Од срамоте нијечи да ти волиш кога,
Ти што себе тако лакоумно губиш;
Тврди, ако хоћеш, да те воли многа,
Али ти ниједну очито не љубиш;
Јер те убилачка мржња тако слијепи
Да се против себе ротиш погибељно,
Тражећи да рушиш онај кров прелијепи
Што би ваљало да обнављаш га жељно.
Ох, промијени наум, да промијеним мнијење!
Зар ће мржња љепше него љубав стати?
Буди благ и љубак, какво си створење,
Или барем себи усрдност узврати.
Дај, мени за љубав, другог себе себи,
Да љепота живи у твом ил у теби.
