Глазбо звонка, зашто глазбу слушаш жално?
Сласт на сласт не војшти, радост радост иште;
Зашто волиш оно што не примаш харно,
Ил с ужитком примаш ствари што те тиште?
Ако угођених звукова ти коло,
Вјенчаних у вјерној слози, ухо гребе,
Они само благо коре те што соло
Квариш дионице складане за тебе.
Једна жица, гле, ко благ муж другу сретне,
Свака сваку дирне узјамним редом,
Попут оца, дјетета и мајке сретне
Један мио звук сви поју као једно;
Њихов нијеми пој, многострук, регби један,
Теби пјева: »Самцем постат ћеш ниједан«.
