Сонет (К. С.)
| Сонет (1865) Писац: К.С. |
Сунце моје угашено пада;
Биље, смиље, па и ловор вене,
— Камени се попут хладне стене —
Љубав, вера, у срцу не влада!
Неста сунца сред кобна запада,
Ноћ је свуда — свуд ме круже сене;
Нема силе, да мој свет покрене —
Јадно срце осамљено страда.
Кад ме она безумна обману,
Мушки понос брзо ме подиже
На највишу зеленику грану.
Кад он паде у западну страну:
Ја оборен у бездно најниже,
Добих смртну у сред срца рану.
Извор
[уреди]1865. Вила. Година прва. стр. 270-271.