Али зашто с јачом не завојштиш страсти
На тог крвожедна силника, на вријеме?
И не утврдиш се у својој пропасти
Бољим средствима од јалове ми пјесме?
Сад стојиш на вршку тренутака среће,
Многе дјевичанске башче несађене
С кротком би ти жељом дале живо цвијеће,
Пуно сличније од слике патворене.
Животне су црте обнова живота;
Кроз времена кист и ђачко перо моје
Ни скрита ти вриједност ни вањска љепота
У очима људским живе не опстоје.
Раздајеш ли себе, себе чуваш смртан;
Мораш живјети, умијећем својим цртан.
