Коња јаше Беговићу Јово,
Крајем двора Ајкуне дјевојке;
Гледала га са пенџера Ајка,
Па дозива своју стару мајку:
„Ајде, види, моја стара мајко, 5
Ајде види лијепа јунака,
Та љепши је од мене, дјевојке!
Ведри му се винце кроз гр'оце,
Б'јеле руке кроз танке рукаве.”
Ал' говори стара мила мајка: 10
„Не будали, моја шћери драга!
Оно ти је Беговићу Јово,
У Јове је девет браће било,
Све девет је од урок' умрло,
Па и Јово ћ', жалосна му мајка!” 15
Истом они у ријечи били,
Клону глава Беговића Јове,
Клону глава по добру коњицу;
На седло се срцем наслонио,
Нујан јаше коња великога; 20
Далеко га угледала мајка,
Још је ближе пред њег' ишетала,
И говори остарјела мајка:
„Што је Јово, жалосна ти мајка?
Што си срцем седло притиснуо?” 25
„Не питај ме, мила моја мајко,
Љуто ме је забољела глава,
Чини ми се пребољети нећу;
Стери мени, моја мила мајко,
Стери мени мекану ложницу, 30
Не стери је дугу ни широку,
Јер ти нећу дуго боловати:
Данас вас дан и сутра до подне!”
Кад то чула Јованова мајка,
Она стере мекану ложницу, 35
И прољева сузе из очију,
Она стере дугу и широку,
Не би л' Јово дуго боловао,
Не би л' га се нагледала мајка -
И умрије Беговића Јово! 40
Мајка кука кано кукавица,
А превија кано ластавица:
„Јој, синови, зелени борови,
Што ће ваши бијели дворови,
Што у двору саморана мајка? 45
Тко ће мајку смрти доранити,
И у црну земљу саранити?”
Ђорђе Рајковић, Српске народне песме из Славоније, приредила Славица Гароња-Радованац, Београд: Удружење Срба из Крајине и Хрватске: Књижевно друштво "Свети Сава", 2003., стр. 241-243.
