.
30. Према овакој својој природи заменице се и деле на личне или именичке, које стоје место именица, и на придевне, које имају разна значења, и говоре се у сва три рода као придеви.

Личне заменице.

31. Личне или именичке заменице деле се по лицима овако:

Првога лица (које говори)		ја, ми.
Другога лица (коме се говори)		ти, ви.
Трећега лица (о коме се говори):
1.	Познатог	⎧ он, она, оно, ⎩ они, оне, она.
2.	Непознатог (упитног и савезног)	⎧ ко (за лица) ⎩ што (за све остало).
3.	Неодређеног	неко (нетко), нешто.
4.	Одреченог	нико (нитко), ништа.
5.	Сложене (с још једном заменицом)	⎧ свако (сватко), свашта, ⎩ којеко, којешта

Свакога лица (и првога и другог и трећег): себе или се.

Придевне заменице.

32. Придевне заменице се деле по своме значењу на четири главне врсте. Оне су: 1. за присвајање; 2. за показивање; 3. за каквоћу; 4. за количину.

1. Придевне заменице за присвајање.

Првога лица		(за једнину)	мој, -а, -е
		(за множину)	наш, -а, -е
Другога лица		(за једнину)	твој, -а, -е
		(за множину)	ваш, -а, -е
Трећега лица:
1.	Познатог		⎧ његов, -а, -о; њен, -а, -о; њезин, -а, -о;, ⎩ њихов, -а, -о; њихан, њихна, -о.
2.	Непознатог (упитна и савезна)		чиј, -а, -е.
3.	Неодређеног		нечиј, -а, -е.
4.	Одреченог		ничиј, -а, -е.
5.	Сложене (с још једном заменицом)		⎧ свачиј -а, -е, ⎩ којечиј, -а, -е.
Свакога лица			свој, -а, -е.

2. Придевне заменице за показивање.

Првога лица		овај (ови), ова, -о.
Другога лица		тај,та, то.
Трећега лица:
1.	Познатог	онај (они), -а, -о.
2.	Непознатог (упитна и савезна)	који, -а, -е.
3.	Неодређеног	⎧ некоји, -а, -е; ⎩ (неки, -а, -о).
5.	Сложене (с још једном заменицом)	⎧ свакоји -а, -е, ⎨ (сваки -а, -о), ⎩ којекоји, -а, -е.
Свакога лица		сам, -а, -о.[1]

3. Придевне заменице за каквоћу.

Првога лица		овакав, -ква, -кво (оваки, -а, -о).
Другога лица		такав, -ква, -кво (таки, -а, -о).
Трећега лица:
1.	Познатог	онакав, -ква, -кво (онаки, -а, -о).
2.	Непознатог (упитна и савезна)	какав, -ква, -кво (каки, -а, -о).
3.	Неодређеног	некакав, -ква, -кво (некаки, -а, -о).
4.	Одреченог	никакав, -ква, -кво (никаки, -а, -о).
5.	Сложене (с још једном заменицом)	⎧ свакакав -ква, -кво (свакаки, -а, -о), ⎨ свакојак -а, -о (свакојаки -а, -о), ⎩ којекакав, -ва, -во (којекаки -а, -о).
Свакога лица		исти, -а, -о.

4. Придевне заменице за меру и количину.

Првога лица		оволики, -а, -о.
Другога лица		толики, -а, -о.
Трећега лица:
1.	Познатог	онолики, -а, -о.
2.	Непознатог (упитна и савезна)	колики, -а, -о.
3.	Неодређеног (без разликовања родова) кад је мање од пет, (нпр.: неколика човека, неколика повесма, неколике жене, неколике паре)	неколика, -е.
	кад је пет или више	неколико.
4.	Одреченог (само у средњем роду)	николико.
5.	Сложене (с још једном заменицом)	⎧ васколик (савколик), -а, ⎩ (сваколика), -о (свеколико).
Сваког лица		сав (вас), сва, све.

Глаголи.

33. Глаголи су речи које значе да се нешто ради, или да нешто бива, нпр.: певати, играти, седети, викати, сијати, белети, црнети, смејати се, веселити се, блистати, чути, видети, поћи, итд.

Облици глаголски.

34. Како глаголи показују радњу или бивање, у већини се њихових облика увек разликује време, у које се та радња или бивање догађа, лице, коме се та радња или бивање приписује, и начин, којим се она казује. страна 17 А да би се то показало облици глаголски у српском језику имају три главна времена и три начина.
Три се лица управљају по личним заменицама првога, другог и трећег лица, нпр.: Ја учим — ти учиш — он учи; — ми учимо — ви учите — они уче; — пишем — пишеш — пише; — пишемо — пишете — пишу.

Три су главна времена:

Садашње, које значи да се оно што се каже догађа у онај мах кад се говори, нпр.: певам, учим, пишем, сечем, радим, спавам, итд.; Пређашње, које, значи прошлу радњу или бивање, нпр: учаше, певао је, рече, утече, наспавао се, уморио се, итд. Будуће, које значи радњу или бивање што ће се тек догодити, нпр.: певаћеш, знаћеш, ми ћемо проћи, они ће погодити, итд.

Три су начина:

Одређени начин, у кога се у свима облицима разликују времена и распознају лица, као што показују горе наведени примери; Заповедни начин, којим се у садашњем времену казује заповедање, мољење, нуђење, нпр. певај, свирај, играј, говори, иди, итд.; Неодређени начин, у коме се не може разликовати ни лице ни време, него се радња или бивање просто именују, нпр.: певати, свирати, играти, читати, говорити, ићи, спавати, итд. Начин неодређени је у ствари именица глаголска. Од гдаголских основа има образованих придева, као што су придеви прошастога времена: видео, чинио, певао, итд. и трпни: виђен, чињен, успаван, итд. Исто тако има од глаголских облика образованих прилога, и то времена садашњег страна 18 видећи, чинећи, певајући, и времена прошастог: видевши, чинивши, итд.

Подела глагола по предмету радње.

35. Глаголи који значе да се нешто ради разликују се по том, што једни показују радњу која се врши у самом раднику, подмету, и они су непрелазни, други пак показују радњу, за коју треба осим радника (подмета) ма какав предмет изван, на ком се предмету та радња врши, и они се зову прелазни глаголи. Непрелазни су глаголи не само они којима се радња врши у самом раднику или подмету, као што су: ходити, ићи, трчати, блејати, рикати, тећи, него и они који не значе радњу већ бивање, јер и у њих нема предмета, нпр.: белети, црнети, зеленети, копнети, трајати, настати, остати, постати, итд. Прелазни глаголи имају увек подмет, из кога излази, или у коме се врши радња, и предмет, на који прелази, или на коме се врши радња коју ти глаголи значе, н. пр.: садити (воћку, лук, цвеће), копати (земљу, бунар, јаз), пити (воду, млеко, вино), косити (ливаду, овас), же̏ти (пшеницу, јечам), брати (грожђе, кукурузе, јабуке, крушке), носити (хаљине, шешир, чизме), писати (писмо, пропис, задатак), звати (брата, сестру, оца, Петра), итд. У прелазне глаголе иду још:
    1. Просто-повратни, који показују радњу што се врши на самом раднику, те им је отуда подмет и предмет у једноме лицу, нпр.: смејати се, чешљати се, провлачити се, облачити се, умивати се, радовати се, срдити се, итд.
    2. Узајмичио-повратни, који показују радњу што се између два или више радника врши тако, да су сви они и подмет и предмет наизменце, нпр.: тући се, страна 19 ломити се, свађати се, чувати се, гледати се, сударити се, помирити се, лагати се, мрзити се, љубити се, итд.

Подела глагола по трајању радње.

36. По трајању радње или бивања свога, глаголи се деле на трајне, тренутне и учестане.
    1. Трајни су глаголи, у којих се радња или бивање показује као трајно или непрекидно, нити се време трајању ограничава, нпр.: писати, певати, кметовати, плакати, војевати, ратовати, тећи, летети, горети, итд.
    2. Тренутни су глаголи, који показују радњу или бивање што траје само тренутак, или значе радњи свршетак, или почетак, нпр.: лупнути, дати, стати, скочити, процвилети, записати, запевати, сачекати, истећи, итд.
    3. Учестани су глаголи, који значе, да им се радња, била трајна или тренутна, понавља или учестава, нпр.: ле́тати, се̏дати, ста̏јати, прогоревати, ноћивати, мицати, итд.

Прилози.

37. Прилози стоје већином уз глаголе, као што придеви стоје уз именице. Кад стоје уз глаголе, они онда казују где се, или кад се, или како се ради или збива оно што значе глаголи уз које они стоје. Према томе су они:
    1. За место: где, овде, онде, ту, овамо, онамо, тамо, камо, куда, овуда, онуда, туда, свуда, горе, доле, близу, ближе, далеко, даље, унутра, изнутра, десно, лево, остраг, напред, чак, довде (до овде), донде (до онде), дотле, одатле, одакле, одавде, оданде, озго, оздо, свукуд, итд.
    2. За време: кад, сад, тад, овда, онда, данас, јутрос, јуче, сутра, рано, доцне, синоћ, летос, зимус, пролетос, страна 20 јесенас, одмах, пре, после, пређе, опет, икад, никад, нигда, свакад, свагда, увек, скоро, тек, истом, кадшто, ономад, итд.
    3. За начин или меру: како, тако, овако, онако, као, бадава, узалуд, врло, веома, управо, доста, више, својски, јуначки, момачки, навлаш, хотимице, нехотице, посебице, појединце, једва, скупа, заједно, брзо, полагано, поступно, хитро, немарно, натрашке, потрбушке, ничице, итд.
    У ову гомилу иду и од самих глаголских основа образовани прилози: певајући, радећи, узјахавши, постигавши, итд.
38. Још прилози стоје и уз придеве или уз прилоге, те казују у коликој је мери оно што се казује придевом и прилогом, нпр.: веома оштар, једва добар, највише крив, довољно пажљив, одвећ хладан, или: врло благо, (где су и врло и благо прилози, али први казује меру другоме), једва довољно, особито добро, итд.

Предлози.

39. Предлози су речи које казују у каквој свези међу собом стоји оно што значе имена, или имена и глаголи, у погледу на место, правац, време, узрок, итд. нпр.: Црква на брду; кућа у пољу; плива преко реке; шири се по гори; дошао за јутра; певао на ускрс; због суше; из зависти.
    Њих по значењу има неколико гомила, тако:
    1. Положај спрам какве ствари или лица казују предлози: близу, до, код, крај, поред, пред, испред, око, иза, при, супрот, против, за, на, о, по, са;
    2. Положај више или ниже какве ствари или лица казују предлози: више, ниже, врх, над, под, изнад, испод;
    страна 21
    3. Положај у унутрашњости какве ствари или лица казују предлози: сред, усред, насред, посред, у, међу, из, између;
    4. Правац показују предлози: дуж, преко, пут, к, из, уз, низ, кроз, мимо, пред, од;
    5. Време показују предлози: пре, после, за;
    6. Замену показује предлог: место (наместо, уместо);
    7. Друштво или заједницу показује предлог са;
    8. Изузимање или одлучивање показују предлози: без, осим (сем, осем), окром, изван;
    9. Узрок показују предлози: због, ради (зарад’, рад’), од, из, са.

Свезе.

40. Свезе су споне или копче у језику, којима се реченице или речи једна за другу везују, да се покаже заједница, супротност, узрок, итд. који их у вези држи, нпр.: Ми и они — Ја или он — Јешћемо ако даду — Ту је Милош, а ту је и Вук — Ја ћу живет’, па умрети — Дете једва дочека, и пође с њим — Он иште, те иште — Ја право, ја никако — Нити грми, нит’ се земља тресе, нит’ удара море о брегове.

III. Граматика и подела њена.

Шта је граматика.

41. Граматика је наука о језику; у њој се излажу закони, по којима што бива у језику.

Граматика упоредна, историјска и описна.

42. Сви народи на свету имају сваки свој народни језик. Језици пак постају или један од другога, или мешајући се један с другим, те су зато сви светски страна 22 језици подељени на гомиле или групе, по сродности и по постању свом.
Српски језик је, на прилику, грана словенскога стабла језика, у ком су: стари словенски (који је у црквеним књигама нашим), бугарски, словенски (крањски), руски, пољски, чешки и лужичко-српски. А словенско је стабло језика грана још већега, индо-јевропскога, стабла, у ком су и латински, грчки, немачки, индијски, персијски, итд. Ако би се, дакле, у граматици казивало не само како је што у српском, него како је то и у овим језицима — то би била упоредна граматика. Ако, ли би се у граматици казивало не само како је што у српском језику данас, него како је што још у стара времена било, па би се ређале једна за другом све познате промене, које су се током времена збивале, онда би то била историјска граматика. Она пак граматика, која само казује како је што у језику сад, и од прошлости узима у помоћ само оно што је неопходно да се садашње стање тачније објасни — јесте описна граматика. Таква је и граматика у овој књизи.

Делови граматике.

43. Напред је речено да је језик саставльен из реченица, ре́чи̑ (облика), основа и гласова. Према томе и граматика има ова четири дела:
    • Део први — науку о гласовима, која учи о гласовима као о најситнијим саставним деловима језика. У науци о гласовима излажу се закони, по којима се гласови подешавају и спајају у речима;
    • Део други — науку о основама, која учи како основе постају, било од корена било једна од друге, и како им се, према томе, значење мења и грана;
    страна 23
    • Део трећи — науку о облицима (речима), која показује како од основа постају облици, или како свој облик мењају речи с променљивим облицима;
    • Део четврти — науку о реченицама, која показује како се речи у језику — па биле с променљивим или о непроменљивим облицима — употребљују за казивање мисли или за склапање реченица.

1. Значи: без икога или без ичега другог.