Снег се топи...

Снег се топи...  (1892)  Писац: Иван Мартиновић

Снег се топи, већ попушта зима,
Пролеће ће скоро да нам сине;
Али зима, што ју срце има,
Никада да мине.

Тражим друштва, где веселост влада,
Мислећ, да ћу ту топлине наћи;
Срце своје препуњено јада
Изнео сам браћи.

Ал браћа ме још већма растуже
Вајкајућ се: сирома, сирома!
И уместо утеху да пруже,
Терају ме дома:

Да с’ истужим измеђ четир зида,
У осами да јаде изјадам.
Ту да ми се и рана извида,
И бољему надам.

Па када ме боли одумину,
Кад и за ме, веле, прође зима,
Те топлији зраци ми засину,
Тад да одем њима.

Панчево, 25./1. 1892.

Извор

1893. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година осма, број 8-9, стр. 100.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Мартиновић, умро 1926, пре 98 година.