Сонет - VII
| Сонет - VII Писац: Милутин Бојић |
Снови су моји теби вредност дали,
Но не кајем се што се тако збило:
Знам да се свесно лажи гнездо вило,
Снови су били, али снови сласти.
Кад с богова се буду венци спрали,
Остаће, као сан на тиче мило,
Звук твога младог срца што је било
По својој вољи и по својој власти.
И кад избледи твој осмех и очи
И све се биће у сен Прошлог сточи
И смешна буде суза што се проли
И подсмех мноме проспе дах свевлашћа,
Чућу, кô шумор набујалог храшћа,
Куцањ твог младог срца које воли.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|