Да је мени што је мени драго,
Волела бих нег’ царево благо.
На што мени све царево благо
Кад’ ја не знам пребројити благо,
А знала бих љубити јунака. 5
Кад јунаку на ум пане драга,
Он не пази мрака ни облака
Нит’ кроз гору пута свакојака,
Већ он иде куд га коњиц носи,
Коњиц носи драгој под пенџере 10
Да драг’ види шта му драга ради.
Ал’ се драга с мајком разговара:
„Ђе ћеш мене удомити, мајко?“
— „Хоћеш, ћери, ти за Иву поћи?“
— „Не ћу, мајко, ја за Иву поћи, 15
Ја сам с Ивом на слогу прежела,
Ја говорим, а он са мном не ће,
Ја се смијем, он се смијат’ не ће,
Ја се на њ’га с јабукама бацам.
А он на ме ич с каменом не ће; 20
Камено му срце материно
Која га је срдита родила,
Јер га није весела родила
К’о што ј’ мене моја мила мајка.
Мене мајка у гори родила, 25
Челица ме с медом задојила,
Сама ј’ вила на бабина била! 27
Српске народне песме (женске), већином их у Славонији скупио Ђорђе Рајковић. Издала "Матица српска", у Новоме Саду у штампарији Игњата Фукса, 1869., стр. 18-19
